Отворите главни мени

Прва пролетерска народноослободилачка ударна бригада је формирана 21. децембра 1941. године у Рудом. Одлуку о формирању бригаде донео је Централни комитет КПЈ, а формирао ју је Врховни командант НОВ и ПОЈ Јосип Броз Тито.

Прва пролетерска ударна бригада
Tito predaje zastavu Prvoj proleterskoj brigadi.jpg
Врховни командант Тито врши смотру Прве пролетерске у Босанском Петровцу, новембра 1942. године. Слева на десно: Иван Рибар, Коча Поповић, Филип Кљајић, Иво Лола Рибар, Тито, Данило Лекић и Мијалко Тодоровић.
Оснивање21. децембар 1941.
Место оснивања:
Рудо
Формацијашест батаљона
ДеоСоцијалистичка Федеративна Република Југославија НОВ и ПО Југославије
Ангажовање
Одликовања
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден партизанске звезде
Орден братства и јединста
Орден заслуга за народ са златним венцем
Команданти
КомандантКоча Поповић
Политички комесарФилип Кљајић Фића

На дан формирања имала је шест батаљона (четири из Србије и два из Црне Горе) укупне јачине 1.200 бораца.

Први командант бригаде био је Коча Поповић, народни херој, а политички комесар Филип Кљајић Фића, народни херој.

Прва борба бригаде, код села Гаочића и Миоча, 22. децембра 1941. године славила се као Дан Југословенске народне армије.

Прва пролетерска ударна бригада је на свом ратном путу прешла више од 20.000 километара. У њеним борбама борило се више од 22.000 људи из целе Југославије. Имала је више од 7.500 погинулих, рањених и несталих бораца, а избацила је из строја више хиљада непријатељских војника. Дала је више од 3.000 руководилаца и 83 народна хероја.

Одликована је Орденом народног ослобођења, Орденом партизанске звезде, Орденом братства и јединства и Орденом заслуга за народ. Поводом петнаестогодишњице битке на Сутјесци, јуна 1958. године, одликована је и Орденом народног хероја.

Садржај

Борбени пут Прве пролетерскеУреди

Крајем децембра 1941. године, Прва пролетерска бригада је заједно са Врховним штабом, прешла у источну Босну. У току Друге непријатељске офанзиве, од 17. до 23. јануара 1942. године водила је више борби: на Пјеновцу, код Рогатице, Вареша, Хан Пијеска и Бијелих Вода. Главнина бригаде је извела марш преко планине Игман, при температури од -32 степена. После завршетка Друге офанзиве, поново предузима значајне подухвате у источној Босни.

У Трећој непријатељској офанзиви заједно са Другом пролетерском бригадом, дејствовала је у источној Босни, Црној Гори, Херцеговини и у тешким борбама (Поља Колашинска, Дурмитор, Херцеговина) знатно помогла успешно повлачење партизанских снага у рејон Тромеђе.

Поход у Босанску крајинуУреди

 
Борци Трећег батаљона Прве пролетерске бригаде у Фочи 5. марта 1942. године.

У саставу Ударне групе пролетерских бригада пошла је, 24. јуна 1942. године, у поход на Босанску крајину. У походу је учествовала у борбама на прузи Сарајево-Мостар и рушењу ове саобраћајнице, ослобођењу Коњица (8. августа 1942), затим у борбама око Бугојна, Дувна и Шујице, за ослобођење Ливна и другим подухватима. Водила је више борби у надирању према Имотском и ослободила неколико места. Седмог октобра 1942. године учествовала је у ослобођењу Кључа, а до краја октобра ангажована је у борбама са четницима и италијанским снагама око Босанског Грахова.

У састав Прве пролетерске дивизије ушла је 1. новембра 1942. године, а седам дана касније у Босанском Петровцу од Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита добила је пролетерску заставу. У складу са планом Врховног команданта о продору снага НОВЈ у централну Босну, новембра и децембра 1942. и јануара 1943. године извела је више подухвата у долини Врбаса и централној Босни; у ноћи 19/20. новембра уништила је јако непријатељско упориште Ситницу; у ноћи 25/26. новембра учествовала је у ослобођењу Јајца; у току децембра је ослободила Скендер-Вакуф и Котор-Варош и подручје Јошавке; у току јануара делом својих снага учествује у ослобођењу Теслића; у ноћи 15/16. јануара ослободила је Прњавор. Успеси код Теслића и Прњавора били су велики: убијено је и рањено неколико стотина, а заробљено 2.000 непријатељских војника и заплењена велика количина ратног материјала.

Битка на НеретвиУреди

У Четвртој непријатељској офанзиви, у шестодневном маршу, пребацила се са сектора Бање Луке, преко Шипрага, Бојске, Горњег Вакуфа, на железничку пругу Сарајево-Мостар, па је у ноћи 17/18. фебруара ликвидирала посаде непријатеља на одсеку Раштелица-Брђани и после тога водила тешке борбе на Иван-седлу и Брадини и делом снага учествовала у нападу на Коњиц. Учествовала је и у познатом против удару снага НОВЈ код Горњег Вакуфа, од 3. до 5. марта 1943. године, а потом затварала правац Горњи Вакуф-Прозор.

После форсирања Неретве у наступању Главне оперативне групе НОВЈ на исток, бригада прва наступа општим правцем: Глатичево, рејон Калиновика, Устиколина. Од 15. до 17. марта разбила је четничке снаге код Главатичева и на Липета планини, а у ноћи 22/23. марта водила је тешке борбе са четницима код Калиновика. У овим борбама четници су претрпели неколико тешких пораза, а бригада је похваљена од Врховног команда. Крајем марта избила је на Дрину код Устиколине. Прво је покушала да реку форсира из покрета, а пошто није успела, после припрема, форсирање је итвршила у ноћи 8/9. априла 1943. године. Водила је жестоке борбе за Капак и Крчино брдо. У борби код Ифсара (10. и 11. априла) учествовала је у разбијању знатних делова италијанске дивизије „Тауринензе“. Овим борбама омогућен је продор Главне оперативне групе Врховног штаба преко Дрине у Санџак. Крајем априла водила је жестоке борбе код Горажда са 369. немачком дивизијом.

Битка на СутјесциУреди

У бици на Сутјесци првих дана води борбе са Првом немачком брдском дивизијом на сектору Бијело Поље, Мојковац, Шаховићи. Са овог сектора пребачена је на сектор Челебића, ради заштите Централне болнице и затварања правца Фоча-Челебић. После седмодневног марша, 21. маја код Челебића је из покрета напала и разбила 13. домобранску пуковију. Од тада до 24. маја на овом сектору, заједно са другим јединицама, водила је огорчене борбе. Учествовала је 24. и 25. маја у неуспелом покушају пробоја југоисточно од Фоче. До 6. јуна водила је борбе у долини Сутјеске, а 8. јуна је избила на Зеленгору. Јуришем на Балиновцу, 10. јуна 1943. године, бригада је пробила непријатељски обруч на Зеленгори, а два дана касније пробила је нови обруч на комуникацији Калиновик-Фоча. У противофанзиви Главне оперативне групе у источној Босни у јулу и августу водила је више борби (Власеница, Дрињача, Зворник и на прузи Сарајево-Зеница). У септембру дејствује у Далмацији, а у октобру и новембру на ширем подручју Травника.

Завршне операцијеУреди

У зиму 1943/1944. године и у пролеће 1944. године дејствује око Јајца, Мркоњић града и Герзова. У дрварској операцији води жестоке борбе на правцу Мркоњић град-Млиниште и Млиниште-Гламоч. Из западне Босне креће за Санџак, а на том путу водила је борбе на планинама Враници, Зецу, Битовњи и код Трнова. У августу 1944. године учествује у борбама у Санџаку, а 23. августа почео је њен продор у Србију. Водила је тешке борбе са Бугарским снагама на Палисаду и са јаким четничким снагама на Јеловој гори, код Карана, Косјерића и Варде, за ослобођење Бајине Баште и Ваљева (септембра) и Уба (октобра). У Београдској операцији истакла се у многим борбама. Од децембра 1944. до априла 1945. године дејствује на Сремском фронту. Учествује у пробоју Сремског фронта 12. априла 1945. године и учествује у више подухвата у Срему, Славонији и све до Загреба. Последњу борбу водила је за ослобођење Загреба, у који улази 9. маја 1945. године.

Састав Прве пролетерске бригадеУреди

 
Застава и Одликовања Прве пролетерске бригаде у Војном музеју у Београду
 
Одликовања Прве пролетерске бригаде у Војном ммузеју у Београду — Орден народног хероја, Орден народног ослобођења, Орден партизанске звезде и Орден братства и јединства

Први (црногорски) батаљонУреди

Други (црногорски) батаљонУреди

Трећи (крагујевачки) батаљонУреди

Четврти (краљевачки) батаљонУреди

Пети (шумадијски) батаљонУреди

Шести (београдски) батаљонУреди

Народни хероји Прве пролетерске бригадеУреди

Од око 22.000 бораца колико је, за три и по године рата, прошло кроз редове Прве пролетерске ударне бригаде њих 83 проглашено је за народне хероје. Неки од њих су:

 
Орден народног хероја Прве пролетерске бригаде
  1. Милан Антончић Велебит
  2. Крсто Бајић
  3. Хамид Беширевић
  4. Анте Билобрк
  5. Милош Бобичић
  6. Драгољуб Божовић Жућа
  7. Божо Божовић
  8. Никола Бубало
  9. Саво Бурић
  10. Раде Вилотијевић Вића
  11. Димитрије Војводић
  12. Ђоко Војводић
  13. Јован Вучковић
  14. Милош Вучковић
  15. Ђуро Вујовић
  16. Шпиро Вујовић
  17. Богдан Вујошевић
  18. Душан Вујошевић
  19. Јован Вукановић
  20. Радован Вукановић
  21. Ђоко Вукићевић
  22. Радован Гардашевић
  23. Војислав Грујић
  24. Бошко Дедејић Поп
  25. Ђура Димитријевић
  26. Спасоје Драговић
  27. Момчило Дугалић
  28. Љубомир Живковић Шпанац
  29. Живко Живковић
  30. Комнен Жугић
  31. Винко Зевник
  32. Вујадин Зоговић
  33. Вуксан Ђукић
  34. Милан Илић Чича
  35. Павле Јакшић
  36. Мирко Јовановић
  37. Здравко Јовановић
  38. Олга Јовичић Рита
  39. Јово Капичић
  40. Филип Кљајић Фића
  41. Милош Коматина
  42. Душан Кораћ
  43. Данило Лекић Шпанац
  44. Ристо Лекић
  45. Ђуро Лончаревић
  46. Шериф Лојо
  47. Никола Љубичић
  48. Радоје Љубичић
  49. Живан Маричић
  50. Војо Масловарић
  51. Саво Машковић
  52. Милоје Милојевић
  53. Даница Милосављевић
  54. Милосав Милосављевић
  55. Радисав Недељковић Раја
  56. Гојко Николиш
  57. Синиша Николајевић
  58. Мирко Нововић
  59. Драган Павловић Шиља
  60. Блажо Попивода
  61. Коча Поповић
  62. Петар Прља
  63. Петар Радевић
  64. Воја Радић
  65. Милан Распоповић
  66. Анте Раштегорац
  67. Владимир Роловић
  68. Милан Симовић
  69. Момчило Мома Станојловић
  70. Мијалко Тодоровић
  71. Перо Ћетковић
  72. Миодраг Урошевић Артем
  73. Милан Шарац

НаслеђеУреди

  • Прва борба бригаде, код села Гаочића и Миоча, 22. децембар 1941. године, некада се славила као дан Југословенске народне армије.
  • Улица пролетерских бригада у Београду, којом су се делови Прве пролетерске бригаде пробијали приликом ослобођења Београда[1], од 1997.-ме године се зове Крунска улица.
  • Основна школа ”Стари Град”[2] у Београду на истоименој општини је од оснивања 1961.-ве до школске 1993-94.-те носила име ”Прва Пролетерска Бригада”.
    • Оснивач је била Скупштина општине Стари Град, а кум Удружење бораца Прве пролетерске бригаде - Београдска секција. Шест ратних батаљона прве пролетерске бригаде, тада добија седми - мирнодопски батаљон пионира нове школе.
    • Школа добија назив ”Прва пролетерска бригада”, а пионирски одред ”Седми батаљон Прве пролетерске бригаде”. Лице школе симболично озелењава седам платана, а пионирски одред стасава под заставом са лентом добијеном од бораца као знамен. Школа је сарађивала са касарном ”4. јули”, која је неговала традицију ратне Прве пролетерске бригаде, а свечано и репрезентативно обележаван је Дан школе и Прве пролетерске бригаде, Дан ЈНА 22. децембар.
  • Данас се у Рудом некадашња улица Прве пролетерске бригаде зове улица ђенерала Драже.
  • У Рудом постоји Музеј Прве пролетерске бригаде у Рудом.

РеференцеУреди

  1. ^ Миле Максимовић, „Од Авале до палате 'Албанија“, Прва пролетерска бригада. Сећања бораца, (ур. Вељко Миладиновић), I-IV, Београд, 1986, стр. III/302.
  2. ^ „О школи”. Архивирано из оригинала на датум 16. 07. 2015. Приступљено 16. 07. 2015.  Текст „ OШ Стари град ” игнорисан (помоћ)

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди