Битка на Неретви

За југословенски филм погледајте страницу Битка на Неретви (филм).

Битка на Неретви, позната и као Битка за рањенике, офанзивна су и дефанзивна дејства Оперативне групе дивизија (ОГД) Врховног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије (НОВ и ПОЈ) током циклуса противпартизанских операција њемачких, италијанских и хрватских трупа под условним називом Вајс (њем. Operationszyklus «Weiß» — „Циклус операција ’Бијело’”) од 9. фебруара до 23. марта 1943. године. У југословенској и совјетској историографији циклус операција Вајс познат је и као Четврта непријатељска операција.

Битка на Неретви
Део Другог свјетског рата у Југославији и Народноослободилачке борбе народа Југославије
Партизани Друге пролетерске бригаде прелазе Неретву преко срушеног моста, март 1943. године.
Време 9. фебруар — 23. март 1943. Место Област горњег тока ријеке Неретве и притоке Раме, Херцеговина Исход Оперативна група дивизија Врховног штаба НОВ и ПОЈ осујетила је план њемачке и италијанске команде да је опколе и униште. Партизани су са великим губицима пробили обруч и нанијели тежак пораз четницима.
Сукобљене стране
Нацистичка Њемачка Фашистичка Италија Независна Држава Хрватска Југословенска војска у отаџбини	Народно- ослободилачки покрет Југославије
Команданти и вође
Александер Лер Рудолф Литерс Марио Роата Марио Роботи Захарије Остојић	Јосип Броз Тито Иван Гошњак Коста Нађ Коча Поповић Пеко Дапчевић Перо Ћетковић †
Јачина
око 80.000 људи	У Централној болници било је око 21.000 људи, као и 3293 рањеника и болесника (почетком марта 1943)
Жртве и губици
Током операције Вајс, губици корпуса „Хрватска” износили су 2488 погинулих, рањених и несталних. Према непотпуним подацима, укупно губици италијанских трупа достигли су око 6000 људи.	4500—5000 жртава, укупно 11.915 људи је погинуло током операције Вајс

Битка на Неретви била је од стратешког значаја и једна од највећих и најтежих битака Народноослободилачке борбе народа Југославије. Спроведена је на подручју Босне и Херцеговине на потезу Бугојно — Сарајево — Невесиње — Љубушки — Имотски — Ливно — Гламоч. У току борбених дејстава битка је прерасла у борби партизанских дивизија за спавање својих рањеника у долини Раме и Неретве.

Југословенски војни историчари борбе ОГД дијеле у три етапе. У првој етапи (9—26. фебруар), нарочито, ОГД је извршио противудар на италијанске војне гарнизоне у долинама Раме и Неретве, а такође је водио борбе за превој Иван седло и Коњиц. Током друге етапе (27. фебруар — 5. март) ОГД се прегруписала, вођене су одбрамбене борбе сјеверно од Прозора и кренуо је партизански контраудар на противника у угроженом правцу код Горњег Вакуфа. У трећој етапи (6—22. март) ОГД је прешла Неретву, пробила се у источну Херцеговину и код Главатичева, Невесиња и Калиновика поразила групацију Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО).

Борбе су се одвијале у тешким зимским условима у ријетко насељеном, неприступачном планинском шумовитом подручју испресијецаном ријечним кањонима. Положај партизана погоршала је глад и епидемија пјегавог тифуса. Упркос томе, ОГД је, уз велике губитке, на крају осујетила планове за његовим уништењем од вишеструко надмоћнијих снага сила Осовине. Након битке, иницијатива у Партизанско-четничком сукобу у потпуности је прешла на партизане.

Предисторија

Догађаји који су претходили бици

Усљед Бихаћке операције НОВ и ПОЈ од 29. октобра до 20. новембра 1942. ослобођени су Бихаћ, Босанска Крупа, Цазин, Слуњ и низ сеоских насеља. До зиме 1942, територија Бихаћке републике захватала је површину од око 50.000 км² и покривала је читаве области Независне Државе Хрватске (НДХ) у италијанској и њемачкој зони војне одговорности — Босанску крајину, Лику, Кордун и Банију — која су се протезале на сјеверу од Карловца ка југу до Макарске ривијере и Јадранског приморја. У Бихаћу је 26. новембра одржано прво заједање скупштине делегата КПЈ на којој је основано Антифашистичко вијеће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), која се прогласила представником народних маса и општеполитичким органом народноослободилачког покрета. На засједању су донијете одлуке о очувању права приватне својине и одржавању општих слободних избора на крају рата. Нови политички курс КПЈ прошио је базу народноослободилачког покрета. Још прије оснивања АВНОЈ, почетком новембра 1942, партизанске оружане снаге су реорганизоване, консолидоване у осам дивизија и добиле одлике регуларне армије. Успјеси партизана допринијели су јачању народноослободилачког покрета и поткопавању усташког политичког режима у НДХ.

Изражавајући забринутост због све веће пријетње од НОВ и ПОЈ, министар спољних послова Младен Лорковић и начелник Главног штаба Домобранства Иван Прпић су 20. новембра, на састанку са представницима њемачке и италијанске команде, затражили су брзо спровођење велике операције у Кордуну и Банији како би се елиминисала непосредна пријетња Загребу. Такође, изразили су наду да ће у прољеће 1943. извели велику противпартизанску операцију у западној Босни.

Карта територија западне Босне под партизанском контролом са средиштем у Бихаћу, 1942. година.

Уз НОВ и ПОЈ, друга оружана сила покрета отпора у Југославији били су четници, којима је руководио генерал Драгољуб Михаиловић. Грађански рат између четника и партизана водио се од новембра 1941. године Четничка команда видјела је НОВ и ПОЈ као свог непомирљивог непријатеља. Заузврат, италијанска команда, коју је представљао генерал Марио Роата, такође је сматрала партизане главном пријетњом окупационом режиму. На тој основи, четничка команда је од почетка 1942. водила политику тактичке сарадње с италијанским властима, примајући заузврат разноврсну војну и материјалну помоћ. Већина четничких снага у италијанској зони војне одговорности у НДХ била је легализована у виду италијанских помоћних трупа — Добровољачка антикомунистичка милиција, под командом војводе Илије Трифуновића Бирчанина. Број припадника се крета око 19—20 хиљада људи. Уз подршку италијанске стране, сфера војно-политичка активност четника од љета 1942. обухватала је Црну Гору, као и италијанску зону војне одговорности у НДХ — Херцеговину и дио источне Босне. У Црној Гори се налазио штаб команданта ЈВуО. Поред војних дејстава против партизана, активност четника била је усмјерена против снага НДХ.

Кључна мета стратегије оба покрета отпора била је Србија. За Врховни штаб НОВ и ПОЈ задатак је био да преузме контролу над Србијом, а за Врховну команду ЈВуО био је да је задржи под својом контролом.

Пријетња коју су представљала дејства партизана и јачање четника, постала је значајнија у свјетлу прекретнице у рату на Средоземном ратишту, која је настала као резултат пораза њемачко-италијанске групе трупа у Другој бици код Ел Аламејна и искрцавање савезничких снага у Мароку и Алжиру. Територија НДХ заузимала је кључну позицију на Балкану. Значајан дио контролисали су партизани. У сусједним областима налазиле су се велике четничке снаге. Вермахтов Главнокомандујући Југоистока страховао је да би НОВ и ПОЈ у западној Босни и четници генерала Михаиловића у Црној Гори и источној Херцеговини могле подржати искрцавање трупа западних савезника на Балкан. Хитлер је 7. децембра 1942. изразио забринутост због развоја догађаја на Балкану, сугеришући могуће искрцавање трупа западних савезника у јужној Грчкој. НОВ и ПОЈ и ЈВуО у овом случају могли би угрозити снабдијевање њемачких трупа на линији комуникације Загреб — Београд — Ниш.

Замисао и планови команде окупационих снага

Географска карта Босне и Херцеговине.

Од децембра 1942. до јануара 1943, током низа састанака на нивоу њемачког и италијанског војно-политичког руководства, постигнут је договор о спровођењу велике „акције чишћења” (њем. Säuberungsoperation) — циклус противпартизанских операција под условним називом Вајс' ради стабилизације НДХ, којој је пријетио унутрашњи колапс. Циклус операција морао је да се изврши у три етапе. Током прве (операција „Вајс-1”) планирано је уништење главних снага НОВ и ПОЈ, ликвидација тзв. „Титове државе” (њем. Tito-Staat) и повратак контроле над територијом југоисточно од ријека Купа и Сава и западно од ријеке Уне. Замисао операције „Вајс-1” у суштини је понављао приједлоге генерала Прпића да се ликвидирају партизанске снаге у Кордуну, Банији и дијелу западне Босне. У другој етапи (операција „Вајс-2”) задатак је био уништење јединица и одреда партизана који би успјели да побјегну од напада, као и оних који су били дислоцирани јужно од линије Босански Петровац — Кључ — Мркоњић Град. Завршна етапа (операција „Вајс-3”) требала је уништи преостале партизанске формације и разоружа четнике у Херцеговини, Далмацији, а затим и у Црној Гори.

У складу са директивама Врховне команде Вермахта (ВКВ) од 16. децембра 1942. које су захтјевале употребу најбруталнијих мјера у „борби против банди”, наређењем коанданта њемачких трупа у НДХ генерала Литерса од 12. јануара 1943. ван закона су стављени сви заробљеници у зони борбених дејстава и превиђена је депортација мушких цивила старости од 15 до 50 година. Истовремено, изасланик Вермахта у НДХ генерал Едмунд Глез фон Хорстенау постигао је код генерала Лера ублажавање почетних мјера. Према његовом приједлогу, заробљенике је требало послати на принудни рад у Њемачку, а да се међу њима створи резерва талаца како би имали при руци „саучеснике” који ће се користити у каснијим репресивним акцијама. Укупно је планирано да се у логоре пошаље око 22.500 људи. Истовремено, дивизијама је наређено да одаберу 150 угледних затвореника за накнадну размјену са заробљеницима и 300 за „казнене мјере” (њем. Sühnemaßnahmen).

Операција Вајс-1

Оперативна замисао и снаге

Детаљи плана за операцију „Вајс-1” договорени су на састанку у Загребу 9. јануара 1943. коме је присуствовао и главном командујући њемачких снага на Југоистоку генерал Лер, командант њемачких трупа у НДХ генерал Литерс, командант италијанске 2. армије генерал Роата и командант италијанске 5. армијског корпуса генерал Глорија.

Према плану операције, трупе распоређене за учешће требале су да буду концентрисане око подручја Карловац — Огулин — Госпић — Оточац — Сански Мост — Петриња. Затим, у року од два дана морала да буде пресјечена брзим напредовањем 7. СС брдске пјешадијске дивизије „Принц Еуген” правцем Карловац — Слуњ — Бихаћ — Врточе, 717. пјешадијска дивизија на правцу Сански Мост — Кључ — Босански Петровац — Врточе и италијанска 12. пјешадијска дивизија „Сасари ” на правцу Грачац — Кулен Вакуф — Врточе. Преостале јединице су напредовале на боковима два главна правца операције, затварајући и стежући обруч око партизанских снага. 369. пјешадијска дивизија требала је да напредује са сјевера правцем Приједор — Босански Петровац и обезбједи везу са лијевим боком 7. СС дивизије. Сектор између 369. и 717. пјешадијске дивизије (Босански Нови — Приједор) требала је да блокирала и чисти од партизанских формације 714. пјешадијска дивизија. Из средње и сјеверне Далмације наступале су италијанске дивизије: дивизија „Ломбардија” на правцу Огулин — Слуњ, дивизија „Ре” на правцу Госпић — Босански Петровац. Италијани су требали да покрију десни бок 7. СС дивизије и, повезујући се с њом, затворе јужни сегмент окружења. У завршној етапи операције, концентрична офанзива требала је да уништи трупе НОВ и ПОЈ у опкољеним подручјима на планинама Грмеч и Пљешевица.

Према информацијама Војноисторијског института Београда, у операцији „Вајс-1” биле су укључене формације:

• њемачки корпус „Хрватска” (јединице потчињене команданту њемачких трупа у Хрватској): 7. СС добровољачка брдска дивизија Принц Еуген, 369. пјешадијска дивизија, окупационе 714. и 717. пјешадијска дивизија, један пук 187. пјешадијске дивизије, као и двије домобранске бригаде придружене корпусу. Укупан број био је око 57.000 људи;
• италијански 5. армијски корпус које су чиниле три пјешадијске дивизије: 13. „Ре”, 57. „Ломбардија” и 12. „Сасари”; придружено му је седам усташких и домобранских батаљона, као и книнска и херцеговачка група четника (око 2000, односно 3000 људи). Укупан број је био око 38.000 људи. Према њемачком историчару Клаусу Шмидеру, свака од италијанских дивизија одредила је по једну пуковску борбене групу за учешће у операцији.

Ваздушну подршку пружало је четрнаест авијацијских ескадрила, које су бројале 150 авиона. За разлику од претходне велике заједничке њемачко-италијанске операције „Трио”, дејства копнених трупа подржавало је не само италијанско ваздухопловство, него и 100 њемачких и хрватских авиона авијацијске команде „Вајс” (њем. Fliegerführer «Weiß»).

Подручје операције захватало је око 13.000 км², а обим је достигао 350 км. Међутим, због недовољне бројности трупа, планирано опкољавање било је предвиђено да обухвати мање од половине територије коју су контролисали партизани. Према Шмидеру, трупе сила осовине, упркос епидемији пјегавог тифуса која је бјеснила на овом подручју, супротставило се око 25—30 хиљада борбено провјерених, релативно добро наоружаних и „у поређењу са наредним фазама циклуса операција, одморни и добро ухрањени борци”. Према југословенским подацима, 1. хрватски и 1. босански корпус, који су учествовали у одбрамбеним борбама током операције „Вајс-1”, располагали су са око 26 хиљада људи.

Основне снаге НОВ и ПОЈ у НДХ уочио операције „Вајс-1” биле су обједињене у три велике формације: 1. хрватски корпус, 1. босански корпус и Оперативну групу дивизија (ОГД) Врховног штаба НОВ и ПОЈ.

• Први хрватски корпус, командант Иван Гошњак. На располагању је имао укупно 15.500 људи:
  • 6. личка пролетерска дивизија (1, 2. и 3. бригада) налазила се на линији Чудин кланац — Грачац;
  • 7. банијска дивизија (7, 8. и 16. бригада) и Банијски партизански одред налазили су се на ослобођеној територији Баније и контролисали линију фронта Костајница — Суњ — Петриња — Глина;
  • 8. кордунашка дивизија (5. и 15. бригада) налазила се на правцу Карловац — Слуњ, а њена 4. бригада заједно са 13. пролетерском бригадом дјеловала је у Жумберку;
  • Кордунашки партизански одред бранио је правац на страни Карловца од Коране до Мрежнице;
  • Приморско-горанска група (6. и 14. бригада) са Личким партизанским одредом била је дислоцирана у рејону села Плашки.
• Први босански корпус, командант Коста Нађ. На располагању је имао 11.500 људи:
  • 4. крајишка дивизија (2. и 5. бригада) налазила се на Козари. Њена 6. бригада покривала је правац Сански Мост — Босанска Крупа;
  • 5. крајишка дивизија (1, 4. и 7. бригада) налазила се на подручја Босанског Новог, углавном на десној обали ријеке Сане;
  • 9. крајишка ударна бригада блокирала је правац Босански Нови — Оток;
  • Комбинована бригада (од 4. фебруара 1943. 10. крајишка бригада) правцу Босанско Грахово — Книн;
  • 3. крајишки партизански одред.
• Оперативна група дивизија Врховог штаба састојала се од три дивизије, са укупно око 14.000 људи:
  • 1. пролетерска дивизија (1. пролетерска, 3. пролетерска санџачка и 3. крајишка пролетерска бригада) дислоцирана на подручју Прњавора, Теслића и Бање Луке;
  • 2. пролетерска дивизија (4. пролетерска црногорска и 7. крајишка бригада) у рејону Босанског Грахова, а њена 2. далматинска бригада на правцу Дувно — Имотски;
  • 3. ударна дивизија (1. далматинска пролетерска, 5. пролетерска црногорска и 10. херцеговачка бригада) налазила се на подручју Травник — Жепче — Зеница.

Девета далматинска дивизија била је у саставу формација у зони Биоково — Имотски — Љубишки. Формације ОГД распоређене су изван подручја операције „Вајс-1”.

До почетка њемачке операције, Врховни штаб НОВ и ПОЈ је имао обавјештајне податке о припремама непријатеља. Тако историчар Клаус Шмидер примјећује да је Тито „најкасније десет дана прије почетка офанзиве” био свјестан намјера својих противника. Партизанска команда, међутим, није имала детаљније податке о планираној офанзиви. Под овим условима, јединице и партизански одреди добијали су упутства да руше мостове, путеве и постављају засједе у угроженим подручјима. У току борби, партизани су морали да користе флексибилну одбрану, ударајући по боковима и позадини колона које су напредовале. Мјере предузете од првог дана операције „Вајс-1” знатно су отежале дејства њемачких и италијанских трупа.

Етапе операције Вајс-1

Операција „Вајс-1” изведена је у двије етапе. У првој, од 20. до 31. јануара 1943, борбе су се водиле на Кордуну, Банији, Лици и Босанској Крајини. Друга етапа обухватала је период од 1. до 15. фебруара. Истовремено су се одвијале посљедње борбе у Лици и Босанској Крајини, док је Грмеч постао поприште главних сукоба.

У југословенској историографији циклус операција „Вајс” се назива и „Четврта непријатељска офанзива”, а дејства партизанских јединица у процесу одбијања операције „Вајс-1” описује се као одбрамбена дејства 1. хрватског и 1. босанског корпуса НОВ и ПОЈ.

Борбена дејства и исход операције Вајс-1

Операција „Вајс-1” почела је ујутру 20. јануара 1943. нападом на партизанску територију, чији је главни центар отпора, према Нијемцима, била природна тврђава „комунистичке државе” — планина Грмеч. Међутим, није се све одвијало по плану. Планери су потцијенили борбену ефикасност партизана и тешке услове терена, што је утицало на тајминг рјешавања постављених задатака. Осим тога, убрзо је постало јасно да се главна група Врховног штаба налази изван подручја предвиђеног за окружење. Према подацима Клауса Шмидера, италијански 18. и 6. корпус забиљежили су кретање јединица ОГД на исток у децембру 1942, међутим, овај податак вјероватно није пренијет њемачког страни.

На главним супротстављеним правцима дејствовале су 7. СС пјешадијска дивизија, која ја наступала из Карловца, и 717. пјешадијска дивизија, која је наступала у сусрет есесовцима са подручја Бања Лука — Мркоњић Град. Предњи дио офанзиве ових дивизија био је усмјерен ка селу Врточе, гдје је требало да затворе обруч око партизанских снага. Главна улога је додијељена 7. СС пјешадијској дивизији. Морала је у прва 24 часа савладати 80 км тешког планинског терена, заузети Бихаћ и пресјећи партизанску територију на два дијела.

Главне снаге 7. СС пјешадијске дивизије напредовале су уз подршку авијације и тенкова на правцу Карловац — Слуњ — Бихаћ — Босански Петровац. Остали су напредовали помоћним правцем Писаровина — Вргинмост — Цетинград. Дејства скијаша, коњице и моторизованих јединица дивизије у почетку су изненадила развучене предње положаје 8. кордунашке дивизије. Истовремено, пристигло појачање није дозволило Нијемцима да пробију партизанску одбрану и брзо заузму Бихаћ. ВШ НОВ и ПОЈ је придавао велики значај правцу Карловац — Бихаћ, па је ту пребацио 6. и 14. приморско-горанску бригаду.

Седма банијска дивизија је првих пет дана успјешно одбијала нападе 369. пјешадијске дивизије на Шамарицу (узвишење Зринске горе). У међувремену, 7. СС пјешадијска дивизија је одбацила дијелове 8. кордунашке дивизије и приморско-горанске бригаде које су јој пристигле у помоћ и заузела је град Слуњ. ВШ НОВ и ПОЈ је 24. фебруара наредио 7. дивизији да остави 16. бригаду као препрјеку на правцу Велика Кладуша — Врнограч и да са снагама преосталих бригада и придружених јединица лоцираних сјеверно од ријеке Уне, удари на колону 7. СС пјешадијске дивизије у рејону Велике Кладуше и Пећиграда. Завршишви 24-часовни континуирани марш, 7. банијска дивизија је стигла на одредиште и без одмора се укључила у борбу. Међутим, овдје се и сама суочила са пријетњом опкољавања, пошто су трупе 7. СС пјешадијске дивизије 26. фебруара прешле на десну обалу ријеке Коране и почеле да јој залазе у позадину. Да би избјегла опкољавање, ВШ НОВ и ПОЈ је одлучио да хитно пребаци Банијце у ноћи са 28. на 29. јануар на десну обалу Уне са задатком да блокирају правац Бихаћ — Босанки Петровац. Извршивши ноћни марш, дивизија је сљедећег јутра ступила у борбу на периферији Бихаћа, али није могла да обузда јуриш Нијемаца и напустила је град у ноћи између 29. и 30. јануара.

На помоћном правцу јединице 7. СС пјешадијске дивизије „прочешљале” су планински масив Петрове горе и 27. фебруара без борбе заузеле Велику Кладушу.

Тенковска јединица 7. СС пјешадијске дивизије током Битке на Неретви.

Правцем Сански Мост — Босански Петровац напредовала је 717. пјешадијска дивизија и између 20. и 25. јануара са главнином својих снага прешла ријеку Сану источно од Санског Моста. Њен 737. пук је напредовао преко Грмеча на правцу Сански Мост — Бенковац, али га је 6. бригада 4. дивизије зауставила контранападом. Покушавајући да поправе ситуацију и промјене правац напада, јединице 737. пука, уз подршку 202. тенковског батаљона и авијације, успјеле су да се пробију до села Бенаковац, али у контранападу 4. крајишке дивизије опкољен је један њемачки батаљон, а теже посљедице су избјегнуте захваљујући ваздушном транспорту муниције и потрепштина.

Напредујући са сјевера преко Приједора до Босанског Петровца, 369. пјешадијска дивизија је стигла 29. јануара до ријеке Уне на подручје између Босанске Крупе и села Отока, да би се прикључила боку 7. СС пјешадијске дивизије.

Офанзива три борбене групе италијанских дивизија изведена је на правцима Огулин — Слуњ („Ломбардија”), Госпић — Босански Петровац („Ре”) и Грачац — Кулен Вакуф — Врточе („Сасари”). Супротставила им се 6. личка дивизија, група приморско-горанских бригада и Лички партизански одред. У првих пет дана Италијани су успјели да пређу само неколико километара. Дивизија „Ломбардија” је стигла до линије Мјесто Примишље — Плашки, пошто су приморско-горанске бригаде пребачене на правац напредовања 7. СС пјешадијске дивизије. Након овога, фронт против Италијана, дуг око 70 км, бранили су 6. личка дивизија и Лички партизански одред. Маневрисањем, нападима из засједе и преко ноћи на бокове и позадину непријатеља, Личани су одложили напредовање италијанских борбених група. Дивизија „Сасари” је 26. јануара заузела село Брувно, али је касније заглавила у тешки борбама за Кулен Вакуф.

Услијед десетодневне офанзиве, 7. СС пјешадијска дивизија је заузела Бихаћ, али је напредовање 717. дивизије било минимално. Дио 737. пука био је опкољен од 29. до 31. јануара и претрпио је губитке. Иако је пад Бихаћа омогућио да се сјеверна колона дивизије „Ломбардија” пробије до Слуња, дивизија „Ре” се након заузимања Чудин кланца сјединила са јединицама 7. СС пјешадијске дивизије, док преостале наступајуће италијанске колоне дивизије „Сасари”, које су стигле до прилаза Кулен Вакуфу и селима Бунић и Мазин, нису успјеле да пробију одбрану 6. личке дивизије. До 30. јануара, њемачке јединице нису успјеле да пресјеку партизанску територију, а растојање између 7. СС и 717. пјешадијске дивизије и даље је било око 70 км. То је омогућило партизанским јединицама да избјегну опкољавање, евакуишу рањенике, склоништа и складишта и уклоне дио цивила са угрожене територије. Истовремено, становништво које је остало у зони борбених дејстава пружало је велику помоћ партизанским одредима у преношењу рањеника, снабдијевању војника, уништавању путева и другим акцијама.

Избјеглице из Баније током операције „Вајс”, јануар—март 1943. године.

У другој етапи операције (1—15. фебруар) њемачка команда је концентрисала концентрична офанзивна дејства на рејону планине Грмеч, која се сматрала главним средиштем партизанског отпора након повлачења јединица НОВ и ПОЈ из Кордуна и Баније. Јуриш на Грмеч и његово чишћење од партизана извршиле су 7. СС, 369. и 717. пјешадијска дивизија. Усљед седмодневних борни са 7. банијском, 4. и 5. крајишком дивизијом, окупатори су 8. фебруара успјели да затворе обруч око Грмеча. До тада су се 7. и 5. дивизија, избјегавајући опкољавање, повукле на југ до Дрвара и планине Срнетице. Друга, пета и седма бригада 4. крајишке дивизије и око 15.000 избјеглица које су бјежале од фашистичког терора остале су у окружењу. У условима зимске хладноће и глади, послије четири дана жестоких борби, бригаде 4. дивизије су од 11. до 13. фебруара са губицима пробијале из обруча на сјевер ка Подгрмечју. Приликом пробоја, према подацима Војноисторијског института Београд, губици су износили око 500 мртвих, рањених и промрзлих војника. Са дивизијом је отишао и дио избјеглица. Укупно, током операције на Грмечу, њемачке трупе су убиле око 3370 људи, 1722 особе су депортоване, а још 1256 људи је умрло од хладноће. По завршетку чишћења Грмеча, њемачке трупе су се концентрисале у рејону Босанског Петровца, Кључа и Санског Моста ради одмора и припреме за борбена дејства према плану операције „Вајс-2”.

Операција „Вајс-1” била је праћена масовним погромима цивила, прије свега Срба, које су извеле њемачке и хрватске трупе на Банији, Кордуну и Босанској Крајини. У том погледу посебно се истакла 7. СС пјешадијска дивизија, чија је репресивна пракса очито превазилазила уобичајене казнене мјере за хрватско ратиште и закомпликовала њихова ограничења које је претходно предложио Глез фон Хорстенау. У суровости према Србима истакла се и 369. пјешадијска дивизија. Током операције, према њемачким подацима, убијен је 6521 „партизан”, а заробљено је 286 пушака као трофеји. Број затвореника је био 2360 људи, од којих је 1585 стријељано, а 775 послато у концентрационе логоре. Италијанске трупе су убиле 2143 особе и заробиле 95 пушака као трофеје. Према закључку историчарке Занеле Шмид, значајан нескладу у броју убијених и заробљеног оружја међу силама осовине указује да је међу жртвама било цивила са подручја операције.

Вјешање партизанке Лепе Радић 11. фебруара 1943. у Босанској Крупи, коју су на Грмечу заробили припадници 369. пјешадијске дивизије.

Као исход операције „Вајс-1”, осигурана је привремена реокупација територије „Бихаћке републике”. Истовремено, њемачке трупе и њихови савезници нису успјели да заврше задатак ликвидације главних снага НОВ и ПОЈ. Највећи успјех операције било је опкољавање 4. крајишке дивизије на Грмечу. Међутим, ни овдје Нијемци нису успјели да униште опкољене. Италијани су постигли још мање. Због жестоког отпора партизана, као и тешких временских прилика и тешког терена, повезивање њемачке 7. СС и 717. пјешадијске дивизије са италијанском дивизијом „Сасари” дошло је код Јасеновца тек послије осамнаест дана, а тек послије двадесет пет дана у Кулен Вакуфу. Због тога су партизани повукли своје снаге из замке која им је била припремљена и затим се поново окупили за нове борбе. Истовремено, пријетња уништења партизанских јединица као резултат циљаног удара сила осовине остала је реалност оперативне ситуације у Босни и Херцеговини и била је очигледна команди НОВ и ПОЈ.

План операције Вајс-2

Њемачки план операције „Вајс-2”. План се ослањао на претпоставку да ће италијанска одбрана на Неретви и Динари издржати и да ће четири њемачке дивизије концентричним наступањем опколити и уништити снаге НОВ и ПОЈ у области Ливна.

На италијански захтјев њемачки штаб подијелио је Сјеверну борбену групу у два дијела. Један је наступио од Бугојна према Прозору, а други од Сарајева према Коњицу

Почетак операције „Вајс-2” заказан је за 25. фебруар 1943. године. Оперативним планом била је предвиђена концентрична офанзива четири њемачке дивизије за опкољавање и уништење јединица НОВ и ПОЈ којим је командовао Врховни штаб на подручју Дрвар — Босанско Грахово — Гламоч — Ливно — Бугојно — Јајце — Кључ. Како произилази из наређења команданта њемачких трупа у НДХ генерала Литерса од 12. фебруара 1943, главни отпор партизана се очекивао на линији Босанско Грахово — Дрвар — Оштрељ — Мркоњић Град — Језеро — Бугојно.

Како и у првој операцији, главни задатак био је додијељен 7. СС и 717. пјешадијској дивизији. Требало је да обухвате партизанске јединице, наступајући једни према другима у сљедећим правцима: 7. СС пјешадијска дивизија — рејон Кључ/Дрвар — Босанско Грахово — Ливно, 717. пјешадијска дивизија — рејон Јајце / Доњи Вакуф — Ливно. Напредовање од Мркоњића Града ка Гламочу вршила је 369. пјешадијска дивизија, успут чистећи планински терен. Десно од 7. СС пјешадијске дивизије, покривајући њен десни бок, требала је да напредује четири батаљона италијанске 15. пјешадијске дивизије „Бергамо”. Задатак покривања бокова и позадина 369. и 717. пјешадијске дивизије повјерен је 718. дивизији, као и чишћење територије од партизана западно од линије Јајце — Доњи Вакуф.

Међутим, док су главнокомандујући на Југоистоку генерал Лер и командант италијанске 2. армије генерал Роботи разјаснили план за операцију „Вајс-2” у Београду 8. фебруара, врховни командант НОВ и ПОЈ Тито је истог дана на састанку у Дувну дао директиве командантима јединица да крену у контраофанзиву, доводећи у питање спровођење плана команде савезничких трупа осовинских земаља. Узимајући у обзир промјене у оперативној ситуацији, план њемачке команде је накнадно подвргнут вишеструким измјенама.

План ВШ НОВ и ПОЈ и састав ОГД

Главни чланак: Напад НОВЈ на Прозор фебруара 1943.

План Врховног штаба за пробој Прве, Друге и Треће дивизије преко Неретве кроз италијанску одбрану.

Још у јесен 1942, Врховни штаб (ВШ) је планирао да изврши продор у јужну Србију у прољеће 1943. године. У том циљу Тито је средином новембра послао 1. пролетерску и 3. ударну дивизију преко Врбаса у долину ријеке Босне, како би их на прољеће упутио у источну Босну ближе граници. Друга пролетерска дивизија је пребачена у Далмацију, с намјером да је накнадно прерасподјели у долину Неретве.

Почетак операције „Вајс-1” приморао је ВШ да у неповољнијом ситуацији убрза извршење плана „прољећног пробоја”. ВШ је 27. јануара одлучила да крене у контраофанзиву снагама Оперативне групе дивизија (ОГД) у правцу југоистока кроз средњи ток ријеке Неретве у циљу стварања нових ослобођених територија и обезбјеђивања евакуације рањеника и централних органа НОВ и ПОЈ. Касније је планирано да се ослобођено подручје искористи као одскочна даска за напредовање у Србији. Противофанзива је требала да крене из рејона Горњи Вакуф — Вуковско — Ливно. У првој етапи је било потребно ликвидирати непријатељске гарнизоне у долини Раме и средњем току Неретве од Лива и Горњег Вакуфа до Мостара и превоја Иван седло. Током сљедеће етапе, ОГД је требала да развије офанзиву од Неретве до Дрине и Пливе. Трећа етапа је било избијање на ријеку Лим. У операцији су у почетку учествовале 1, 2. пролетерска и 3. ударна дивизија, а касније 7. (пристигла из 1. босанског корпуса) и 9. дивизија. Истовремено, 1. хрватски и 1. босански корпус добили су задатак да олакшају офанзиву ОГД и евакуишу рањенике упорним отпором у Лици и Босанској Крајини.

Кључни циљ оперативног плана био је заузимање Коњица, одакле је пут водио у источну Херцеговину. Рјешење овог проблема додијељено је 3. ударној дивизији. Морала је напредовати у правцу Горњи Вакуф — Прозор — Рама — Коњиц и отворити пут ОГД за излазак из клисуре горње тока Неретве на оперативни простор Невесиња и Калиновика. Бочне дивизије ОГД требало је да брзо и истовремено покрију простор средњег тока Неретве од Мостара и Сарајева и на тај начин обезбједе услове за ликвидацију 3. ударне дивизије италијанске гарнизона у Прозору и Коњицу.

Друга пролетерска дивизија на десном крилу имала је задатак да заузме Посушје и Имотски, затим да напредује долином ријеке Дрежанке кроз село Ракитно у правцу жељезничке станице Дрежанка. Дошавши до Неретве, ако је могуће, одмах је требало кренути у форсирање ријеке и блокирање комуникације између Мостара и Коњица.

Прва пролетерска дивизија је до 14. фебруара требало да концетрише двије брригаде (1. пролетерску и 3. крајишку) у рејону Ждримци — Солакова Кула, да дође до Иван-планине, да уништи сва непријатељска упоришта на сектору Подорашац — Тарчин и, држећи превој Иван седло, блокира правац од Сарајева ка Коњицу. Трећа пролетерска санџачка бригада је требало да покрива позадину 3. ударне дивизије, држећи правац од Бугојна и Травника преко Горњег Вакуфа до Прозора.

Седма банијска дивизија је морала да изврши прелаз из рејона Дрвара у Горњи Вакуф, да ту замијени 3. пролетерску санџачку бригаду и да затим покрије прилазе Прозору од Бугојна и Травника.

У другој етапи офанзиве било је планирано напредовање од Неретве до Дрине и Пиве и даље до Санџака и Црне Горе ради накнадног продора у Србију. Након доношења одлуке о покретању контраофанзиве, команданти 1, 2. и 3. дивизије добили су наређење да се трупе концентришу у рејону Горњи Вакуф — Дувно — Ливно. Крајем јануара дивизије су почеле да се крећу у почетну рејон операције. Концентрација ОГД на почетним позицијама је завршена 7. фебруара. Истог дана, ВШ је наредила „свим партизанским одредима и бригада у Славонији, Словенији, Србији, Црног Гори, Херцеговини и источној Босни” да појачају нападе на непријатеље.

Од средине фебруара 1943. снага бројност јединица ОГД био је сљедећи: 1. пролетерска дивизија — 4075 људи, 2. пролетерска дивизија — 4100 људи, 3. ударна дивизија — 4100 људи, 7. банијска дивизија — око 3800 људи, 9. далматинска дивизија — 2119 људи (остали у саставу јединице до почетка марта 1943), хаубички дивизион — око 120 људи и Пратећи батаљон ВШ — око 250 људи. До краја фебруара јединице ОГД су попуњене новопридошлим борцима, углавном из Далмације. Почетком марта у ОГД је ступила 7. крајишка бригада. Након тога, ОГД је бројала око 21.000 бораца. Заједно са њом на југоисток се кретала и Централна болница у којој су тада била 3293 рањена и болесна партизана.

План и офанзива ЈВуО

Процеси јачања НОВ и ПОЈ и раст територије под његовом контролом, који су се одвијали током јесени и до краја 1942, ставили су под сумњу наде четничке команде о стварању коридора између Херцеговине и Лике, а затим и Словеније. На прелазу из 1942. у 1943, Врховна команда Југословенске војске у отаџбини стационирана у Црној Гори одлучила је да, уз италијанску подршку, формације четника из Црне Горе, Лике, сјеверне Босне, сјеверне Далмације и Херцеговине крену у „марш на Босну” с циљем опкољавања и уништења партизанских групација на ослобођеној територији. У складу са тим планом (мада не на предвиђени начин) одред херцеговачких четника под командом мајора Петра Баћовића Италијани су пребацили у Книн. Општи оквир за ову операцију Михаиловић је у облику Директиве бр. 1 од 2. јануара 1943.

Четнички командант Доброслав Јевђевић са Италијанима, фебруар 1943. године.

Општи план војних дејстава против „црвене републике” израђен је на састанку генерала Михаиловића са командантима из Црне Горе, Херцеговине и источне Босне у Липову почетком децембра 1942. године. Руководство над антипартизанској операцији генерал Михаиловић је повјерио мајору Захарију Остојићу. У Калиновику је 1. децембра образован Истакнути дио Штаба Врховне Команде на челу са Остојићем.

Генерал Михаиловић је 18. фебруара 1943. наредио својим командантима да крену у општу офанзиву против партизанских групација које су, по његовој процјени, поражене и повлаче се из Хрватске и западне Босне у долину Неретве. Мајору Остојићу је наређено да са својим трупама на лијевој обали Неретве затвори све правце који воде у Херцеговину и да са расположивим снагама крену у офанзиву у правцу средњег тока ријеке. У исто вријеме, трупе Команде Источне Босне и Херцеговине под командом мајора Баћовића (око 2800 људи) требало је да напредују из рејона Книна у позадину ОГД у правцу Ливно — Дувно — Јабланица и да ОГД потисну назад до Неретве. Црногорски четници под командом пуковника Баја Станишића (око 2200 људи) који су боравили у околини Мостара, добили су наређење 25. фебруара да крену у напад на 2. пролетерску дивизију.

Након пораза који су претрпјели у долини Неретве, Италијани су одлучили да своје снаге ојачају четницима. Црногорске четнике пребацили су возовима из Никшића у Мостар, а Баћовићеву групу у Сплит, одакле су ови почели концентрично наступање.

Крајем фебруара око 12.000—15.000 четника било је концентрисано на обалама Неретве, на подручју од Мостара до Коњица и даље на југоисток око Калиновика и Невесиња, а трупе војвода Петра Баћовића и Павла Ђуришића напредовале су од средњег тока Неретве.

Четнички војвода у Херцеговини Доброслав Јевђевић закључио је са Нијемцима споразум 23. фебруара по коме ће се њемачке трупе уздржавати од преласка Неретве како би се избјегли могући сукоби. Почетком марта Михаиловић је из Црне Горе прешао у Калиновик да би на лицу мјеста осигурао успјешно спровођење четничке операције уништења партизана.

Битка на Неретви

Карактеристике подручја борбених дејстава

Поглед на планински вијенац Чврсница у рејону Јабланице.

Трен у сливу Неретве, на којем се одвијала битка, посебно појас између Коњица и Мостара, није погодан за борбена дејства великих размјера. То су планински вијенци херцеговачког крша висине од преко 2000 м. Подручје је у то вријеме било сиромашно и слабо насељено. Мјесно становништво једва је састављало крај с крајем, док о подржавању великих војних формација није било ни говора. Тежак терен и непроходни путеви изузетно су отежали кретање трупа и организовање њиховог снабдијевања, укључујући и снабдијевање водом. Стрме падине планина Чврсница и Чабуља са запада и Прењ и Вележ с истока спуштале су се према Неретви, стварајући готово непремостиве препрјеке за војна дејства од истока према западу и обрнуто.

Етапе борбених дејстава

Битка на Неретви је почела 9. фебруара 1943. офанзивом Оперативне групе дивизија и трајала је више од 40 дана. Југословенски војни историчари дијеле борбе ОГД током овог периода у три етапе. Прва етапа (9—26. фебруар) обухвата партизански противнапад на италијанске војне гарнизоне у долини Раме и Неретве, као и битке за превој Иван-седло и град Коњиц. Током друге етапе (27. фебруар — 5. март) ОГД се прегруписала, вођене су одбрамбене борбе сјеверно од Прозора и покренут је противнапад на непријатеља у правцу Прозор — Горњи Вакуф. Трећа етапа (6—22. март) обухвата прелазак Неретве и пробој ОГД у источну Херцеговину.

Прва етапа (9—26. фебруар)

Офанзива ОГД одвијала се на простору површине око 9000 км² од концентрационог подручја Горњи Вакуф — Посушје. Снаге ОГД биле су подијељене у три напредујуће колоне. Централну колону чинила је 3. ударна дивизија која је наступала на главно правцу Горњи Вакуф — Прозор — Рама — Коњиц. Десну колону образовала је 2. пролетерска дивизија, која је дејствовала на правцу Ливно — Дувно — Имотски — Посушје — ријека Дрежница са задатком да уништи непријатељска упоришта између Мостара и Јабланице и пресјече све линије комуникације које воде у долину Неретве. Лијеву колону образовала је 1. пролетерска дивизија с правцем дјеловања Горњи Вакуф — Соколова Кула — Брадина — Иван-седло са задатком ликвидације непријатељска упоришта, пресјече линије комуникације Коњиц — Иван-седло и покрије лијеви бок ОГД на пријевоју Иван-седло од непријатеља који је дјеловао из Сарајева. Седма банијска дивизија 1. хрватског корпуса распоређена је у позадину ОГД. Да би то учинила, морала је да пређе из рејона Дрва у Прозор.

На правцу кретања ОГД, у гарнизонима и упориштима у долини Раме и Неретве, налазиле су се главне снаге италијанске 154. пјешадијске дивизије „Мурђе” и мање усташко-домобранске формације. У ноћи 15. на 16. фебруар партизани 3. ударне дивизије напали су Прозор, који су Италијани претворили у добро утврђено упориште, који је бранио 641 припадник 3. батаљон 259. пјешадијског пука. Први јуриш је одбијен. У 23 часа, послије артиљеријске припреме, почео је други јуриш. До 4 часа ујутру 17. фебруара, остаци гарнизона побјегли су из грана путем за село Рама. На планини Клечка стијена, Италијани који су се повлачили налетјели су на засједу 10. херцеговачке бригаде и ту су уништени. Само неколико војника прозорског гарнизона је преживјело, скоро сви остали су погинули. Тачни губици 3. ударне дивизије приликом јуриша на Прозор нису утврђени. Губици 1. далматинске бригаде били су 50 погинулих и око 100 рањених. Пета црногорска и Десета херцеговачка бригада претрпјеле су сразмјерне губитке, можда и нешто мање. У борби су заплијењени значајни трофеји тешког и стрељачког оружја, муниције, хране и лијекова. Овај догађај је у то вријеме био натежи пораз италијанских окупационих снага у Југославији. Након тога, дивизија је потиснула отпор италијанских упоришта у селима Рама и Острожац и до 20. фебруара стигла до прилаза Коњицу.

Партизани у Прозору, зима 1943. године.

Офанзива 2. пролетерске дивизије, која је дејствовала на десном боку ОГД напредовала према Мостару, била је успјешна. Заузела је Посушје, Имотски, а 15. фебруара стигла је до Неретве и 16. фебруара заузела станицу Дражница. Дивизија је 22. фебруара, послије дводневног јуриша који је почео у ноћи са 20. на 21. фебруар, заузела Јабланицу коју је бранио италијански гарнизон од око 800 људи. Јединице дивизије налазиле су се 12 км сјеверно од Мостара и угрозиле руднике боксита на том подручју.

Офанзива лијевог бока 1. пролетерске дивизије на почетку операције није се развијала по плановима ВШ. Због кашњења у доласку 7. банијске дивизије у рејон Горњег Вакуфа није дошло до планиране смјене 3. пролетерске санџачке бригаде. То је за собом повукло и друге компликације, усљед којих је ВШ 15. фебруара наредила штабу дивизије да пошаље 1. пролетерску бригаду на пријевој Иван-седло и Коњиц. Од 15. до 16. фебруара бригада је кренула ка пријевоју Иван-седло. Међутим, умјесто да развије напад на Тарчин и уништи дионицу пруге од Иван-седла до Коњица, њена команда је, занемарујући задатак одбране пријевоја, у периоду од 19. до 21. фебруара самоиницијативно предузимала неуспјешне покушаје да са снагама три батаљона заузме Коњиц, а преостала два батаљона упућена у у Тарчин. Борбена група „Анакер” је у ноћи 20. на 21. фебруар одбила напад „пролетера” на Тарчин и прво их бацила назад на пријевој Иван-седло, а затим их одатле избацила. Непријатељ је ојачао своје положаје на приједору, држао отворен пролаз ка Коњицу и појачао свој гарнизон од 22. фебруара. Покушаји 1. дивизије да 22—24. фебруара истјерују непријатеља из пријевоја су били неуспјешни.

На почетку операције ОГД, 7. банијска дивизија налазила се у рејону Босанског Петровца и код Кулен Вакуфа. На положајима је требала бити замијењена крајишким формацијама 1. босанског корпуса. Међутим, због борби на Грмечу корпус није успио да изврши овај задатак на вријеме, усљед чега Банијци нису стигли на вријеме у рејон Прозора и тамо су стигли 21—23. фебруара, пробијањем кроз планинске ланце уз губитке у људству и материјалном саставу усљед тешких временских услова. Преузевши функцију чувања позадине, дивизија је почела да штити ОГД на правцима: Бугојно — Горњи Вакуф, Купрес — Шуица — Дувно, Купрес — Равно, а такође и са стране Травника.

До 20. фебруара јединице три дивизије ОГД стигле су до Неретве на фронту од око 80 км и одмах нападима заузеле све непријатељске центре отпора, осим Коњица. У борбама са ОГД италијанска дивизија „Мурђе” претрпјела је тежак пораз. Губици дивизије били су око 2300 погинулих и заробљених. Међу трофејима, партизани су заробили 10 тенкова, од којих је формирана тенковска чета ВШ. Као резултат успјешног напредовања у овом периоду, створени су повољни услови за даље напредовање од кањона Неретве на исток. Јединице 2. пролетерске дивизије прешле су Неретву код Јабланице и заузеле мостобран на лијевој обали 20. фебруара. Сада је задатак ВШ био да брзо савлада кривину Неретве.

Истовремено су утицале и погрешне прорачуне ВШ НОВ и ПОЈ у распореду снага на правцима офанзиве ОГД. На главни правац упућена је 3. ударна дивизија која је са двије бригаде — 5. црногорском и 10. херцеговачком напредовала на Коњиц (1. далматинска бригада остала је у резерви у рејону Прозора, затварајући правац Горњи Вакуф — Бугојно). Обје бригаде биле су исцрпљене јуришем на Прозор. С таквим снагама, 3. дивизија је успјела да заузме кључну тачку противничке одбране, од чега је зависио успјех цијеле операције ОГД. Томе су додате и грешке штабова 3. ударне и 1. пролетерске дивизије при организовању јуриша на Коњиц и принудно чекање до 28. фебруара на долазак Централне болнице. Све то није дозволило партизанима да искористе успјехе офанзиве и омогућило Нијемцима да престигну трупе ОГД у клисури Раме и Неретве. Тако је ОГД била принуђена да се бори окружена њемачким, италијанским и четничким трупама.

Активности партизана — прије свега дејства 2. пролетерске дивизије, која је угрозила подручја богата рудом боксита западно од Мостара — изазвала је озбиљну забринутост њемачке команде. Већ 13. фебруара први резултати партизанских дејстава на прилазима Мостару забиљежени су у борбеном дневнику ВКВ. Жалбе њемачке команде италијанском генералштабу са захтјевом да се 6. армијском корпусу нареди да одбије надолазећу опасност су одбијене као разлог за недостатак снага.

Партизани товаре муницију заробљену од Италијана у долини Раме.

Пријетња подручју богатом рудом боксита приморала је њемачку страну да изврши измјене плана за операцију „Вајс-2”. Повлачењем дијела трупа из оперативне зоне 718. дивизије између Јајца, Доњег Вакуфа и села Јањ, команда је формирала двије борбене пуковске групе (БГ) за офанзиву у оквиру операције „Мостар” (њем. Unternehmen «Mostar») из рејона Бугојна (БГ „Фогел”) и Сарајева (БГ „Анакер”) до Јабланице и Коњица. Хитлер је 22. фебруара издао наређење да њемачке трупе обезбједе сигурност рударског подручја Мостара. Према историчару Клаусу Шмидеру, замјеник начелника штаба оперативне команде ВКВ Валтер Варлимонт, у разговору са изаслаником Карлом Шнуреом, рекао је да све док се ситуација у рудном подручју не стабилизује, стратешко планирање операције у источној и западној Босни мора бити одложено одложено. Дакле, чак и прије него што су формације укључене у операцију „Вајс-2” стигле на првобитна подручја, њен успјех је доведен у питање.

Борбена група „Фогел” у саставу 738. пјешадијског пука (минус један батаљон) и усташке 5. брдске пјешадијске бригаде је 21. фебруара кренула према Јабланици и Коњицу, ојача артиљеријом и тенковима 202. тенковског батаљона, као и борбена група „Анакер” коју чине 750. пјешадијски пук (минус један батаљон), два батаљона домобранског 7. пука, један усташки батаљон и двије артиљеријске батерије.

Генерал Литерс се 23. фебруара обратио главнокомандујућем на Југоистоку, генералу Леру, са захтјевом да откаже операцију „Вајс-2”, пошто је кретање трупа ОГД на југоисток до тада онемогућило планирано бочно покривање партизанских групација. Пријава је одбијена, а извршене су измјене у оперативном плану. Сада је то требало да се изведе упоредо са операцијом „Мостар”. Узимајући у обзир прилагођавања, правац напредовања 7. СС и 369. пјешадијске дивизије остао је исти, али је одлучено да се одустане од чешљања територије. До Горњег Вакуфа је требала стићи 717. дивизија, а затим скренути на исток да се се повеже са десним боком БГ „Фогел”. Борбена дејства по плану „Вајс-2” почела су 25. фебруара у правцу Ливна. Њемачке 7, 369. и 717. дивизије на овом сектору, као и на правцима према Дувну и Гламочу, супротставиле су се јединице 1. босанског корпуса. Дан касније, двије операције су званично спојене у једну — „Вајс—Мостар” (њем. Unternehmen «Weiß—Mostar»).

Почетком операције „Вајс-2” и „Мостар”, оперативна ситуације се промијенила на штету ОГД. Њене јединице су заглавиле у борбама за Коњиц, који су држали Италијани и четници. Њемачка борбена група „Анакер” заузела је комуникациону линију Пазарић — Иван-седло — Коњиц и 26. фебруара преузела контролу над италијанским гарнизоном у Коњицу. Борбена група „Фогел” је напредовала од правца Бугојна. Врховни штаб је сваког тренутка очекивао избијање трупа 7. СС и 369. пјешадијске дивизије у рејону Прозора, у позадину ОГД. У долини Неретве и на њеној лијевој обали било је око 5000 италијанских војника 6. армијског корпуса, као и хиљаде четника. Дејства ОГД спутавала је Централна болница, чија је судбина у потпуности зависила од партизанских групација у окружењу. У таквој ситуацији, крајем фебруара и почетком марта 1943, у кањону Неретве почела је драматична битка за спасење рањеника.

Противудар код Горњег Вакуфа

Након неуспеха у нападу на Коњиц, Врховни штаб је донео одлуку о рушењу моста на Неретви и противудару у супротном смеру, према Горњем Вакуфу. Ово наступање трајало је од 3. до 5. фебруара.

У овом критичном тренутку, Тито је донео одлуку о промени тежишта дејстава. Наредио је да се минира мост у Јабланици, да се на Неретви задрже само заштитнице, а да главнина снага усиљеним маршем крене назад, према Горњем Вакуфу. Између Горњег Вакуфа и Прозора наступала је борбена група састављена од немачке 717. дивизије, два батаљона 718. дивизије и усташког 5. стајаћег дјелатног здруга. На ове снаге требало је да изведе противнапад 9 бригада НОВЈ, да их потисне према Бугојну, и на тај начин олакша оперативну ситуацију групације НОВЈ.

Противнапад код Горњег Вакуфа замишљен је као операција опкољавања: две бригаде Прве пролетерске дивизије требало је да на десном крилу усиљеним маршем заобиђу немачке крилне положаје и да се по дубини са севера спусте према цести Горњи Вакуф - Бугојно, док је 7. дивизија са Трећом крајишком бригадом требало да наступа према том путу са јужне стране. На средишње немачко-усташке снаге нападале су две бригаде Друге дивизије и Прва далматинска.

Услед различите полазне удаљености, напад није почео једновремено. Јединице су се укључивале по деловима, како су пристизале. Током 3. и 4. марта притисак на немачко-усташке снаге је растао, тако да су оне 4. марта почеле да се повлаче. Опкољавање међутим није успело - северни и јужни бочни нападни клинови остали су међусобно удаљени око 7 km. Током напада борци Друге пролетерске бригаде заробили су мајора Артура Штрекера (нем. Arthur Strecker), команданта 3. батаљона 738. пука. Имајући у рукама 25 немачких војника, међу којима и једног мајора, око 100 војника НДХ и око 600 Италијана, Врховни штаб одлучио је да иницира размену заробљеника. Разговори представника двеју страна који су уследили познати су као Мартовски преговори. Овај догађај је после рата различито тумачен и широко коментарисан. Како показују документи НОВЈ, током тих преговора дошло је до примирја између партизана и Немаца. О томе говоре два документа, прво је упутство ЦК КПЈ од 29. марта и у њему се каже: "На свом путу, тј. приликом пребацивања, не сукобљавајте се са Немцима, не предузимајте никакве акције на прузи, јер је то у интересу садашњих наших операција... Најважнији наш задатак сада јесте уништити четнике Драже Михаиловића и разбити његов управни апарат, који представља највећу опасност за даљњи ток Народно-ослободилачке борбе. Све остало сазнаћете кад се састанемо. Други документ је обавештење Тита од 30. марта Штабу Првог Босанског корпуса: Искористивши контакт за размјену заробљеника са Нијемцима, ми смо успјели неутрализирати Нијемце од четника и Талијана. О томе морате водити и ви рачуна и сву вашу борбу употријебити против четника у централној Босни и Крајини, а обранбену борбу водити против усташа, ако вас нападну или помажу четнике. То је привремено - до даље наредбе.

Борбена дејства наставила су се независно од ових разговора. Током 4. марта четници Петра Баћовића ушли су у Имотски потиснувши 4. далматинску бригаду, а 5. марта извиђачки батаљон 369. легионарске дивизије ушао је у Ливно. То је представљало додатно угрожавање позиције групације НОВЈ са југа и југозапада. Док су се немачке снаге код Горњег Вакуфа повлачиле у Бугојно, Тито је већ 4. марта наредио још један заокрет за 180 степени, те усиљени марш јединица и болнице назад на Неретву, у циљу њеног форсирања. Међутим, оно што је одговарало партизанима била је одлука италијанске команде да већи део четничке Коњичке групе премести на друге положаје. Десна колона ове групе добила је задатак да "гони" наводно разбијене групе партизана северозападно од Коњица, у рејону Битовње. Средња колона, Лимски и Комски одреди под командом Андрије Весковића добили су задатак да пређу на терен југозападно од Мостара и тамо нападну 9. далматинску дивизију. Исти задатак добија и Зетски одред Баје Станишића. Међутим, иако је на сектору према Деветој далматинској дивизији било сконцентрисано преко 10.000 Италијана, четника и усташа, није јој блокиран пут према северозападу, па се она неометано пребацила на простор југозападно од Јабланице. На левој обали Неретве тако остаје усамљена Лева колона Коњичке групе, састављена углавном од Дурмиторског одреда, јачине две бригаде са око 900 бораца, распоређених на положајима Острожац - Крстац - Глогошница.

Ово оштро маневрисање којем је Тито прибегао у два наврата, такође је предмет различитих тумачења. Према једном које је сугерисао Тито у свом ТВ-интервјуу 1973. поводом четрдесете годишњице битке на Неретви, то је био јединствен план у коме је рушење моста на Неретви требало да обмане непријатеља у погледу смера пробоја. Противудар код Горњег Вакуфа, осим што је служио истом циљу, требало је да одбијањем непосредне омогући потребно време и простор за маневар. Критике и алтернативна тумачења заснивају се на неизвесности да ли се могло знати да ће, након рушења моста, прелазак Неретве код Јабланице уопште бити могућ. Сећање Љуба Вучковића, тада команданта Друге далматинске, поткрепљује прву верзију.

У штаб бригаде, који је био у селу Слатини, 4. марта око подне је стигао курир мотоциклист с наређењем да се командант бригаде хитно јави у Врховни штаб... Док сам излагао ситуацију на фронту бригаде, док сам причао о непријатељу, његовој јачини и о нашим положајима друг Тито ме је упитао да ли је непријатељ поново у Јабланици. Када сам му одговорио потврдно, он је рекао да то нијесмо смјели дозволити. Рекао сам да задатак бригаде није био да брани Јабланицу већ правце који воде из Јабланице према долини Раме, али да ће, ако је то потребно, Јабланица већ у току ноћи поново бити у нашим рукама. На то је друг Тито кратко одговорио: »Да, биће потребно«. Подробно ме је, затим, упознао са ситуацијом према Горњем Вакуфу, која се из часа у час мијењала у нашу корист. Очекивало се да ће се Нијемци, потпуно разбијени, већ у току ноћи повући према Горњем Вакуфу... Затим је издао усмено наређење о предстојећем раду Друге далматинске. Друг Тито је поставио бригади овај задатак: »У што краћем времену поново ослободити Јабланицу и припремити се за форсирање Неретве. Неретву форсирати на сектору од Раме до Доње Јабланице, на мјесту које сами одаберемо. Форсирање извршити гажењем или чамцима, или преко срушеног моста у Јабланици, како штаб бригаде оцијени да је најсигурније. Припрема да буде што краћа, јер је задатак неопходно потребно извршити у току наредна два дана«.

Немачка групација одбачена код Горњег Вакуфа, средила се у очекивању наставка напада НОВЈ. Како напад није уследио, наступање према Прозору и Јабланици обновљено је 8. марта.

Битка на Неретви

Пренос рањеника преко Неретве.

Друга далматинска бригада је 4/5. марта уз помоћ Тенковске чете по наводима званичне историје напала и разбила четничку групу од 70-ак бораца и поново заузела Јабланицу. Међутим, према извештају Сретена Жујовића Титу од 3. марта 1943. тог јутра око 5-6 сати један батаљон 2. далматинске бригаде ушао у Јабланицу у потрази за намирницама и том приликом ликвидирао наведену четничку групу, заробивши неколико четника, који ће бити спроведени на испитивање у Врховни Штаб. Друга далматинска и Друга пролетерска бригада добиле су задатак да се током ноћи 6/7. марта пребаце преко рушевина моста у Јабланици на леву обалу Неретве, савладају четничку одбрану и успоставе мостобран. Четврта десетина друге чете 3. батаљона Друге далматинске под командом народног хероја Стеве Опачића добровољно се пријавила да се пребаци прва. Да би прикрили пребацивање, батаљони две бригаде дуж обале Неретве отворили су ватру на четничке положаје на другој страни. Десетина је даскама импровизовано премостила распон између срушених кракова моста и попела се уз конструкцију на другу страну, где је ручним бомбама уништила четнички бункер. Након ње, на исти начин су се пребацили остали делови батаљона, па затим и два батаљона Друге пролетерске. Ова три батаљона у зору су јуришем разбила четничку 2. дурмиторску бригаду капетана Николе Бојовића и обезбедиле мостобран.

Пионирска чета Врховног штаба под командом Владимира Смирнова направила је импровизовану конструкцију користећи се крацима срушеног моста у Јабланици. Од 5. до 9. марта две бригаде Треће дивизије одбациле су немачку 718. дивизију до самог Коњица отворивши тако преко моста у Острошцу још једно место за прелаз Неретве. 8. марта део Седме банијске дивизије ствара мостобран код Глогошнице, јужно од Јабланице и добија задатак да преко Прења продре према Невесињу, али следећих дана бива одбијен од четника код Рисовца. Пошто је новопридошла Девета далматинска дивизија изгубила мостобран код Глогошнице, две бригаде Седме дивизије добијају задатак да бране Јабланички мостобран на левој обали Неретве, док Девета Далматинска дивизија добија да брани овај мостобран на десној обали Неретве. Нападе на јабланички мостобран вршио је већи део херцеговачких четника, на левој обали предвођен Јованом Пантићем, а на десној Милорадом Поповићем. Тешке борбе воде се све до 14. марта, али партизани успевају да очувају мостобран. Комплетна Главна оперативна група Врховног штаба прешла је Неретву до 14. марта, пребацивши Централну болницу и држећи заштитнице пред наступањем Немаца из правца Прозора (717. дивизија) и Томиславграда (369. дивизија).

Источно од Неретве, Главна оперативна група држала је иницијативу у својим рукама, гонећи четнике. Пошто је лако разбила Дурмиторски одред, на ред долази обрачун са групом од око 2.500 четника под командом Војислава Лукачевића, са којима се води борба од 9. до 12. марта, када Друга пролетерска бригада слама последњи отпор четника код Борачке Драге. Током ових борби дошло је до расула у четничким редовима, делом и због тога што значајан део мобилисаних "четника" није желео да се бори, како је речено, "против своје браће, сестара и комшија из редова НОВЈ". Неки од њих су приступили партизанима, а неки дезертирали и бежали својим кућама. Четничка команда покушавала је да заустави повлачење и расуло својих снага и заустави напредовање НОВЈ, доводећи друге расположиве јединице, али са објективним закашњењем, због опструкција италијанске команде. До значајне битке дошло је код Главатичева 15/17. марта, где су прикупљене четничке снаге Лимског и Комског одреда, херцеговачки четници Милорада Видачића и Зетски одред Баје Станишића поново разбијене од стране јединица НОВЈ. Одатле се оперативна група НОВЈ развила у две колоне. Северна је наступала према Калиновику, где је до 22/23. марта у оштрим борбама успела да прво потуче код Обља и Улога четничке снаге, и заобилазним путем зађе са источне стране Калиновика код села Јелашац и запрети опкољавањем новодоведене снаге црногорских четника под командом Павла Ђуришића, са којим је био и Дража Михаиловић, а које су дотад имале иницијативу на подручју Калиновачке висоравни према Главатичеву. Јужна колона је у борбама 22-28. марта поразила комбиноване снаге под командом Баја Станишића и Милорада Видачића ојачане италијанским деловима. Прво су Чеврта и Пета црногорска бригада на п. Црвањ код с. Осредак из два правца напале и разбиле четнике М. Видачића, нагнавши их на повлачење у нереду, а затим код с. Кљуни разбиле италијанску колону, те заузели прво Кифино Село, а затим и Невесиње. Након тога један део партизана креће према Дрини и Фочи - главнина Прве и Друге дивизије, док појачана Трећа дивизија у наредном периоду води борбе против херцеговачких четника и Италијана, све до краја априла, када прелази у Црну Гору.

Истовремено, Седма банијска и Девета далматинска дивизија биле су задужене да транспортују Централну болницу преко беспутног залеђеног Прења. Пошто је у болници дошло до епидемије пегавог тифуса, епидемија се раширила и на борце ове две дивизије, што је у наредном периоду знатно утицало на њихову борбену способност и на губитке. Да би се заштитио транспорт рањеника, држано је обезбеђење према немачкој 718. дивизији у Коњицу, чији су делови вршили честе испаде покушавајући да пресеку партизанске колоне. У документима 718. дивизије забележена је борба код места Бијела, кад су Немци у нападу изгубили један тенк. Као последња заштитница, 22. марта се Трећа крајишка бригада одвојила од немачких делова из Коњица.

Трећа дивизија НОВЈ заузела је 1. априла Гацко од четника и Италијана, док су се Прва и Друга дивизија оријентисале према Дрини. Обалу Дрине су италијанско-четничке снаге утврдиле у намери да спрече прелаз снагама НОВЈ, па ове нису успеле да форсирају Дрину из покрета. То је довело до десетодневног застоја, а напредовање снага НОВЈ настављено је битком на Дрини од 7. априла.

Извод из Леровог извештаја након операције Вајс. У последњем пасусу пише: Недавне борбе показују да је Михаиловић омануо као војни лидер. Несхватање датих могућности у погледу времена, простора и терена чини њега најодговорнијим за недавне неуспехе.

У борбама на Неретви и у источној Херцеговини четничке снаге вођене с једне стране под италијанском командом, а с друге стране под командом Захарија Остојића, а после битке код Главатичева и под личном Михаиловићевом командом тешко су потучене, упркос релативној бројчаној надмоћи, подршци и снабдевању од стране Италијана и повољним положајима. Треба рећи да су се циљеви, стратегија и тактика италијанске и четничке команде доста разликовали, а понекад били потпуно супротни, па је разјарени Остојић почетком марта наредио напад на Италијане, што одбијају Јевђевић и Станишић, сугеришући Михаиловићу да Остојић није због свог (не)искуства и плаховитости погодна личност за команданта операција у овако сложеним околностима. Упркос свему томе, на страни 29 свог извештаја Врховној команди Вермахта од 1. априла 1943. командант Југоистока Лер дао је оцену да је Михаиловићево лоше руковођење било главни разлог неуспеха четника:

Битка за рањенике

Од почетка непријатељске офанзиве, на слободној територији су постојала четири стационарна болничка центра: два у Босанској крајини, један у Лици и један на Кордуну. Сем тога, у Бихаћу је смештено неколико стотина лакших рањеника. Укупно је у тим болничким центрима било на лечењу око 3.000 рањеника и болесника. Било је извесно да ће непријатељске снаге да продру и запоседну слободну територију и да неће имати милости према рањенима и болеснима.

Већ је 24. јануара започела евакуација појединих болница на подручју Дрвара, где је организован прихват. Тих дана је начелник Санитетског одељења Врховног штаба др Гојко Николиш испитивао могућност да се рањеници склоне у шуме планине Осјеченице. Пошто се уверио да за то нема услова, вратио се у Дрвар. Када је 30. јануара Николиш поднео извештај Јосипу Брозу Титу о санитетској ситуацији и о условима на Осјеченици, Тито му је саопштио своју одлуку да се организује евакуација рањеника и болесника правцем којим ће наступати Главна оперативна група ка Херцеговини. Одмах су задата наређења и упутства о евакуисању болница. Било је предвиђено да се болнице евакуишу ка Дрвару и Млиништу. Из тих рејона требало је да се упуте у Гламочко поље и даље преко Ливањског поља ка Прозорској котлини.

Захваљујући успешном отпору Седме банијске дивизије и јединица Првог босанског корпуса НОВЈ, све болнице су на време пребачене у рејон Дрвара и Млиништа. Санитетски одсек Врховног штаба организовао је рањенике на војнички начин: формиране су десетине, водови, чете, ешалони и групе ешалона, а рањеници су класификовани по покретљивости на пешачке, коњанике и непокретне (на носилима). За пребацивање тежих рањеника употребљени су расположиви камиони и аутобуси, шумска железница од Оштреља до Млиништа и коњи за оне који су могли да јашу. Руковођење у току покрета олакшавала је телефонска веза која је постојала на правцима кретања рањеничких ешалона.

Прва етапа марша рањеничких колона од Дрвара до Гламочког поља окончана је 12. фебруара, по снегу и јаким мразевима. После краћег предаха и образовања колона према покретљивости људи (непокретни, коњаници, пешаци) покрет је настављен под повољнијим временским условима. У даљој евакуацији су учествовали су италијански, домобрански и четнички заробљеници, омладина из збега, 16. банијска бригада, а после преласка преко Неретве остатак Седме банијске дивизије, као и цела Девета далматинска дивизија. У евакуацији помажу и чланови Врховног штаба НОВЈ, Моша Пијаде и Иван Милутиновић.

Последице

Срушени мост изграђен за потребе снимања филма

Музеј битке на Неретви

Након битке на Неретви четници више не представљају озбиљну војну силу и скоро су неутралисани западно од Дрине. Ово је имало значајне последице неколико месеци касније када је капитулирала Италија. Тада су партизанске снаге биле једине у прилици да разоружају италијанске гарнизоне те успоставе логистичке везе са западним савезницима у Италији. Партизани су тиме не само стекли додатну војну превагу у односу на четнике, него и постали довољно снажан политички фактор да на Техеранској конференцији буду званично признати као део савезничке коалиције.

Литература

• Savković, Svetislav, ур. (1965). Neretva. Proleterske i udarne divizije u bici na Neretvi (на језику: српскохрватски). I. Beograd: Vojnoizdavački zavod. Приступљено 10. 7. 2024. 
• Savković, Svetislav, ур. (1965). Neretva. Proleterske i udarne divizije u bici na Neretvi (на језику: српскохрватски). II. Beograd: Vojnoizdavački zavod. Приступљено 10. 7. 2024. 
• Savković, Svetislav, ур. (1965). Neretva. Proleterske i udarne divizije u bici na Neretvi (на језику: српскохрватски). III. Beograd: Vojnoizdavački zavod. Приступљено 10. 7. 2024. 
• Colić, Mladenko (1988). Pregled operacija na jugoslovenskom ratištu: 1941—1945 (на језику: српскохрватски). Beograd: Vojnoistorijski institut. Приступљено 10. 7. 2024. 
• Glišić, Vanceslav (1986). Užička republika (на језику: српскохрватски). Beograd: Nolit. Приступљено 10. 7. 2024. 
• Šadek, Vladimir (1. 12. 2016). „Prilozi za povijest Koprivnice i okolice u vrijeme »Podravske republike« (7. XI. 1943. — 9. II. 1944.)”. Podravina : časopis za geografska i povijesna multidisciplinarna istraživanja (на језику: хрватски). 15 (30): 156—173. ISSN 1333-5286. Приступљено 10. 7. 2024. 
• Zorić, Mirjana (2013). „Bitke na Neretvi i Sutjesci 1943. godine - kontroverze i otvorena pitanja”. Vojno delo (на језику: српски). 65 (3): 189—251. ISSN 0042-8426. Приступљено 10. 7. 2024. 
• Tomasevich, Jozo (1979). Četnici u drugom svjetskom ratu 1941-1945 (на језику: српскохрватски). Zagreb: Sveučilišna naklada Liber. Приступљено 10. 7. 2024. 
• Brajović-Đuro, Petar V. (1986). Jugoslavija u Drugom Svetskom Ratu (на језику: српскохрватски). Beograd: Udruženje za negovanje revolucionarnih tradicijaVeljko Vlahović. Приступљено 10. 7. 2024. 
• Anić, Nikola; Joksimović, Sekula; Gutić, Mirko (1982). Narodno oslobodilačka vojska Jugoslavije: pregled razvoja oružanih snaga narodnooslobodilačkog pokreta 1941-1945 (на језику: српскохрватски). Beograd: Vojnoistorijski institut. Приступљено 10. 7. 2024. 
• Terzić, Velimir, ур. (1957). Oslobodilački rat naroda Jugoslavije 1941-1945, knjiga 1 (на језику: српскохрватски). Beograd: Vojnoistorijski institut. Приступљено 10. 7. 2024. 
• Strugar, Vlado (1978). Jugoslavija 1941-1945. (на језику: српскохрватски). Ljubljana, Beograd: Partizanska knjiga, OOUR MONOS. Приступљено 11. 7. 2024. 
• Бајић, Предраг Ђ. (16. 7. 2016). „Савезничка војна помоћ НОП-у : 1943-1945” (на језику: српски). Београд: Филозофски факултет Универзитет у Београду. Приступљено 11. 7. 2024. 

• Schmider, Klaus (2002). Partisanenkrieg in Jugoslawien 1941-1944 (на језику: немачки). Hamburg: Mittler. ISBN 3-8132-0794-3. 
• Schmid, Sanela (2020). Deutsche und italienische Besatzung im Unabhängigen Staat Kroatien: 1941 bis 1943/45 (на језику: немачки). Berlin ; Boston: De Gruyter Oldenbourg. ISBN 978-3-11-062031-3. Приступљено 10. 7. 2024. 
• Никифоров, Константин Владимирович, ур. (2011). Югославия в XX веке. Очерки политической истории (на језику: руски). Москва: Индрик. ISBN 978-5-91674-121-6. Приступљено 10. 7. 2024. 
• Ruzicic-Kessler, Karlo (2017). Italiener auf dem Balkan: Besatzungspolitik in Jugoslawien, 1941-1943 (на језику: немачки). Berlin ; Boston: De Gruyter Oldenbourg. ISBN 978-3-11-054141-0. 
• Suppan, Arnold (2014). Hitler - Beneš - Tito: Konflikt, Krieg und Völkermord in Ostmittel- und Südosteuropa. Teil 3 (на језику: немачки). Wien: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften. ISBN 978-3-7001-7309-0. 
• Tessin, Georg (1977). Verbände und Truppen der deutschen Wehrmacht und Waffen-SS im Zweiten Weltkrieg 1939-1945: Die Waffengattungen - Gesamtübersicht (на језику: немачки) (1 изд.). Osnabrück: Biblio Verlag. 
• Dragojlov, Fedor (1956). „Der Krieg 1941-1945 auf dem Gebiete des "unabhängigen Staates Kroatien"”. ASMZ: Sicherheit Schweiz : Allgemeine schweizerische Militärzeitschrift. 122 (5): 345—364. ISSN 0002-5925. doi:10.5169/seals-26482. 
• Dragojlov, Fedor (1956). „Der Krieg 1941-1945 auf dem Gebiete des "unabhängigen Staates Kroatien"”. ASMZ: Sicherheit Schweiz : Allgemeine schweizerische Militärzeitschrift. 122 (6): 425—449. ISSN 0002-5925. doi:10.5169/seals-26490. Приступљено 10. 7. 2024. 
• Dragojlov, Fedor (1956). „Der Krieg 1941-1945 auf dem Gebiete des "unabhängigen Staates Kroatien" (Schluss)”. ASMZ: Sicherheit Schweiz : Allgemeine schweizerische Militärzeitschrift. 122 (7): 509—523. ISSN 0002-5925. doi:10.5169/seals-26496. Приступљено 10. 7. 2024. 

• Trifković, Gaj (2016). „Od „bandita“ do „Jugoslovenske armije“: partizanski rat 1941–1945.”. yuhistorija.com (на језику: српскохрватски). YU Historija. Приступљено 10. 7. 2024. 

Додатна литература

• Roland Kaltenegger. TOTENKOPF & EDELWEIß. , Ares Verlag 2008.
• Thomas Cassagrande (2003). Die volksdeutsche SS-Division "Prinz Eugen": die Banater Schwaben und die Nazionalsocialistiscchen Kriegsverbrechen. Frankfurt am Mein: Campus Verlag. 

Спољашње везе

• „TITO: Borba naroda porobljene Jugoslavije”. tacno.net (на језику: хрватски). tačno.net. 21. 11. 2018. Приступљено 10. 7. 2024. 
• „Bitka na Neretvi”. znaci.org. Biblioteka Znaci. Приступљено 10. 7. 2024.