Отворите главни мени

Руско царство (рус. Русское царство[6][7]) била је руска држава између 1547. кад је Иван IV Грозни преузео титулу цара[8][9] и 1721. кад је Петар Велики одбацио титулу цара и узео титулу императора, од када практично започиње период развитка Руске Империје. У српској историјској науци се сматра да је Руско царство трајало до Фебруарске револуције 1917.

Руско царство
Русское царство
Русија
Застава
Застава
Russian Tsardom 1500 to 1700.png
Руско царство од 1500. до 1700. године
Географија
Континент Европа и Азија
Регија северна Азија, источна Европа
Земља Русија
Главни град Москва
Друштво
Службени језик руски
Религија православље
Политика
Облик државе монархија
 — Цар Иван IV Грозни[1][2][3] (1547—1584)
Петар Велики (1682—1721)
Историја
Постојање  
 — Оснивање 1547.
 — Укидање 1721.
 — Статус бивша држава
Географске и друге карактеристике
Површина  
 — укупно око 19 милиона km²
Валута руска рубља
Земље претходнице и наследнице
Руског царства
Претходнице: Наследнице:
Lob flag moskovskiy.svg Велика московска кнежевина Руска Империја[4][5] Flag of Russia.svg

Име је настало из чињенице да је царство обухватало све руске земље које у то доба нису биле под страном (пољско-литванском) доминацијом. У неким западним изворима ова руска држава назива се још и Московска Русија, Московско царство или Московија, међутим, то је у ствари било име које се примењивало на њену претходницу, Велику московску кнежевину.[10][11]

Садржај

КултураУреди

Византијско наслеђеУреди

Када се Велики московски војвода Иван Грозни 1547. крунисао за цара све Русије, на значају је добила концепција Москве као Трећег Рима, која је настала за време Ивана III. По тој теорији Московска држава је остала последњи бастион православног хришћанства. Византијски ритуали, племство и државни симболи попут двоглавог орла су се обликовали по византијским узорима. Церемонија крунисања седамнаестогодишњег Ивана Грозног подсећала ја на крунисања византијских царева. Московска држава је себе схватала као слободну територију Русије чија је мисија била да целу Русију ослободи од стране владавине. Ова политика је довела до ратова са Пољском и Литванијом, односно касније са Пољско-литванском унијом.

Контакти са Западном ЕвропомУреди

У Западној Европи Русија је била далека и мало позната земља, чији су трговачки производи стизали преко пољско-литванских посредника. Ситуација се делимично изменила када је барон Зигмунд фон Херберштајн 1549. објавио своје дело Rerum Moscoviticarum Commentarii. Ово је био први детаљан опис ове непознате земље. Додатне информације о Русији донели су енглески и холандски трговци. Иван Грозни је користио енглеске трговце као начин да размењује писма са краљицом Елизабетом I.

ИсторијаУреди

Владавина Ивана ГрозногУреди

 
Руско царство око 1600.
 
Руско царство око 1700.

Уз помоћ бољара Иван је у прво време своје владавине спровео низ корисних реформи. Током 1550-их направио је нови законик који је на нови начин регулисао административна и војна питања. Овом реформом је учврстио руску државу у условима сталних ратова које је водио.

Победа над Волшким ТатаримаУреди

И поред унутрашњих неприлика које су пратиле касније године Иванове владавине, Русија је водила ратове и настављала експанзију. Иван Грозни је опсео и 1552. заузео Казањски канат, чиме је окончао дугу историју ратова Москве и Казања. На овај начин Русији је био отворен пут према Сибиру. Нешто касније царевима је успело да заузму Астрахањски канат у области доње Волге, што је Русији осигурало излаз на Каспијско језеро, а тиме и трговинску и културну размену са Персијом и Централном Азијом. Овим победама Русија је разбила окружење непријатељских татарских држава и постала мултинационална и мултиконфесионална земља. Истовремено су се веома заоштрили односи са Османским царством и Кримским канатом.[12]

Рат на Балтику и против Кримских ТатараУреди

Охрабрен успехом у продору ка Каспијском мору, Иван IV је покушао да постигне сличан успех у продору ка Балтику. Шведска и Ливонски витезови су контролисали трговачке путеве који су повезивали Русију са Европом. Ливонски рат, који је избио 1558, почео је успешно за Русију, а цареве трупе су заузеле делове обале Балтика и широке области Велике литванске кнежевине. Када је после Лублинске уније створена заједничка држава Пољске и Литваније, Русија се нашла пред снажним противником. Пљачкашки упади Кримских Татара, терор цара унутар Русије и епидемија куге су додатно ослабили земљу.[13]

Русија је 1569. успела да одбаци османско-кримскотатарски напад на Астрахањ и одбрани приступ Каспијском мору. Ипак, Кримским Татарима је 1571. успело да у изненадном нападу заузму и готово потпуно спале Москву. Годину дана касније кримски кан и турски султан су послали огромну војску у намери да потпуно униште Русију. Још бројније руске трупе су успеле да их поразе у бици код Молодија. Тиме је отклоњена опасност са југа, али су на западу противници Русије кренули у напад. Русија је изгубила све што је освојила на Балтику и морала је да брани сопствену територију приликом опсаде Пскова. По завршетку рата, и после склапања мировног споразума са Пољском и Шведском, Русија је била потпуно осујећена у својим плановима.[13]

Заузимање СибираУреди

 
Јермак заузима Сибир, слика Василија Сурикова из 1895.

Турскотатарски Сибирски канат се у рату Русије и Кримских Татара политички ставио на страну Кримског каната. Нападали су руске тврђаве на Уралу које су припадале утицајној трговачкој породици Строганов. Стога је ова породица добила од цара право да пошаље војску која би штитила њихове поседе и ишла у походе против сибирских Татара. За овај задатак Строганови су ангажовали Козаке који су живели у степама између Волге и Дона. Под својим вођом Јермаком Тимофејевичем, са 1.000 људи наоружаних ватреним оружјем кренули су у поход против Сибирског каната. Користећи незадовољство мањих угарских народа владавином кана, лако су напредовали до његове престонице Кашлика, и заузели је на јуриш. Иако су сибирски Татари целу зиму држали Козаке у опсади, и најзад их уништили, нису више могли да обнове своју државу која се распала. Регуларне царске трупе су неколико година касније угушиле последње облике отпора, док су Козаци и трговци крзнима нове просторе користили за лов или насељавање. Тако су настала трговачка и војна утврђења: Верхотурје, Тобољск, Мангасеја, Јенисејск, Братск и друга.[14]

Смутна временаУреди

 
У Смутна времена, слика Сергеја Иванова из 1908.

После смрти Ивана IV Грозног, уследио је период у коме је формално на власти био његов болесни син Фјодор I, а земљом у ствари управљао бољар Борис Годунов. Са смрћу цара Фјодора 1598. изумрла је преко 700 година стара династија Рјурика. Годунов је крунисан за цара, али су земљом владале гласине о томе да је млади царевић Димитрије чудом још увек жив. Уз то се надовезала лоша жетва која је бацила земљу у озбиљну економску и социјалну кризу. Када је умро Борис Годунов, Пољска и Литванија су виделе згодан тренутак за себе, па су заузеле Москву и на трон поставиле добродушну марионету, односно човека који се представљао као Димитрије. Он ће у историји остати забележен као Лажни Димитрије. Његова владавина није дуго трајала, јер је убрзо убијен у побуни. Ни нови цар, Василиј IV Шујски није дуго владао пошто се Пољска поново умешала у Руску политику постављајући на власт Лажног Димитрија II, па касније и свог владара Владислава IV Васу. Њихова интервенција је довела до великог терора против православног становништва. Пољаци су владали у Москви, док се у Нижнем Новгороду формирала народна војска под вођством Кузме Мињина и војводе Дмитрија Пожарског. Ова војска је 1612. опсела Пољаке у Московском Кремљу и принудила их на капитулацију. Нови владар, Михаил I, био је зачетник династије Романов, која ће владати Русијом до 1917. године.[15]

Прикључење УкрајинеУреди

Русија и Пољско-литванска унија су остали непријатељи. Од 1630-их појачавао се у Украјини притисак пољских феудалаца и католичке цркве на месно православно сељаштво. Ова политика је изазвала бројне устанке украјинских Козака, од којих је устанак Хмељницког био највећи и најуспешнији. Пољске краљевске трупе су претрпеле многобројне поразе у Украјини, али су и Украјинци били исцрпљени ратом и спорадичним нападима кримског кана који је мењајући стране тражио корист за себе. Козаци Бохдана Хмељницког су се обратили руском цару за помоћ. На Перејаславској ради (скупштини) највећи део елите украјинских Козака је пристао да постану одани поданици руског цара. Заузврат је Хетманат добио широку аутономију. Године 1654. избио је Руско-пољски рат, чија је последица била да су делови Украјине источно од Дњепра, као и град Кијев, постали део Русије.[16]

Црквени расколУреди

У периоду 16541655. патријарх Никон је спровео црквене реформе које је народ дочекао са великим отпором. Резултат овог отпора био је црквени раскол, где су се од званичне цркве одвојили такозвани староверци. Све до времена Петра Великог држава је прогонила староверце, због чега су се они селили у северну Русију, Сибир, балтичке земље или у делту Дунава.

За историју од почетка владавине Петра Великог до 1917. види: Руска Империја

РеференцеУреди

  1. ^ Jacobsen, C. G. (1993). „Myths, Politics and the Not-so-New World Order”. Journal of Peace Research. 30 (3): 241—250. JSTOR 424804. doi:10.1177/0022343393030003001. 
  2. ^ Noth, Ernst Erich (1941). Books Abroad: An International Literary Quarterly. Vol. 15. University of Oklahoma Press. стр. 343. ISSN 0006-7431. 
  3. ^ McConnell, Frank D. (1979). Storytelling and Mythmaking: Images from Film and Literature. Oxford University Press.ISBN 978-0-19-502572-9.; p. 78: "But Ivan IV, Ivan the Terrible, or as the Russian has it, Ivan groznyi, "Ivan the Magnificent" or "Ivan the Great" is precisely a man who has become a legend"
  4. ^ Цвета Русского Государственного национального флага (на језику: руски). 
  5. ^ „Царствование государя и великого князя”. nlr.ru (на језику: руски). Приступљено 28. 12. 2018. 
  6. ^ См., нпр., Приступљено 24. 4. 2013.
  7. ^ Пискаревский летописец, Приступљено 24. 4. 2013.
  8. ^ Зимин А. А., Хорошкевич А. Л. Россия времени Ивана Грозного. Москва, Наука, 1982
  9. ^ Перевезенцев, С. В. Смысл русской истории, Вече, 2004
  10. ^ Monahan, Erika (2016). „The Encyclopedia of Empire, Russia: 3. Tsardom of Muscovy (1547—1721)”. ISBN 9781118455074. doi:10.1002/9781118455074.wbeoe425. 
  11. ^ Paul R., Magocsi (2010). A History of Ukraine: The Land and Its Peoples. University of Toronto Press. стр. 223. ISBN 978-1-4426-1021-7. Приступљено 19. 08. 2016. 
  12. ^ Perrie 2006, стр. 252.
  13. 13,0 13,1 Perrie 2006, стр. 256.
  14. ^ Perrie 2006, стр. 270.
  15. ^ Perrie 2006, стр. 264,409.
  16. ^ Perrie 2006, стр. 500.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди