Отворите главни мени

Милоје Милојевић (Урсуле, код Рековца, 16. март 1912Рековац, 4. јул 1984), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

МИЛОЈЕ МИЛОЈЕВИЋ
Milojevic miloje general.jpg
Милоје Милојевић
Датум рођења(1912-03-16)16. март 1912.
Место рођењаУрсуле, код Рековца
 Краљевина Србија
Датум смрти4. јул 1984.(1984-07-04) (72 год.)
Место смртиРековац,  СР Србија
 СФР Југославија
СупругаОлга Милојевић
Професијавојно лице
Члан КПЈ одмарта 1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаЈугословенска војска
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
1929 — 1936.
1937 — 1941.
1941 — 1966.
Чингенерал-пуковник
Народни херој од6. новембра 1942.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден народне армије
Орден за војне заслуге
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
међународна одликовања:
Орден Отаџбинског крста Legion Honneur Commandeur ribbon.svg

Након завршетка трговачког заната, 1931. године је завршио Подофицирску пешадијску школу и био подофицир Југословенске војске. Након напуштања активне војне службе, од 1937. је радио као војни чиновник. Након окупације Југославије, августа 1941. године је ступио у партизане. Био је најпре борац, а потом командир чете у Поморавском партизанском одреду, након чега је премештен у Крагујевачки партизански одред. Након Прве непријатељске офанзиве и повлачења партизана из Србије, децембра 1941. је постао борац Прве пролетерске бригаде. Марта 1942. године је био постављен за заменика команданта Шестог београдског батаљона и примљен је у чланство КП Југославије.

Истицао се храброшћу у свим борбама у којима је учествовао. Посебно се истакао у борбама с усташама код Томиславграда, јула 1942. и борбама за Ливно, августа 1942. године када је побио групу усташа. Септембра 1942. године приликом поновног напада на Томиславград био је тешко рањен (изгубио је око), након чега је два месеца био на лечењу. Од новембра 1942. до јуна 1943. је био заменика команданта Прве пролетерске бригаде, а од јуна до августа 1943. године заменик команданта Прве пролетерске дивизије. Био је одређен, заједно са Лолом Рибаром, за члана прве војне мисије која је упућена на Блиски исток, али је новембра 1943. године у изненадном авионском нападу код Гламоча био тешко рањен од исте бомбе од које је Лола Рибар погинуо.

Након оздрављења, налазио се у војној мисији, а јуна 1944. године је постављен за команданта 21. српске дивизије, са којом је учествовао у ослобођењу Београда и на Сремском фронту. После ослобођења, је завршио Вишу војну академију ЈНА и вршио одговорне дужности у Југословенској народној армији. Био је председник Савеза ратних војних инвалида Југославије и потпредседник Међународне федерација бивших бораца. Пензионисан је 1966. године.

За народног хероја је проглашен, међу првим борцима НОВ и ПОЈ6. новембра 1942. године и по завршетку рата је био један од укупно 16 живих народних хероја, који су за хероје проглашени за време рата. Одликован је и француским орденом Легије части.

БиографијаУреди

Породица и одрастањеУреди

Рођен је 16. марта 1912. године у селу Урсуле, код Рековца у близини Јагодине. Потицао је из сиромашне земљорадничке породице. Његови родитељи отац Стојан и мајка Кадева имали су поред Милоја још тројицу синова — старијег Селимира и млађе Милана и Радослава. Милоје је име добио по свом прадеди Милоју Милојевићу. Милојева мајка Кадева потицала је из богате породице Милошевић, али пошто се за Стојана удала из љубави, мимо воље њеног оца Љубомира није добила никакав мираз. Октобра 1912. године, свега седам месеци након Милојевог рођења избио је Први балкански рат, али његов отац Стојан није био мобилисан у војску, пошто је тада постојало војно правило да се не мобилишину домаћини са малом децом. Он није био мобилисан ни касније — током Другог балканског рата и након почетка Првог светског рата, 1914. године.[1]

Током аустроугарске окупације Србије, Стојан се са својим рођаком Драгољубом Љубом Милојевићем и још четворицом Урсуљана прикључио комитама које су деловале на подручју Левча и Белице. Ове комите су поред борби против окупатора, вршиле и пљачке богатих сељака. Априла 1918. године окупаторска патрола из Рековца је успела да ухвати петорицу комита из Урсула и они су стрељани 20. априла 1918. године у Рековцу. Као одмазду за њихову активност против окупатора, у селу Урсулу је запаљено тридесетак кућа за чије се домаћине сматрало да су сарадници комита. Том приликом запаљена је и кућа Стојана Милојевића, па се његова супруга Кадева са четворо деце морала преселити у појату за козе код комшије Живана Митровића. Након две—три године Кадева се зближила са комшијом Живаном, који је био удовац. Са њим је живела око годину дана, али због неслагања са његовом ћерком Славком вратила у својој кући. Из брака са Живаном, 1923. године Кадева је добила ћерку Милицу. Милојева браћа — најстарији Селимир и најмлађи Радослав умрли су као деца, док је Милан (1913—1932) настрадао као младић када је на једној свадби пао под коња који је у касу вукао чезе. Од задобијнеих повреда он је након петнаест дана преминуо.[1]

Године 1920. у селу Урсуле је отворена основна школа па је Милоје тада са осам година почео да је похађа. Након завршетка четворогодишње основне школе, 1924. године Милоје је прешао у Рековац, где је похађао трогодишњу Трговачку школу. Школу је похађао два пута недељно, а остало време је радио као шегрт у трговини. Након завршетка ове школе, од 1927. до 1929. године је почео да ради као трговачки помоћник. Пошто су газду, код кога је радио, покрали трговци који су радили код њега, он их је све одпустио укључујући и Милоја. Постиђен због одпуштања, Милоје није желео да се врати у родно село, па се одлучио да пође у Београд, у који је стигао пешице након три дана пешачења. Рођак Милојеве мајке Кадеве Милош Алексић, који је био учесник ослободилачких ратова 1912—1918. и официр Југословенске војске током својих посета Урсулу предлагао је Кадији да Милоја, као бистрог младића, пошаљу у подофицирску школу. Кадија је одбијала да Милоја пошаље у војну школу, али се Милоју ова идеја допала, па је након одпуштања из радње одлучио да се сам упише у војну школу. По доласку у Београд, преко брата од стрица Драгутина Милојевића, који је радио као жандар на двору краља Александра I Карађорђевића и рођака Милоша Алексића, Милоје је успео да упише двогодишњу Подофицирску пешадијску школу.[1]

Подофицирска каријера и породицаУреди

Маја 1931. године Милоје је завршио Подофицирску пешадијску школу. Током школовања је био најпре редов, а потом каплар. На служби у 21. пешадијском пуку у Скопљу, био је у чину поднаредника од маја 1931. године до априла 1935. године, а у чину наредника од априла 1935. до маја 1936. године. Након тога је био прекомандован у Другу чету 35. пешадијског пука „Зрињски” у Загребу. Овде је службовао до 1. новембра исте године када је напустио активну војну службу. Разлог напуштања Југословенске војске био је личне природе, јер је током службовања у Скопљу Милоје упознао девојку Олгу Наумовску са којом је желео да се венча, али није добио одобрење војних власти.[a] Извесно време након напуштања војне службе, Милоје је живео у Скопљу без посла, а на наговор стрица бригадног генерала у пензији Војислава Милојевића, који је био брат од стрица Милојевог оца Стојана, Милоје је положио испит за војног чиновника и на тај начин наставио службу у Југословенској војци.[1]

Након повратка у војну службу, Милоје је као чиновник радио на изградњи бензинских цистерни у Лопатници, код Краљева, а од новембра 1937. до маја 1939. године је био на служби у интендантури у 32. ваздухопловној бази. Од маја 1939. године до априла 1941. године био је на дужности помоћника интенданта Треће ваздухопловне базе у Скопљу. Све време након враћања у војну службу Милоје је био чиновник грађанског реда у рангу поручника.[b] Током периода активне војне службе, Милоје је једно време био водник митраљског вода и за добро изведену обуку је добио похвалу команданта пука. Био је добро војностручно обучен за руковање свим пешадијским наоружањима, а посебно митраљезима. Милоје је као подофицир био самосталан и самоиницијативан па је због тога више пута био дисциплински кажњаван, а током службе у Загребу је био дисциплински кажњен затвором у трајању од четрдесет дана.[1]

Августа 1937. године Милоје се у Скопљу оженио Олгом Наумовском, родом из Крушева. Она је потицала из цинцарске породице, а њени родитељи су у Скопљу држали малу крчму. Пре удаје је завршила кројачки занат и радила као кројачица. Марта 1938. године добили су близанце — сина Милана и ћерку Зорицу. Милоје је због посла у ваздухопловној бази морао да пређе у Краљево, а након извесног времена тамо му се придружила и супруга са децом. У подизању деце помагали су им и Милојева мајка Кадева и сестра Милица. Непосредно пред почетак Другог светског рата у Југославији, 1939. године Милоје је био премештен у Скопље, где се потом преселила и његова породица.[1]

Убрзо након напада Сила осовине на Југославију, 6. априла 1941. године, немачке јединице су заузеле Скопље, па је до ваздухопловаца био формиран батаљон пешадије у коме је Милоје био командир чете. У време капитулације Југословенске војске, батаљон се налазио у Гостивару, где га је око 20. априла мајор Егон Житник предао Немцима. Заробљене војнике Немци су спровели у логор у Тетову, одакле је Милоје успео да побегне почетком маја. Преобучен у албанско одело Милоје је дошао у свој стан у Скопљу. Овде се задржао неколико дана, након чега је одлучио да са супругом, децом и свастиком оде у Србију, како би избегао хапшење од стране окупационих власти. Прешли су у Краљево, где је уз помоћ једног пријатеља Милоје почео да ради у градској ватрогасној јединици. Рад у ватрогасцима је била добра камуфлажа за Милоја, јер је био у страху да окупационе власти не сазнају да је бивши подофицир и да га не ухапсе и пошаљу у заробљеништво. У овој ватрогасној јединици деловало је више чланова и симпатизера Комунистичке партије Југославије (КПЈ), који су касније ступили у партизане, а међу њима и група музичара.[c] Током рада са ватрогасцима Милоје се упознао са комунистима који су овде деловали и преко њих добио прве симпатије за борбу против окупатора, која се припремала. Након напада Немачке на Совјетски Савез, 22. јуна 1941. године, када су почела масовна хапшења комуниста и њихових симаптизера, али и свих лица која су била сумњива окупационим властима, Милоје је одлучио да напусти Краљево и са породицом пређе у родно село.[4]

Одлазак у партизане и прве акцијеУреди

Не дуго по Милојевом доласку у родно село, у Србији је током јула 1941. године избио оружани устанак. На Јухору су се почели окупљати „шумски” људи[d] као и око учитеља Милорада Жунића Баџе у Рековцу, који су изводили мале акције против окупатора. У његовом родном крају били су формирани и четнички одреди под командом Косте Миловановића Пећанца. Милоје се из почетка двоумио у који покрет да оде, а на његову коначну одлуку утицале су приче мештана да су у Јагодини у кафани „Солун” видели Немце и четнике Косте Пећанца, као и када је у његово село дошла група Немаца, које су као водичи водили српски жандарми. Непосредно пре одласка у партизане, Милоје се сусрео са својим мештанином Драгићем Јовановићем, тенковским заставником који га је саветовао да се уместо у партизане, придружи недићевцима.[4]

Левачка партизанска чета, формирана је 8. августа 1941. године на Шуљковачкој коси и имала је 18 бораца. Командир ове чете био је Милорад Жунић Баџа, а политички комесар Живадин Јанковић Кум. Ова чета је 11. августа извела оружану акцију у Урсулу, након које је одржан кратак збор на коме је командир Баџа позвао становништво да се ступи у борбу против окупатора. Сутрадан након ове акције, Милоје је почео да тражи људе који би га повезали са партизанском четом и након пар дана је дошао на Јухор где је ступио у Левачку чету. Пошто је већина бораца била млађа од 20 година и није служила војску, Милоје је одмах почео са извођењем војничке обуке, а почетком септембра је био постављен за водника једног вода и заменика командира чете. Пошто су акције Левачке чете биле све чешће, Немци су 24. августа покушали да ликвидирају чету, али је овај покушај пропао јер се чета није налазила на терену који је био под блокадом.[4]

Средином септембра 1941. године, Левачка чета се припремала за напад на Трстеник, који је изведен ноћу 19. септембра. Приликом напада, главнина чете се на мосту на Западној Морави сукобила са жандармима, након чега су се жандарми повукли у касарну. Приликом овог сукоба, један део чете, предвођен командиром Баџом се такође повукао, након чега се сукобио са четницима. Група од 11 бораца, предвођена Милојем је ушла у град и блокирала жандармеријску станицу, а након сат времена пошто је на станицу бачена противавионска бомба предала се комплетна посада од 45 жандарма. Милојева група је тада запленила комплетно наоружање и повукла се из града. Ова акција снажно је одјекнула међу становништвом Трстеника и околине, а Милоју је донела велики углед као војном старешини. Истовремено, ова акција је бацила лоше светло на командира Баџу и командира првог вода Азањца, који су се приликом сукоба са жандармима на мосту повукли. Крајем септембра, Милојев вод је био припојен Беличкој партизанској чети приликом напада на магацин код села Винорача, који је неуспешно изведен 24. септембра. Након тога, Милоје је учествовао у борби против четника Косте Пећанца, код Превешта. У овој борби је поред Левачке чете, учествовала и Параћинско-ћупријска чета као и један вод Беличке чете. Милоје се и у овој борби истакао, па се за његову храброст прочуло у читавом Поморавском партизанском одреду.[4]

Како је пролазило време и како су се низале оружане акције, Милојев углед је све више растао међу борцима Левачке чете, а посебно међу борцима из његовог села. Пошто командир Баџа није имао никаквог војног искуства, све више бораца је сматрало да Милоје треба да буде командир чете. Ово је засметало командиру Баџи и воднику првог вода Азањцу, који су били организатори чете и нису желели да команду препусте Милоју, који је био подофицир бивше војске. Како би сколинили Милоја из њихове чете они су га пријавили Штабу Поморавског одреда за „непослушност и кукавичлук” па је он био позван на саслушање у Штаб одреда, који је био на Јухору. У Штабу су били комадир Одреда Љубиша Урошевић, политички комесар Бошко Ђуричић и Никола Груловић, члан Главног штаба НОПО Србије. Након саслушања, већина присутних бораца Левачке чете је стала у Милојеву заштиту и за кукавичлук оптужила комадира Баџу.[e] Како би смирио ситуацију, Никола Груловић је донео одлуку да Милоја пребаци у Крагујевачки партизански одред и заједно са њим сутрадан пошао ка Крагујевцу.[4]

У Крагујевачком партизанском одредуУреди

Почетком октобра 1941. године Милоје је ступио у Крагујевачки партизански одред. Налазио се у Првој чети, која је убрзо по његовом доласку била реорганизована у батаљон. Милоје је тада био постављен за заменика командира Треће чете Првог батаљона. У то време трајале су борбе око Крагујевца, па је Милојева чета била пребачена у рејон села Бољковца, Белошевца и Ердеча, одакле су успевали да спречавају излазак Немаца из Крагујевца. У време масовних стрељања у Крагујевцу, Милојева чета је дошла у Грошницу, где је затекла доста стрељаних мештана. Након сахране стрељаних, Трећа чета је отишла у Вињиште, како би спречила евентуално стрељање тамошњег становништва. У то време, командир Треће чете је био премештен на дужност командира Друга чете, па га је дужност командира Треће чете преузео Милоје Милојевић. Крајем октобра, тешке поразе од Немаца и четника Косте Пећанца су трпеле јединице Поморавског партизанског одреда па им је у помоћ послата Трећа чета Крагујевачког одреда. Они су заједно ослободили Рековац 30. окторба, али су се сутрадан морали повући јер нису имали довољно муниције да би бранили град. Након борби, повукли су се у село Дулене где је Милојева чета добила задатак да поруши тунел на железничкој прузи Крагујевац—Краљево и мост у селу Драгобраћа, што је успешно учинила. Немци су преко дана долазили са јаким снагама и подизали мост, а партизани су га ноћу рушили. Милојева чета је све до краја новембра 1941. године држала положаје на Липи изнад Вучковице.[4]

 
Споменик „Позив на устанак” испред Музеја „4. јули” у Београду.

Милоју су као заменику командира чете, а посебно након постављања на дужност командира Треће чете сметали партијски састанци који су одржавали малобројни чланови КПЈ и СКОЈ-а. Такође му нису били по вољи ни четни састанци, којима је руководио политички комесар чете и на којима је било могуће критиковати сваког борца, укључујући и њега као старешину. Као подофицир навикнут на војну дисциплину он није могао да разуме потребу оваквих састанака, па је када би дознао да се припремају такви састанци, планирао неку акцију како би се састанак морао одложити. Како би Милоје прихватио ове састанке, као и критике изнете на њима, са њиме су разговарали политички комесар чете и један старији члан КПЈ из Крагујевца објашњавајући му да мора да схвати значај другарске критике и потребу за самокритиком. Милоје је временом схватио да чета није само војна јединица већ да је она и колектив. Крајем новембра Немци су безуспешно покушали да униште положаје Милојеве чете на Липи, а убрзо након тога отпочињале су тешке завршне борбе у оквиру Прве непријатељске офанзиве. Четници Косте Пећанца и недићевци су након заузимања Дулена и Аџиних ливада напали партизане на Равном гају, где се налазила партизанска болница и интендантура батаљона. Након тога Милоје је са главнином своје чете напустио положаје на Липи и дошао у помоћ партизанима на Равном гају и помогао им да одбију напад. Како би окончао ситуацију са мостом у Драгобраћи, Милоје је предложио Штабу батаљона да направи заседу Немцима када буду долазили да поправљају мост. Заједно са још две чете, Милоје је организовао заседу у коју су најпре упали недићевци, који су били у претходници, а потом и Немци са којима се развила борба која је вођена читав дан и током ноћи. Због тешке ситуације на другим положајима, Штаб батаљона је наредио да се ове чете повуку ка Книћу.[4]

Већина бораца тада је сазнала да је у току велика окупаторска офанзива и да се Одред мора даље повлачити. Тада је почело осипање Одреда јер су одлазили они борци који нису били спремни да воде борбе далеко од својих родних крајева. У току ноћи Немци су тенковима заузели пут од Крагујевца до Равног гаја и делом снага наставили наступање према Гружи, Губеревцу и Краљеву, а другим делом наставили гоњење снага Крагујевачког батаљона ка Книћу. Милојева и Моравска чета браниле су прилазе Книћу из правца Крагујевца, а после тога су добиле задатак да преко Книћког поља и Кусовца оду у Борач и одатле отпрате партизанску болницу са Бумбаревог брда, где су након одласка болнице према Чачку заузели положаје. Овде су вођене тешке борбе са Немцима, али након наиласка тенкова, партизани су се морали повући ка Мрчајевцима, где им се придружио Мијалко Тодоровић, заменик политичког комесара Крагујевачког одреда. Одавде су наставили покрет кроз Овчарско-кабларску клисуру и стигли до Ужичке Пожеге, где су сазнали да су Немци заузели Ужице. Сазнање о паду Ужица које је више од два месеца било центар слободне територије додатно је деморалисало борце.[4]

На простору између Ужица и Златибора тада су се окупили делови Крагујевачког, Поморавског и Другог шумадијског партизанског одреда, као и неколико чета из Чачанског партизанског одреда. Врховни штаб НОПО Југославије се преко Златибора повлачио према Лиму и Санџаку, а у Радобуђи је остао део руководства са задатком да обједини команду над јединицама које су пристизале из Шумадије. Ово руковдство покушало је да организује напад на Немце у Годовику, али је овај напад био неуспешан. Након овога одлучили су се на разбијање четничке групације војводе Јаворског у селу Добраче, код Ариља. У партизанској групи која је била одређена за уништење војводиног штаба налазио се Милоје. Партизани су опколили кућу у којој се налазио штаб и позвали четнике на предају. Након што су четници одбили да се предају дошло је до борбе, у току које је запаљена кућа. Од преживелих четника, који су се предали, партизани су сазнали да се у кући налази једна жена с дететом. Након тога Милоје и један борац су улетели у запаљену кућу и спасили жену и дете. Такође, од заробљених четника су сазнали да војвода није био у кући, јер је отишао у Прилике. Након овога партизанска група је отишла у Катиће, где је одлучено да се крене у Нову Варош, која су ослободиле партизанске снаге под командом Врховног штаба.[4]

Борац Прве пролетерске бригадеУреди

У Новој Вароши Милојева чета је остала неколико дана, а одатле је отишла у село Радоиња, где се састала са Првим крагујевачким батаљоном. Ту су добили информацију да ће бити укључени у партизански бригаду, која треба да буде формирана од јединица из Србије и Црне Горе. Исте вечери пред постројеним батаљонима који су били одређени за састав нове бригаде говорио је Мијалко Тодоровић и потврдио им улазак у прву партизанску бригаду. Милоје је тада размишљао да ли ће и он бити примљен у нову бригаду јер није био члан КПЈ. После неколико дана марша ови батаљони су стигли у Миоче, где су се састали са батаљонима из Црне Горе и с њима продужили у Рудо, где је 21. децембра 1941. године формирана Прва пролетерска ударна бригада. Ову бригаду, која је формирана одлуком Централног комитета КПЈ, сачињавала су је четири батаљона из Србије и два из Црне Горе и била је прва регуларна јединица Народноослободилачког покрета.[4]

Приликом формирања Прве пролетерске бригаде дотадашњи команданти, политички комесари и командири били су распоређени на дужности које су биле за један степен ниже од оних које су имали у претходним јединицама. Милоје је тада, пошто није био члан КПЈ, био распоређен као обичан борац у Четврту чету тада формираног Трећег крагујевачког батаљона, чији је командант био Радисав Недељаковић Раја, бивши командант Крагујевачког одреда. На дан формирања бригаде, постројеним борцима се обратио Врховни командант НОПО Југославије Јосип Броз Тито, који се Милоју због свог говора учинио као Чех, али је од командира своје чете сазнао да је то Тито. Дан након оснивања бригаде Милоје је учествовао у првој борби бригаде са Италијанима, код села Гаочића. Пар дана касније Милоје је био постављен за командира вода у Првој чети Трећег крагујевачког батаљона. На путу бригаде према Дрини, током марша са Милојем је разговарао Филип Кљајић Фића, политички комесар бригаде, који се са њим посаветовао око формирања пратеће чете, која би имала један минобацачки и четири митраљеска вода. Након доласка бригаде у Рогатицу, Штаб бригаде је кренуо са реализацијом ове идеје, а Милоју је тада додељена дужност водника Четвртог митраљеског вода.[7]

Након формирања митраљеских водова они су били распоређени по батаљонима, а Милојев вод са два тешка митраљеза и једним минобацачем је био додељен Петом шумадијском батаљону, чији је командант био Милан Илић Чича, а политички комесар Драган Павловић Шиља. Након тога овај батаљон је упућен на терен Подроманије. Пошто тада није било тежих задатака често су били одржавани партијски и четни састанци. На једном од партијских састанака, крајем децембра 1941. године, разговарало се и о Милоју након чега га је водни делегат предложио за пријем у Комунистичку партију Југославије (КПЈ), након чега је Милоје постао кандидат за члана КПЈ. Јануара 1942. године окупационо-квинслишке снаге су покренуле Другу непријатељску офанзиву против партизанскох снага у источној Босни. Непосредно пред почетка ове офназиве, почетком јануара Милоје је добио задатак да уреди преивремени аеродром у Лубурић пољу, код Соколаца, на који се очекивало да ће слетети совјетски авиони. На уређењу овог аеродрома били су ангажовани борци Шумадијског и Крагујевачког батаљона, као и група заробљених италијанских војника. Због надирања јаких немачких снага из правца Власенице ка Романији, Милоје је са својим митраљеским водом одлази у Подроманију, где се сусреће са Штабом бригаде и ту га Филип Кљајић упознаје са командантом Романијског партизанског одреда легендарним Чичом Романијским. Одатле је са једном четом Четвртог краљевачког батаљона пошао ка Рогатици. Након првих борби, Милојев вод је добио задатак да се врати у Подроманију, где се сусрео са Врховним штабом и Штабом бригаде, који су његов вод прикључили Краљевачком батаљону и упутили га на положаје према Прачи, где су биле јаке усташке снаге. Убрзо су им се на овом положају придружили борци Шестог београдског батаљона. У то време, крајем јануара 1942. године главнина Прве полетерске бригаде је извела марш од села Гајева, код Олова, преко Озрена, Сарајевског поља и Игмана. Последња етапа овог марша позната је као Игмански марш. Милојев вод је потом био прикључен Шестом београдском батаљоном и са њим дошао у тек ослобођеној Фочи, у коју је потом стигао Врховни штаб НОП и ДВЈ, па је она постала центар устанка у Југославији. Након неколико дана проведених у Фочи, Милојев вод је са Пивским батаљоном учествовао у ослобођењу Горажда, а потом је са добио задатак да штити Фочу од евентуалног напада из правца Челебића. Половином фебруара 1942. године Милојев вод је заједно са Београдским и Шумадијским батаљоном учествовао у борбама за ослобођење Челебића, где је остао све до почетка марта 1942. године.[7]

Заменик команданта Београдског батаљонаУреди

Почетком марта 1942. године Милојев вод је у саставу Шестог београдског батаљона дошао у Фочу. Непосредно пре доласка у Фочу, 1. марта 1942. године Милоје је био именован за заменика команданта Београдског батаљона, јер је његов претходник Павле Илић Вељко био премештен у тада формирану Другу пролетерску бригаду, где је примио дужност начелника Штаба бригаде. Командант Београдског батаљона, чији је Милоје постао заменик, био је Миладин Ивановић, а политички комесар Чедомир Миндеровић. Пар дана након тога, вероватно око 5. марта, Милоје је на четном партијском састанаку, био примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[8] У ослобођеној Фочи, Београдски батаљон је 6. марта од политичког комесара бригаде Филипа Кљајића примио батаљонску заставу. Половином марта батаљон је био упућен према Хан Пијеску и Власеници, где се сукобио са четницима и готово без борбе заузео Власеницу. Након тога батаљон је са главнином Прве пролетерске бригаде био упућен ка Братунцу, који је заузет након краће борбе. Милоје се налазио у претходници напада, која је запленила четнички топ и наоружање.[9]

 
Милоје Милојевић 1944. године

Као заменик команданта Шестог београдског батаљона, истакао се у борби с усташама и домобранима код Дувна, јула 1942. године, када је тешко рањен. У борбама с усташама и Италијанима за ослобођење Ливна, од 4. до 7. августа 1942. године Милоје је, с пушкомитраљезом забрањеним код Посушја, побио групу усташа која је налетела на њега.

Заменик команданта Прве пролетерске бригадеУреди

Од новембра 1942. до јуна 1943. године, Милојевић је био на дужности заменика команданта Прве пролетерске ударне бригаде. У то време бригада је водила борбе у централној Босни, и у Четвртој и Петој непријатељској офанзиви.

Заменик команданта Прве пролетерске дивизијеУреди

Од јуна до августа 1943. године, Милојевић је био заменик команданта Прве пролетерске дивизије, која је у то време водила борбе у средњој и западној Босни, ослободила Доњи Вакуф и Бугојно, водила борбе у околини Сиња са немачком Седмом СС дивизијом, ослободила Ливно, Томиславград, Купрес и водила борбе око Травника и Бање Луке.

Члан прве Војне мисије НОВ и ПОЈУреди

Од новембра 1943. године, Милојевић је био члан Војне мисије НОВ и ПОЈ при Савезничкој команди за Блиски исток. Као члан Војне мисије Врховног штаба НОВ и ПОЈ, кренуо је, заједно са Лолом Рибаром, у Каиро. На аеродрому, код Гламоча, тешко је рањен од исте бомбе од које је Лола Рибар погинио. После оздрављења, извршио је задатак у Војној мисији, а после повратка у Југославију, јуна 1944. године, постављен је за команданта 21. српске дивизије.

Командант 21. српске дивизијеУреди

Двадесет прва дивизија, под командом Милоја Милојевића, нарочито се истакла у борбама за ослобођење Београда, октобра 1944. године. Она је дејствовала у бок и позадину непријатеља који је нападао правцем Смедерево-Београд, осујетила покушај обиласка Београда на линији Авале и водила борбе око Авале и самог споменика Незнаном јунаку. Резултат ових борби је био опкољавање и уништење око 20.000 Немаца испод Авале, заробљавање у рејону Мали Мокри Луг-Болеч око 1.000 возила, 200 топова, 100 тенкова и целокупне механизације и моторизације ове немачке групације. Дивизију је, за успешно дејство у овој операцији, похвалио Врховни командант НОВ и ПОЈ маршал Тито. Дивизија се касније истакла и у борбама на Сремском фронту.

У току рата, генерал Милојевић је три пута рањаван, а новембра 1942. године прилкиком рањавања је изгубио једно око. Био је члан Председништва АВНОЈ-а и члан АСНО Србије.

Послератна каријераУреди

 
Гроб Милоја Милојевића у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду

После ослобођења Југославије, вршио је високе одговорне дужности у Југословенској народној армији и у друштвено-политичким организацијама. Од краја 1945. до 1948. године био је командант града Београда; од 1948. до 1950. године командант Прве војне области; од 1956. до 1959. командант Војног подручја града Београда и од 1959. до 1964. командант Прве армије ЈНА. Вишу војну академију ЈНА завршио је 1952. године.

Био је посланик Привремене народне скупштине ДФЈ и Уставотворне скупштине ФНРЈ, у којој је био члан Законодавног одбора.

До 1961. године био је председник Савеза ратних војних инвалида Југославије. Био је и потпредседник Међународне федерација бивших бораца Другог светског рата, од 1956. до 1959. године. Био је члна Централног одбора ССРН Југославије и Главног одбора ССРН Србије. Пензионисан је 1966. године, после смене Александра Ранковића.

Пензионерски даниУреди

Преминуо је 4. јула 1984. године у Рековцу. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу.[10]

ОдликовањаУреди

Носилац је Партизанске споменице 1941. године и више других југословенских одликовања, међу којима су - Орден ратне заставе и Орден партизанске звезде са златним венцем.

Одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ, 6. новембра 1942. године, проглашен је за народног хероја, међу првим борцима НОВ и ПОЈ. У „Билтену Врховног штаба“ бр 20-22 о проглашењу Милоја Милојевића за народног хероја пише:


Када су 15. августа 1943. године, уведена прва одликовања у НОВ и ПОЈ, Указом Врховног штаба је одлучено да сва лица која су до тада стекла назив народног хероја, добију Орден народног хероја. Милоје је свој Орден добио септембра 1944. године, када су прва југословенска одликовања стигла из Совјетског Савеза, где су била израђивана.

Носилац је и неколико страних одликовања, међу којима се истиче француски Орден легије части (командантског реда), којим га је 27. фебруара 1956. године одликовао тадашњи председник Француске Рене Коти. Такође је одликован Пољским орденом Отаџбинског крста.[12]

НапоменеУреди

  1. ^ У Југословенској војсци постојала је пракса да подофицири и официри за ступање у брачну заједницу морају добити одобрење војних власти. Ова пракса била је извесно време задржана и у Југословенској армији, након Другог светског рата, али је касније укинута.[2]
  2. ^ Више података о служби војног чиновника Милоја Милојевића, од 1937. до 1941. године, аутор књиге „Херој из Левча” Слободан Максимовић није могао да пронађе, јер је његов досије у архивском материјалу Војноисторијског института Генералштаба Војске Југославије био зарушен приликом НАТО бомбардовања зграде Министарства одбране 1999. године.[3]
  3. ^ О одласку групе музичара—ватрогасаца из блокираног Краљева у Краљевачки партизански одред, 27. септембра 1941. године, снимљен је филм „Оркестар једне младости
  4. ^ У Милојевом родоном крају на почетку устанка мештани су партизане називали „шумски” јер су највише времена проводили у шумама на Јухору. Тек касније развоје устанка почео се користити назив партизани.[5]
  5. ^ Убрзо након Милојевог премештања, Левачка партизанска чета је заједно са водовима из Темнићке и Беличке чете водила борбу против четника Косте Пећанца на Риљачкој коси. Након четничког напада командир Баџа је повукао чету, чиме је угрожио положај Темничког и Беличког вода, па је након завршетка ових борби претрпео критику.[6]

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди