Бања Ковиљача

Бања Ковиљача је градско насеље града Лознице у Мачванском округу. Према попису из 2011. било је 5151 становника.

Бања Ковиљача
Park Banja Koviljaca.JPG
Парк у Бањи Ковиљачи
Административни подаци
ДржаваСрбија
Управни округМачвански
ГрадЛозница
Становништво
 — 2011.Пад 5151
Географске карактеристике
Координате44° 30′ 27″ С; 19° 09′ 18″ И / 44.5075° С; 19.155° И / 44.5075; 19.155
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина128 m
Бања Ковиљача на мапи Србије
Бања Ковиљача
Бања Ковиљача
Бања Ковиљача на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број15316
Позивни број015
Регистарска ознакаLO

ГеографијаУреди

Бања Ковиљача се налази у западној Србији на надморској висини од 128m, у региону који се назива Подриње по реци Дрини која кроз њега протиче. Природа овог региона је богата и разноврсна. Томе доприносе Јадар, Лешница, Рачевина, Азбуковица и велика пространства североисточне Босне. Кроз мозаик средње високих планина (Гучево, Борања, Соколске планине, Цер), ка пространим равницама Мачви и Семберији, тече бистра и кривудава Дрина. Недалеко од реке, у подножју шумовитог Гучева (779 m), уз магистрални пут Зворник-Лозница, налази се Бања Ковиљача, бања под легендарним Ковиљкиним Градом, чији се трагови и данас запажају. На Подриње се ка северу настављају брдовити Јадар, благо заталасана Поцерина и плодна и заравњена Мачва. Локацију Бање Ковиљаче одредили су многи елементи природне средине. Најважнији су Дрина, која се код Малог Зворника давно могла пребродити, Гучево, шумовита планина која је била склониште од непријатеља, равница која је омогућавала прехрану становништва и термоминерална вода која је служила и која и данас служи исцељењу болести.

СаобраћајУреди

До Бање Ковиљаче се друмски стиже ауто-путем Београд-Рума а затим регионалним путем Рума-Шабац-Лозница-Бања Ковиљача (143 km). У Бањи постоји железничка станица на прузи Београд-Мали Зворник, али њом саобраћају само локални возови. Најближи аеродром је у Београду (око 135 km). Гранични прелаз ка Босни и Херцеговини је удаљен 5 km.

ИсторијаУреди

Археолошка истраживања су показала да је простор Бање Ковиљаче био давно насељен. Има остатака по којима се закључује да је ту било велико римско насеље Гензис (Genzis). У средњем веку, под зидинама Ковиљкиног града, народ је масовно походио изворе лековите воде. Из тог периода и потиче први писани документ (1533), где се Бања спомиње као сеоско насеље у нахији Бохорина.

 
Римски камен изнад Бање Ковиљаче, Ковиљкин град

У XVIII веку богати Турци из Мачве и Подриња долазили су на излете у овај крај. Постоје подаци да су Турци „зворничани“ 1720. године саградили један објекат-купатило за лечење жена, као и да је и пре тога коришћено лековито блато. Некада је народ називао Смрдан бара или Смрдан бања због смрдљиве баре која је била ту где је сумпоровита вода сама избијала на површину и годинама и вековима, у риту, створила природно црно сумпоровито блато, одакле је избијао и ширио се смрад на „запаљен барут“ или „трула јаја“ - на сумпорводоник. Преко насеља Смрдан, тј. преко изворишта термоминералне воде водио је каравански пут и постоји предање да су лековитост Смрдљиве баре открили пратиоци једног каравана, који су морали да оставе свог изнемоглог и рањавог товарног коња. Коњ је једва ходао, падао је од изнурености и ваљао се у црном муљу и блату и лежао у топлој сумпоровитој води. Када се караван враћао нашли су свог коња излеченог како пасе траву. Тако је лековитост бање откривена.

Једно сумпоровито блатно купатило, започето још пре 1. светског рата, завршено је у августу 1935.[1][2] У троспратној згради на Билића брду, у јуну 1936. је отворено опоравилиште за децу.[3]

Туристичке информацијеУреди

 
Купатило Краља Петра I - разгледница из 1930. године

Гучево, је шумовита планина која је наткрила Бању Ковиљачу с јужне стране. Планина и Бања су два недељива појма, јер се условљавају и на сто начина спајају и прожимају. Гучево се пружа правцем северозапад-југоисток и од Ковиљаче до планине Борања достиже дужину од 15 километара. Највиши врх Гучева назива се Црни Врх и његова надморска висина је 779 метара. Геолози су установили да је Гучево израђено од различитих стена, међу којима су кречњаци и пешчари. У давној прошлости, на Гучеву је било раседање терена, што је од значаја за појаву термоминералних вода. За потребе туриста и излетника на Гучеву има неколико смештајних и угоститељских објеката. Гучево је богато изворима хладне, чисте и питке воде. Од извора настају мали потоци, над којима се дижу висока стабла пространих букових шума. На врху Гучева је подигнута је Спомен-костурница погинулих 1914. године у борби на овој планини. Пропланак око Спомен-костурнице је изванредан видиковац. Као на длану простором доминира Дрина текући великим меандрима између Мачве и Семберије.

Тршић је село на само 9 km југоисточно од Лознице, родно место просветитеља и великана српске књижевности и културе Вука Стефановића Караџића. У селу се налази етнографски парк са спомен кућом и више објеката народне архитектуре. Цео етно-парк је смештен у живописној долини речице Жеравија. Средишње место овог јединственог етнографског спомен парка је Вукова кућа, заправо реконструисана кућа породичне задруге са окућницом, какве су биле уобичајене у XIX веку.

Средњовековни манастир Троноша, се налази на четири километра од Тршића. Подигнут је 1317. године као задужбина Катарине, жене краља Драгутина, праунука Немањиног. Црква у манастиру је обновљена 1559. године, а у њему је 1791. године монах Јосиф написао познати Троношки летопис, чија се копија чува у манастиру а оригинал се налази у Бечу. Манастир је био место Вуковог раног школовања.

Манастир Св. Никола у Соко граду, се налази на самој граници три општине (Љубовија, Крупањ и Мали Зворник). Подигнут је 2000. године у непосредној близини средњовековног Соко Града из XV века, познатог као последње турско утврђење у Србији. Околина манастира је богата бујном и нетакнутом природом, којом доминирају висови и водопади.

Манастир Чокешина Овај споменик културе и расадник писмености смештен је испод Церског виса Кумовца и брда Старца. Ктитор манастира био је мачвански властелин Богдан Чокешу у 15. веку. Већ почетком 18. века манастир је био расадник писмености у коме су учили младићи из околних мачванских, поцерских и јадарских села. У ратовима је манастир неколико пута паљен и рушен, али га је народ увек подизао. Манастир је сведок и чувеног боја против Турака 16. априла 1804. године, у коме су изгинула браћа Недићи са 300 бораца. Ова погибија се у историји пореди са погибијом спартанаца на Термопилима. Леополд Ранке, познати немачки историчар у свом делу „Српска револуција“ назива браћу Недиће Српским Леонидама.

У Бањи Ковиљачи се налази Центар за азил.[4] Од значаја је и спортско-рекреативни комплекс „Сунчана река“.[5]

ДемографијаУреди

У насељу Бања Ковиљача живи 5028 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,2 година (38,1 код мушкараца и 40,3 код жена). У насељу има 1972 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,01.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

Демографија[6]
Година Становника
1948. 2.260
1953. 2.960
1961. 4.023
1971. 5.199
1981. 5.478
1991. 5.516 5.311
2002. 6.340 6.648
2011. 5.151
Етнички састав према попису из 2002.[7]
Срби
  
6.092 96,08%
Роми
  
107 1,68%
Црногорци
  
25 0,39%
Југословени
  
17 0,26%
Хрвати
  
15 0,23%
Муслимани
  
8 0,12%
Македонци
  
6 0,09%
Мађари
  
3 0,04%
Руси
  
2 0,03%
Румуни
  
2 0,03%
Албанци
  
2 0,03%
Немци
  
1 0,01%
Буњевци
  
1 0,01%
непознато
  
19 0,29%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

ГалеријаУреди

У Бањи Ковиљачи се лечеУреди

  • све врсте реуматских болести
  • посттрауматска стања
  • стања после операције кичме и уграђивања ендопротезе кука и колена
  • оштећења моторног неурона
  • гинеколошка обољења (стерилитет)

МанифестацијеУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ "Време", 27. авг. 1935
  2. ^ "Политика", 18. авг. 1935, стр. 16
  3. ^ "Политика", 17. авг. 1936, стр. 10
  4. ^ Кандахар у Бањи Ковиљачи („Политика“, 6. јун 2011)
  5. ^ Сунчана река: Обала која је разоружала Де Нира (Б92, 9. новембар 2013)
  6. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  7. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  8. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везеУреди