Зајечар је град у Зајечарском округу. Према попису из 2011. у насељу је живело 38.165 становника (према попису из 2002. било је 39.625 становника), док је на територији која му административно припада живело 59.491. Седиште је више основних и средњих школа као и Више школе за менаџмент и првог основаног приватног факултету у Србији Факултета за менаџмент Мегатренд универзитета. Зајечарска Гимназија, једна је од најстаријих школа те врсте у Србији, основана 1836. године, и у време тадашње Србије, после Крагујевачке, била је најстарија. Зајечар је и надалеко познат по музичком рок фестивалу Гитаријади која траје више од 50 година и по фестивалу "Залет" посвећеном савременој уметности који се одржава од 2005. године.

Зајечар
Zaječar Collage.jpg
Колаж слика Зајечара (Народни музеј Зајечар, Зграда у Ул. М. Тита 5а, Зграда Окружног начелства Зајечар, Гамзиград, Зграда Историјског архива у Зајечару, Храм Пресвете Богородице, Зграда Градске Скупштине Зајечара, Хотел Тис)
Грб Зајечара
Грб Зајечара
Административни подаци
Држава Србија
Управни округЗајечарски округ
РегионЈужна и источна Србија
Становништво
Становништво
 — 2011.38.165
 — густина393,45 ст./km2
Географске карактеристике
Координате43°54′11″ СГШ; 22°16′41″ ИГД / 43.9030589° СГШ; 22.2779842° ИГД / 43.9030589; 22.2779842Координате: 43°54′11″ СГШ; 22°16′41″ ИГД / 43.9030589° СГШ; 22.2779842° ИГД / 43.9030589; 22.2779842
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина137 m
Површина97 km2
Зајечар на мапи Србије
Зајечар
Зајечар
Зајечар на мапи Србије
Остали подаци
ГрадоначелникБошко Ничић (Српска напредна странка)
Поштански број19000
Регистарска ознакаZA
Веб-сајт
www.zajecar.info

Овде се налазе Историјски архив „Тимочка крајина” Зајечар, Зајечарска пивара и Зајечарско читалиште.

ГеографијаУреди

Град се данас налази у зајечарској котлини где се код места званог Саставак Црни Тимок и Бели Тимок сливају у реку Велики Тимок. Сама котлина се налази између два планинска лука карпатског и балканског. Град је изграђен на раскрсници магистралних путева:

Градске четврти и приградска насељаУреди

  • Котлујевац је једна од градских општина Зајечара и има око 20.000 становника. Чине је неколико урбаних градских четврти, као што су: Кључ 1, 2, 3 и 4, затим Живинарник, Бели Брег, Звезданска кривина.
  • Градске четврти: Центар (Стари град), Курсулина и Пана Ђукића скр. КПЂ (обухвата Аутобуску станицу, Зелену пијацу и Трг Николе Пашића), Краљевица (насеље обухвата и Обилићев венац; стари називи: Пешадијска касарна, и за време СФРЈ, АВНОЈ), Влашка мала (заједно са Шипкама, Острвом, Пољанчетом и делом Старог гробља), Влачић, Насеље Сунце, Попова плажа (обухвата и полицијске зграде на Новом насељу, на Поповој плажи; насеље „Попова плажа” је делом и у ГО Котлујевац и повезано је са пешачким мостом званом „Плави мост” и „Дрвеним мостом” који је такође, само за пешаке), Селиште (Део Котлујевца, најстарије насеље у граду), Вишњар (обухвата и Ново гробље), Тимок (обухвата и Болницу), Влашко брдо, Гојкова јаруга, Вањин јаз, Изворски пут, Косанчићев венац (Брестак), Карађорђев венац (Два брата), Муљак, Градеж, Подлив, Пишура (и део Старог гробља), Гњилак, Пазариште, Церак, Пиково имање, Оскоруша, Лубничко брдо, Индустријска зона, Касарна (Стара артиљеријска касарна „Никола Пашић”), Шљиварско брдо и Западна Краљевица.
  • Приградска насеља: Грљан, Велики Извор, Звездан.

ИсторијаУреди

 
Главни трг у Зајечару, 1933. године.

Најстарији познати становници ових крајева били су Трибали, после њих на овом подручју се спомињу Мези, у долини Тимока помињу се још и Тимахи, али се о њима сем њиховог имена ништа не зна. Насељени Словени у ове крајеве назвали су се Тимочани, а прве директне вести о Тимочанима односе се на 818. године, када се они већ сматрају формираном словенском групом, те исте године они су се одметнули од Бугара. Зајечар се први пут спомиње 1466. године у турском тефтеру везаном за становништво видинскога пашалука, а од XVI—XVIII века има мало података о насељу. 1806. године створени су повољни услови за дизање устанка у овим крајевима Карађорђе је одобрио хајдук Вељку Петровићу, кнезу Милисаву и попу Радосаву да са Тимочанима и Црноречанима дижу устанак и после низа успешних бојева највећи део Крајине и Зајечара је ослобођен. Криза и пропаст Првог српског устанка имали су тешке последице и у овим крајевима. 1833. године овај крај је коначно ослобођен и припојен Србији. Назив је највероватније турскога порекла. По неким претпоставкама потиче од извесног Саид-Асир паше који је своју војску поставио у долини Тимока у годинама кризним по српску деспотовину. У близини града се налазе остаци римске царске палате из IV пре нове ере, Felix Romuliana (Гамзиград), која је призната као светска културна баштина под заштитом УНЕСКО-а.

Легенде о настанку имена ЗајечарУреди

Легенде о настанку имена Зајечара и данас су део усмене традиције у источној Србији. Присутне су у свакодневном животу народа овог краја и представља вид обичајне и друштвене праксе као и комуникације.

Постоје више легенди о настанку имена Зајечара:

Први пут град Зајечар се помиње у попису становништва 1446.[1] као село видинског санџака које броји осам породица. По једној легенди, некада на територији Зајечара је било пуно зечева у околини па су Зајечару дали назив по њима. Што се тиче порекла имена града претпоставља се да је настало од речи „зајец” („зец“ у тимочком дијалекту), а како је припадао видинском санџаку на бугарском назив „зајчар“ означавао је чувар зечева. Укрстивши та два имена добио је назив Зајечар.[2]

Друго предање говори да је место понело име према Саид Ашар паши, турском команданту из видинског санџака коме је Зајечар припадао у време османске власти. Наводно, Саид Ашар паша је на ушћу Црног и Белог Тимока саградио себи имање и подигао насеље, населивши га становништвом из Бугарске и Власима. У време Првог Српског устанка своју војску поставио у долини Тимока у годинама кризним по српску деспотовину. Верује се да је временом од имена Саид Ашар настао назив Зајечар.

Град је првобитно лежао на десној обали Црног Тимока простирући се до брда на коме се данас налази парк шума Краљевица. Касније се живот пренео и на леву обалу реке ширећи се ка западу и досељавањем све више српских породица постаје српски град. Значај предања о настанку имена Зајечара састоји се у потреби да заједница објасни настанак свог насеља и имена и тиме допринесу уобличавању сопственог идентитета. Древне приче и легенде вековима се у источној Србији преносе са колена на колено, и својеврстан су „заштитни су знак“ овог дела Србије.[3]  Веома стара усмена предања сачувана у овим крајевима Србије представљају вредан део нематеријалног културног наслеђа.

РелигијаУреди

 
Зграда Скупштине града.
 
Зграда Основне школе, некада Гимназија.

Зајечар је седиште Епархије Тимочке Српске православне цркве, која се простире на целокупној територији Зајечарског и Борског округа, на челу Епархије је Његово Преосвештенство Епископ Тимочки Г. Г. Иларион. Град има саборни храм посвећен Рождеству Пресвете Богородице, ценећи значај и улогу Цркве у овим крајевима кнез Милош Обреновић је одлучио да се оснује нова тимочка епископија и да се у Зајечару подигне нова црква, градња је почела у пролеће 1834. године а завршена октобра месеца исте године. Данас је у изградњи нови храм у насељу Котлујевац. У атару насеља Селачка постоји Манастир Суводол, као и Манастир Светог Петра и Павла у Грлишту.

ЗалетУреди

Залет је фестивал савремене уметности који се сваке године, почевши од 2005. године. одржава током лета. Залет је настао из потребе да се иницирају, организују и одржавају културна догађања, афирмишу ствараоци и да се посредује у преношењу разнородних уметничких израза и тенденција.

ГитаријадаУреди

Гитаријада је летњи музички фестивал, оријентисан првенствено на рок музику, који се одржава једном годишње. Програм фестивала се састоји из такмичења демо бендова и ревијалних наступа познатијих група. Организатори Гитаријаде тврде да је она највећи фестивал младих и неафирмисаних бендова у југоисточној Европи.

Партнерски градовиУреди

ДемографијаУреди

У насељу Зајечар живи 32.337 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,2 година (39,3 код мушкараца и 41,1 код жена). У насељу има 13.733 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,78.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

Демографија[4]
Година Становника
1948. 11.861
1953. 14.489
1961. 18.690
1971. 27.599
1981. 36.958
1991. 39.219 39.625
2002. 39.491 40.700
2011. 38.165
Етнички састав према попису из 2002.[5]
Срби
  
37.500 94,95 %
Роми
  
233 0,59 %
Југословени
  
219 0,55 %
Власи
  
159 0,40 %
Црногорци
  
131 0,33 %
Македонци
  
111 0,28 %
Бугари
  
84 0,21 %
Хрвати
  
80 0,20 %
Албанци
  
34 0,08 %
Румуни
  
19 0,04 %
Словенци
  
18 0,04 %
Мађари
  
17 0,04 %
Муслимани
  
16 0,04 %
Горанци
  
10 0,02 %
Бошњаци
  
8 0,02 %
Словаци
  
5 0,01 %
Немци
  
4 0,01 %
Чеси
  
3 0,00 %
Украјинци
  
3 0,00 %
Руси
  
2 0,00 %
непознато
  
267 0,67 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

СаобраћајУреди

Зајечар је добро повезан саобраћајницама, а у њему се налази и чвориште железничког саобраћаја у Источној Србији. Градски и приградски превоз функционишу кроз више од 10 линија јавног превоза, организованог аутобусима.

 
Главна железничка станица у Зајечару

Знамените личностиУреди

ГалеријаУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Бојанић, Душанка (1973). Фрагменти пописа видинског санџака из 1466. године. Београд: Београд. стр. 38—39. 
  2. ^ Цоловић, Никола (2016). Са бојних поља 1912-1918. Зајечар. стр. 494—495. 
  3. ^ Бојанић, Душанка (1978). Зајечар и црна река од XV до XVIII века, Гласн. Етнографског музеја, књ 42. Београд: Београд. стр. 40—41. 
  4. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  5. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  6. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везеУреди