Википедија

Максим Горки

руски и совјетски писац (1868-1936)

Алексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; Нижњи Новгород, 28. март 1868 — Москва, 18. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), био је руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.[1] Рођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу. Био је номинован пет пута за Нобелову награду за књижевност.[2] Пре књижевничког успеха, путовао је широм Руског царства често мењајући посао, стичући разна искуства која ће касније утицати на његова писања.

Максим Горки
Maxim Gorky LOC Restored edit1.jpg
Слика Максима Горког 1906.
Лични подаци
Пуно имеАлексеј Максимович Пешков
ПсеудонимМаксим Горки
Датум рођења(1868-03-28)28. март 1868.
Место рођењаНижњи Новгород, Руска Империја
Датум смрти18. јун 1936.(1936-06-18) (68 год.)
Место смртиМосква, Руска СФСР, Совјетски Савез
Књижевни рад
Период1892—1936
Књижевни покретСоцијалистички реализам
Потпис
Максим Горки, 1905.
Мисао Максима Горког, графит у улици у Београду, названој по његовом имену

У 19. години покушао је самоубиство. Агитовао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља, укључујући и Радоја Домановића[3]. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913, гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима.

Најпознатија дела Горког су његове ране приповетке, написане 1890-их („Челкаш“, „Стари Изергил“, „Двадесет шест мушкараца и девојка“); драме Филистејци (1901), Доње дубине (1902) и Деца сунца (1905); песма „Песма бурног бурењака“ (1901); његова аутобиографска трилогија Моје детињство, У свету моји универзитети (1913–1923); и роман Мајка (1906). Сам Горки је неке од ових дела оценио као неуспехе, а Мајка је често била критикована (сам Горки је сматрао Мајку једним од својих највећих неуспеха).[4] Међутим, било је топлијих ставова о неким мање познатим постреволуционарним делима као што су романи Посао Артамонова (1925) и Живот Клима Самгина (1925–1936); ово друго се сматра ремек-делом Горког и понекад га критичари сматрају модернистичким делом. За разлику од његових предреволуционарних списа (познатих по свом „антипсихологизму“), касна дела Горког разликују се амбивалентним приказом Руске револуције и „немодерним интересовањем за људску психологију“ (као што је приметио Д. С. Мирски).[5] Он је одржавао везе са колегама руским писцима Лавом Толстојем и Антоном Чеховом, које Горки помиње у својим мемоарима.

Горки је био активан у настајању марксистичког комунистичког покрета. Јавно се супротстављао царском режиму, и једно време се блиско повезивао са Лењином и Богдановљевим бољшевичким крилом партије. Значајан део свог живота био је прогнан из Русије и касније Совјетског Савеза. Године 1932. вратио се у СССР на лични позив Јосифа Стаљина и тамо живео до своје смрти у јуну 1936. По повратку је званично проглашен за „оснивача социјалистичког реализам“. Упркос његовој званичној репутацији, односи Горког са совјетским режимом били су прилично тешки. Савремени научници сматрају да се његова идеологија богоградње разликује од званичног марксизма-лењинизма, а његов рад се с нелагодом уклапа под ознаку „социјалистичких реалиста“. Његов рад остаје контроверзан.

ЖивотУреди

Ране годинеУреди

 
Књига Максима Горког из његове личне библиотеке приказује неокованог Прометеја како се диже са страница књиге, гњечи вишерепи бич и тера црне вране. У позадини је приказана Катедрала Светог Василија

Рођен као Алексеј Максимович Пешков 28 March [по јулијанском 16 March] 1868. у Нижњем Новгороду, Горки је са једанаест година остао сироче. Одгајала га је бака[1] и побегао је од куће са дванаест година 1880. После покушаја самоубиства у децембру 1887, пет година је путовао пешке по Руском царству, мењајући посао и гомилајући утиске касније у свом писању.[1]

Као новинар који је радио за покрајинске новине, писао је под псеудонимом Иегудиил Хламида (Јехудиел Хламида).[6] Почео је да користи псеудоним „Горки“ (од горький; дословно „горак“) 1892. године, када је његову прву приповетку „Макар Чудра“ објавио лист Кавказ у Тбилисију, где је провео неколико недеља радећи ситне послови, углавном за радионице Кавкаске железнице.[7][8][9] Име је одражавало његов узаврели гнев због живота у Русији и одлучност да говори горку истину. Прва књига Горког Очерки и рассказы (Есеји и приче) из 1898. доживела је сензационалан успех, и његова каријера писца је започела. Горки је писао непрестано, посматрајући књижевност мање као естетску праксу (иако је вредно радио на стилу и форми), а више као морални и политички чин који би могао да промени свет. Описао је животе људи у најнижим слојевима и на маргинама друштва, откривајући њихове невоље, понижења и брутализације, али и њихову унутрашњу искру људскости.[1]

Политички и књижевни развојУреди

 
Антон Чехов и Горки. 1900, Јалта

Репутација Горког је расла као јединственог књижевног гласа из најнижег слоја друштва и као ватреног заговорника друштвене, политичке и културне трансформације Русије. До 1899. отворено се дружио са настајајућим марксистичким социјалдемократским покретом, што му је помогло да постане славна личност како међу интелигенцијом, тако и међу све већим бројем „свесних” радника. У срцу његовог рада било је веровање у инхерентну вредност и потенцијал људске личности. У свом писању супротстављао се појединцима, свесним свог природног достојанства, инспирисаним енергијом и вољом, људима који подлегну деградирајућим условима живота око себе. И његови списи и његова писма откривају „немирног човека“ (чест самоопис) који се бори да разреши контрадикторна осећања вере и скептицизма, љубави према животу и гађења према вулгарности и ситничавости људског света.

Године 1916. Горки је рекао да су учења древног јеврејског мудраца Хилела Старијег дубоко утицала на његов живот: „У раној младости читао сам... речи... Хилела, ако се добро сећам: 'Ако ниси за себе, ко ће бити за тебе? Али ако си сам за себе, зашто си? Унутрашње значење ових речи ме је импресионирало својом дубоком мудрошћу... Мисао је прошла дубоко у моју душу, и кажем сада са уверењем: Хилелова мудрост је служила као јак штап на мом путу, који није био ни равномеран ни лак. Верујем да је јеврејска мудрост свељудска и универзалнија од било које друге; и то не само због свог прадавног века... због моћне хуманости која га засићује, због његове високе оцене човека“.[10]

Јавно се супротстављао царском режиму и више пута је хапшен. Горки се спријатељио са многим револуционарима и постао лични пријатељ Владимира Лењина након што су се упознали 1902. Он је разоткрио владину контролу штампе (види аферу Матвеј Головински). Године 1902. Горки је изабран за почасног академика књижевности, али је цар Николај II наредио да се ово поништи. У знак протеста, Академију су напустили Антон Чехов и Владимир Короленко.[11]

Током 1930-их био је на лечењу у Врњачкој Бањи.[12]

КомеморацијаУреди

 
Спомен-плоча Горког на улици Глинка у Смоленску

ФилателијаУреди

Максим Горки је приказан на поштанским маркама: Албаније (1986),[13] Вијетнама (1968),[14] Индије (1968),[15] Малдива (2018),[16] и многе друге. Неке од њих могу се видети у наставку.

  • Поштанске марке Максима Горког

  • Поштанска марка СССР, 1932

  • Поштанска марка СССР, 1932

  • Поштанска марка СССР, 1943

  • Поштанска марка СССР, 1943

  • Postage stamp, the USSR, "10 година од смрти М. Горког" (1946, 30 копејки)

  • Postage stamp, the USSR, "10 година од смрти М. Горког" (1946, 60 копејки)

  • Поштанска марка, ДДР, 1953

  • Поштанска марка СССР, 1956

  • Поштанска марка СССР, 1958

  • Поштанска марка СССР, 1959

  • Поштанска марка СССР, 1968

  • Поштанска марка, Русија, „Русија. XX век. Култура” (2000, 1,30 руб.)

ДелаУреди

Новеле и приповеткеУреди

Лирске песме у прозиУреди

  • „Песма о соколу“ - 1899
  • „Весник Буре“ - 1901

РоманиУреди

  • „Фома Гордејев“ - 1888
  • „Троје“ - 1900
  • „Мати“ - 1907
  • „Исповест“ - 1908
  • „Градић Окуров“ - 1909
  • „Живот Матвеја Кожемјакина“ - 1910
  • „Живот Артамонових“ - 1925
  • „Живот Клима Самгина“ 1926-1936

ДрамеУреди

  • „Малограђани“, „На дну“ - 1902
  • „Летњиковац“ - 1904
  • „Деца сунца“ - 1905
  • „Непријатељи“ - 1906
  • „Васа Железнова“ - 1910-1936
  • „Јегор Буличов“ - 1936

УспоменеУреди

  • Детињство - 1913-1914
  • „Међу људима“ - 1916
  • „Моји универзитети“ - 1923
  • „Белешке из мог дневника“ - 1923-1924

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г Liukkonen, Petri. „Maxim Gorky”. Books and Writers (kirjasto.sci.fi). Finland: Kuusankoski Public Library. Архивирано из оригинала на датум 6. 7. 2009. 
  2. ^ „Nomination Database”. The Nobel Prize (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 2018-06-28. Приступљено 10. 12. 2018. 
  3. ^ Вученов, Д. Радоје Домановић — живот, доба и генеза дела. — Београд: Рад, 1959. — стр. 162. — COBISS.SR-ID 29498127
  4. ^ "Мать". Рассказы. Очерк. 1906—1910. Полное собрание сочинений. Художественные произведения в 25 томах (на језику: руски). Том 8. Moscow: Nauka. 1970. 
  5. ^ Mirsky, D. S. (1925). Contemporary Russian Literature, 1881–1925. стр. 120. Архивирано из оригинала на датум 2021-10-01. 
  6. ^ „Maxim Gorky”. LibraryThing. Архивирано из оригинала на датум 2009-11-29. Приступљено 21. 7. 2009. 
  7. ^ Commentaries to Макар Чудра. The Works by M.Gorky in 30 volumes. Vol.1. Khudozhestvennaya Literatura // На базе Собрания сочинений в 30-ти томах. ГИХЛ, 1949–1956.
  8. ^ Commentaries to Makar Chudra // Горький М. Макар Чудра и другие рассказы. – М: Детская литература, 1970. – С. 195–196. – 207 с.
  9. ^ Isabella M. Nefedova. Maxim Gorky. The Biography // И.М.Нефедова. Максим Горький. Биография писателя Л.: Просвещение, 1971.
  10. ^ Herz, Joseph H., ур. (1920). A Book of Jewish Thoughts (на језику: енглески). Humphrey Milford, Oxford University Press. стр. 138. 
  11. ^ Handbook of Russian Literature, Victor Terras, Yale University Press, 1990.
  12. ^ „МАКСИМ ГОРКИ О СРБИМА: Они су Руси колико и ми”. Нпортал. 9. 12. 2022. Приступљено 10. 12. 2022. 
  13. ^ „Maxim Gorky (1868-1936), Russian and Soviet writer” (на језику: енглески). colnect.com. Приступљено 13. 2. 2020. 
  14. ^ „Portrait of Maxim Gorky” (на језику: енглески). colnect.com. Приступљено 13. 2. 2020. 
  15. ^ „Birth Centenary Maxim Gorky” (на језику: енглески). colnect.com. Приступљено 13. 2. 2020. 
  16. ^ „Leo Tolstoy (1828-1910); Maxim Gorky (1868-1936)” (на језику: енглески). colnect.com. Приступљено 13. 2. 2020. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Максим_Горки&oldid=25421123”