Отворите главни мени

Нови Бечеј је градско насеље у Србији, у општини Нови Бечеј, у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 13133 становника.

Нови Бечеј
Novi Bečej Orthodox church.jpg
Православна црква у Новом Бечеју
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Војводина
Управни округСредњобанатски
ОпштинаНови Бечеј
Становништво
 — 2011.Пад 13.133
 — густина45/км2
Географске карактеристике
Координате45°35′43″ СГШ; 20°08′17″ ИГД / 45.59537° СГШ; 20.13799° ИГД / 45.59537; 20.13799Координате: 45°35′43″ СГШ; 20°08′17″ ИГД / 45.59537° СГШ; 20.13799° ИГД / 45.59537; 20.13799
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина80 м
Површина286,5 км2
Нови Бечеј на мапи Србије
Нови Бечеј
Нови Бечеј
Остали подаци
Поштански број23272
Позивни број023
Регистарска ознакаZR
Римокатоличка црква и стара основна школа после обнове 2011.

Садржај

НазивУреди

Назив места вероватно потиче од имена велепоседничке породице „Бечеи“ (Wechey'), која је овде имала поседе. Први историјски извори који помињу локалитет с овим именом 11. век односе се на пристаниште, вероватно скелу, која је овде постојала континуирано све до краја 20. века. Могуће је да име овог места потиче и од назива „Беч“, што значи „земљопосед“, или да значи „утврђење на води“ (Хасан Ребац). Име Нови Бечеј, носи због тога што је становништво Бечеја пред турском најездом избегло у Бачку, где је на западној обали Тисе основало насеље истог имена. По ослобођењу Баната, нешто потомака избеглица из Баната се вратило и са колонистима обновило Бечеј, давши му назив „Нови Бечеј“, за разлику од „Старог“, оног у Бачкој.

Од 1946. године је Нови Бечеј носио назив „Волошиново“, по маршалу СССР који је погинуо при ослобађању Новог Бечеја, а од 1952. се опет зове Нови Бечеј.

Нови Бечеј је познат по још неким називима на другим језицима: мађ. Törökbecse, нем. Neu Betsche.

ГеографијаУреди

Нови Бечеј на левој обали Тисе. У општини Нови Бечеј су следећа насеља: Бочар, Кумане, и насеље Ново Милошево. Нови Бечеј је на погодном географском положају, на раскршћу путева, на вештачком каналу Дунав—Тиса—Дунав и реци Тиси.

ИсторијаУреди

Овде постоји неолитско археолошко налазиште „Борђош“ са пронађеним остацима потиске и старчевачке културе.[1][2]

Бечејски град је био ромејско утврђење из доба касне антике. У његовој близини, на месту словенског села Рача (мађ. „Арач"), подигнута је у 9. веку базилика, која је дуго потом била бенедиктинска опатија. Предање везује ову цркву за мисију Св. Методија.

Први сигурни помен Новог Бечеја је из 1332—1337. године. Мађарска историографија сматра да је био у поседу породице Бечеи, која потиче још из доба Арпадовића. Пре тога се вероватно Бечеј (Вила Вечеи) помиње у једној даровници 1238. краља Беле IV, где се потврђује да је у место поседу Столнобеоградског манастира витезова реда хоспиталаца, мада није сигурно ради ли се о овом месту. Краљ Жигмунд Луксембуршки га је даровао најпре властелинској породици Лошонци, а затим српском деспоту Стефану Лазаревићу. После деспота Стефана, град Бечеј је био (од 1611) у власништву деспота Ђурђа Бранковића.

У 15. веку се у Арачи одржавају скупштине торонталске жупаније, а бечејски град наизменично мења господаре. У првој половини 15. века Нови Бечеј је био у поседу српских деспота. Крајем 15. века од Турака га је успешно бранио деспот Вук Бранковић (Змај Огњени Вук). После изумирања Бранковића и смрти краља Матије Корвина, Бечеј је био у посету породице Гереб од Вингарта, а 1514. су га заузели устаници Ђорђа Доже. После гушења устанка, град Бечеј је држао Стефан Вербеци, војвода Јована Запоље, али га је себи 1531. преотео српски војвода Стефан Балентић.

Зна се да је око града с подграђем било неколико насељених места: Берек, Борђош, Матеј, Сент Кираљ, Шимуђ, Вран, Арача и Ковинце. После ослобођења од Турака се Нови Бечеј (мађ. Турски Бечеј) и развијао се као спахилук, одвојен од насеља Врањево на северу. После 1946. године су ова насеља спојена под именом Нови Бечеј.

Године 1551. Мехмед паша Соколовић је заузео град Бечеј. Град су заузели 1594. банатски Срби, који су се дигли на устанак у целом Банату и коју је угушио Коча Синан-паша. Ни у време Турака Бечеј није опустео, описао га је турски путописац Евлија Челебија, који је у њему и боравио. 1717. године имао је 20 пописаних српских домова и припадао је бечкеречком округу.

Године 1666. на месту данашњег стадиона за фудбал налазило се место за спаљивање жена које су биле окривљене за бављење мрачним пословима, односно, вештичарењем. То су најчешће биле удовице. Скупљале су биљке у уклетој шуми која се налазила на обали Тисе и растезала до границе са Мађарском (још о уклетој шуми на страни за природу). Деца, за чије су нестанке биле окривљиване "вештице" и спаљиване за то,тела су налажена у уклетој шуми. Обично су била без одеће, беѕ три прста са леве руке и без једног ока и са пентаграмом, нацртаним крвљу на стомаку. Године 1669 Тиранија спаљивања вештица је прекинута захваљујући Кнезу Бранку. На месту где су спаљиване вештице, пошали су да посаде биљке и почну са пољопривредом, али ниста није могло да никне, и убрзо је напуштено.

Године 1699. је склопиле су Аустрија и Турска Карловачки мир, према којем је извршено рушење тврђаве Бечеј 1701. године. Срби су се у Нови Бечеј углавном доселили из Старог Бечеја и Потисја, а у оближње село Врањево су се доселили из Потисја и Поморишја 1752. Нови Бечеј је 1781. године купила од Бечке Дворске коморе породица Сисањи.

Српска црква подигнута је 1742. године. Године 1797. у Бечеју је пописано пет православних свештеника. Били су то пароси, поп Јован Нецковић (рукоп. 1752), поп Јефрем Кириловић (1791), затим капелан поп Цветко Цветковић (1797) и ђакон Симеон Поповић. Поп Јефрем је поред српског знао и мађарски језик.[3]

У другој половини 18. века у Новом Бечеју је почело насељавање Мађара. По Ерлеру аустријском царском ревизору 1774. године место "Бечеј" припада Бечкеречком округу и дистрикту. Ту су римокатоличка црква, управни подуред и поштанска камбијатура, а становништво је тада било српско.[4] Револуционарне 1848. године биле су крваве борбе, а 1886. године изгорела је трећина Новог Бечеја.

Бечеј је после 1883. године пругом повезан са остатком железничке мреже краљевине Угарске и од тада се нарочито развија, поставши регионални центар трговине житом у Јужној Угарској. Почетком 20. века су, ради лакше речне пловидбе, сасвим уништени остаци Бечејске тврђаве.

Од 1919. године, Нови Бечеј улази у састав југословенске државе.

ВрањевоУреди

Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да је место "Фрањево" припадало Бечкеречком округу и дистрикту. Становништво тог села било је српско.[5] Када је 1797. године пописан православни клир Темишварске епархије у Врањеву су петорица православних свештеника. Пароси су, поп Теодор Петровић (1753), поп Гаврил Јовановић (1760), поп Симеон Поповић (1764), те капелан поп Павле Петровић (1791) и ђакон Јаков Гавриловић који је и учитељ.[6]

У Врањеву (сада српском предграђу Бечеја) рођен је Аврам Бранковић правник и књижевник. Завршио је у Кежмарку и Бечу аустијска права. Бавио се писањем, објавио неколико наслова а главно дело му је било "Карактеристика или Описаније народа по целој Земљи живећег", Будим 1827. године. Прешао 1830. године у Кнежевину Србију, да буде секретар већег суда, где је и умро.[7]

ДемографијаУреди

 
Споменик палим борцима у Народноослободилачкој борби, на кеју у Новом Бечеју (јули 2016).

У насељу Нови Бечеј живи 11534 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 39,9 година (37,9 код мушкараца и 41,7 код жена). У насељу има 5127 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,75.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

 
Демографија[8]
Година Становника
1948. 15.644
1953. 16.303
1961. 16.378
1971. 16.075
1981. 16.091
1991. 15.404 15.188
2002. 14.452 14.782
2011. 13.133
Етнички састав према попису из 2011.[9]
Срби
  
7.738 58,92 %
Мађари
  
3.210 24,44 %
Роми
  
609 4,63 %
Југословени
  
54 0,41 %
Румуни
  
51 0,39 %
Албанци
  
50 0,38 %
Хрвати
  
41 0,31 %
Македонци
  
26 0,19 %
Црногорци
  
21 0,16 %
Немци
  
10 0,07 %
Муслимани
  
7 0,05 %
Словаци
  
5 0,03 %
Бугари
  
3 0,02 %
Русини
  
3 0,02 %
Руси
  
3 0,02 %
Словенци
  
3 0,02 %
Украјинци
  
2 0,01 %
Бошњаци
  
1 0,01 %
остали
  
19 0,14 %
Регионална припадност
  
196 1,49 %
неизјашњени
  
562 4,28 %
непознато
  
517 3,93 %
укупно: 13.133


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

СпортУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Ископана кашика стара 7.000 година („Вечерње новости“, 6. октобар 2015)
  2. ^ Поред Тисе археолошко благо („Политика”, 24. септембар 2016)
  3. ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 2017.
  4. ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
  5. ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
  6. ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 9/2017.
  7. ^ "Србска новина или Магазин за художество, књижество и моду", Будим 1838. године
  8. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  9. ^ Етничка структура након пописа 2011.
  10. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везеУреди