Отворите главни мени

Пожега је градско насеље у Србији у општини Пожега у Златиборском округу. Према попису из 2011. било је 13.153 становника. За време постојања Југославије, назив овог места био је Ужичка Пожега, како би се разликовао од Славонске Пожеге.

Пожега
Spomen česma, Požega.jpg
Спомен-чесма ослободиоцима на градском тргу
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Србија
Управни округЗлатиборски
ОпштинаПожега
Становништво
 — 2011.Пад 13153
Географске карактеристике
Координате43°50′28″ СГШ; 20°02′17″ ИГД / 43.841166° СГШ; 20.038166° ИГД / 43.841166; 20.038166Координате: 43°50′28″ СГШ; 20°02′17″ ИГД / 43.841166° СГШ; 20.038166° ИГД / 43.841166; 20.038166
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина315 м
Површина426 км2
Пожега на мапи Србије
Пожега
Пожега
Пожега на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број31210
Позивни број031
Регистарска ознака

У граду се налазе Народна библиотека Пожега, Културни центар Пожега, Гимназија Свети Сава (Пожега), Машинсо техничка школа, Пољопривредна школа са интернатом Љубо Мићић и Туристичка организација Пожега.

ГеографијаУреди

Налази се 180 km од Београда и 25 km од Ужица.

Пожега је једно од најважнијих саобраћајних чворишта у овом делу Србије. Њега чине железничке пруге Београд-Бар и Пожега-Сталаћ, постојећи магистрални путеви М-21 и М-22 и планирани ауто-путеви МП - 763 Београд-Пожега - Бољаре - Јужни Јадран и Е-761 Пожега - Котроман - Вишеград - Сарајево. Овакав саобраћајни положај доприноси да Пожега буде на раскршћу два појаса интензивног развоја, дуж Западне Мораве и дуж потеза Београд-Бар. Овде се налази Железничка станица Пожегау оквиру које је смештен Железнички музеј узаног колосека. Пожега се налази у средини Пожешке котлине на 300 метара надморске висине. На истоку Пожегу од Чачка одвајају планине Овчар 985 m и Каблар 889 m, које тиме граде клисуру.

Овде је постојала фабрику за прераду воћа и поврћа Будимка.[1]

ДемографијаУреди

У насељу Пожега живи 10.515 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 37,8 година (36,8 код мушкараца и 38,7 код жена). У насељу има 4.197 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,15.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

 
Демографија[2]
Година Становника
1948. 2.249
1953. 2.710
1961. 4.094
1971. 8.503
1981. 10.410
1991. 12.552 12.423
2002. 13.206 13.340
2011. 13.153
Етнички састав према попису из 2002.[3]
Срби
  
12.698 96,15 %
Роми
  
226 1,71 %
Црногорци
  
51 0,38 %
Хрвати
  
19 0,14 %
Југословени
  
19 0,14 %
Македонци
  
16 0,12 %
Словенци
  
4 0,03 %
Муслимани
  
4 0,03 %
Мађари
  
3 0,02 %
Словаци
  
2 0,01 %
Руси
  
2 0,01 %
Власи
  
2 0,01 %
Чеси
  
1 0,00 %
Украјинци
  
1 0,00 %
Румуни
  
1 0,00 %
Буњевци
  
1 0,00 %
Бугари
  
1 0,00 %
Бошњаци
  
1 0,00 %
Албанци
  
1 0,00 %
непознато
  
36 0,27 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Историја и предањеУреди

Плодна земља и реке у овој котлини утицале су да се на овом месту људи рано населе. Испитивања показују да су на месту данашње Пожеге постојала насеља 2.600 година пре нове ере. У општини Пожега, о постојању насеља постоје археолошке материјалне ископине и докази о постојању неолитских насеља, илирски гробни налази, праисторијска хумка, некропола под хумкама, античка насеља, античке некрополе као и римско насеље. Од 7. века нове ере ове крајеве насељавају Словени.

Константин Порфирогенит, византијски владар и историчар из 10. века, наводи „настањене градове“ у Рашкој. Поред осталих помиње Дресник и Мегиретус. За први се претпоставља да се налазио на месту данашње Дрежничке градине, између Пожеге и Ужица. Ни утврђење Мегиретус није локализовано. На основу недовољно веродостојних података налазио се између Ђетиње и Рзава, недалеко од Пожеге.

Крајем 12. века територија око Пожеге и Ужица улази у састав Немањине средњовековне државе, што документује повеља манастира Студенице из 1196. године.

Ништа се поуздано не зна о Пожеги, али се на данашњој области града помињу имена Стефана Дечанског у чије је доба Пожега са околином, била у поседу Војина од Vsciza, који се помиње у дубровачким записима. После смрти Стефана Душана 1335. године, област Пожеге под управом држи великаш Војислав Војиновић, а после њега Никола Алтомановић.

Помиње се у средњем веку као веће насељено место и седиште шире области бана Милутина који се помиње у народном епосу поводом битке на Велбужду 1330. године.

Стефан Лазаревић, 1405. године, поклања манастиру Милешеви пет села у жупи Моравици (два Гугља, Расну, Шенгољ и Рупељево – пет данашњих пожешких села).

У област коју је обухватала Пожега, 1463. године долазе Турци и у њиховим списима Пожега се јавља као насељено место.

1516. године Пожега је била зијамет (феудално добро), Мустафе, војводе. У њој преовлађује хришћански живаљ, иако се у пописним књигама (дефтерима) јављају и муслимани. (101 хришћански дом, 22 куће неожењених Срба, 2 куће удовица и 13 домова муслимана.)

У пописном дефтеру из 1559/60 уписана је нахија Пожега која се налази у кадилуку Чачак. Међутим не помиње се насеље Пожега.

У 16. веку у овом месту основана је дубровачка колонија. Пожега се јавља у трговачким књигама Дубровника.

Више података о Пожеги налазимо у Путопису Евлије Челебије из 1663. године. Челебија долази у варошицу на Скрапежу преко Рудника и Чачка. Он каже да је ово место, „лепа касаба, врло развијена и красна“, мирно и сигурно. Сем тога, у варошици се налази 10 џамија, 3 медресе (средње школе), 6 нижих школа и 4 текије (муслиманска капела). Такође је констатовао да су сва села на ободу пожешке котлине насељена српским становништвом.

Претпоставља се да је назив Пожега настао по старом предању због јаке врућине и жеге.

Овде се налази ОШ „Емилија Остојић” Пожега.

Оснивање и развој варошицеУреди

Пре оснивања варошице Пожеге, упоредо са муслиманским насељем на десној страни реке Скрапеж, постојало је српско село Пожега које се налазило у пожешкој нахији. На основу финансијских књига и чибучких тефтера из 1882. године село Пожега броји 33 домаћинства. Његови становници најближе су пришли муслиманској Пожеги и етнички је одвојили од српског залеђа. Према одредбама султановог хатишерифа из 1830. године турски гарнизони остају у утврђеним градовима, а Турцима се забрањује становање у селима и паланкама. Муслимани одлазе из Пожеге у Ужице, Босну и Новопазарски санџак. Варошица на Скрапежу остаје скоро без становника, запуштена, са полусрушеним кућама, хановима и џамијом. Међутим, захваљујући повољном географском положају, као и близини границе убрзо почиње изградња нове варошице на левој страни Скрапежа.

У оснивању Пожеге, као и у њеном урбанистичком формирању, преломни тренутак представља 1832. година. После „Курлагине буне“ у Ужицу становници града на Ђетињи исељавају се у Пожегу. Кнез Милош одлучује да убрза изградњу варошице, руководећи се политичким и економским мотивима. У писму брату Јовану Обреновићу јавља: „Пожегу ради њи (исељених Ужичана – пр. С. И.) хоћу да урегулирам, зато тамо нека иду; ово објавите и ужичке нахије капетанима да се по томе владају.“

Лазар Зубан, секретар, „књижевно-српског управитељског совјета“, у заједници са Јованом Обреновићем, војним командатом моравско-подринске области, настоји да изгради Пожегу према кнежевим (Милош Обреновић) концепцијама. Марта 1832. године Зубан борави у Пожеги у „сврху планирања“ нове чаршије, поставља „биљеге, куда ће се градити куће и дућани“. На основу Зубановог плана, а у складу са конфигурацијом терена, варошица се изграђује на правцу и раскршћу главних путева: Чачак-Ужице и Косјерић-Ариље, Ивањица, Јавор. На тој регулационој линији настале су главне улице, широке и праве, а затим се просецају и уређују споредне улице на периферији чаршије. Приликом урбанистичког уобличавања Пожеге наглашен је трг који је настао усецањем улица на раскршћу главних саобраћајница. Трг је кружног облика. У општој композицији насеља он економски повезује чаршију, њему гравирају дућани, занатлијске радионице, кафане и механе. Ту је и пијаца где се обављају трговачки послови и врши робно-новчана размена.

Села око Пожеге формирају се, углавном, досељавањем становништва из Црне горе, Херцеговине, Босне, Полимља, Потарја, са Пештера, Сјенице, из крајева око Увца и Лима. Јаче миграционе струје почеле су да обухватају овај део западне Србије још у време Кочине Крајине и фрајкора, крајем 18. века, што се наставља почетком 19. века. Досељеници силазе са херцеговачких и црногорских брда, из Новопазарског санџака, улазе у Србију преко границе на Јавору, Кокином броду, Ступској чесми и Мокрој гори, остају у ужичком крају, као „етапној или прелазној зони“, а затим иду долином Дрине и Западне Мораве у Подриње, Ваљевску Подгорину, Тамнаву, Посавину и Шумадију.

Познате личностиУреди

  • Милош Теодоровић Обреновић, Кнез од 1815—1835. године, учесник Првог српског устанка, вођа Другог српског устанка и оснивач династије Обреновић;
  • Драгиша Лапчевић, политичар, новинар и историчар, први председник Социјал демократске странке, народни посланик у Краљевини Србије, одборник у Београду, уредник Радничких новина, председник Општине Пожега;
  • Петар Лековић, први народни херој Југославије;
  • Љубомир Љубо Ж. Мићић, Солунски борац, оснивач народноослободилачког устанка, вођа прве борбе и победе против немачке војске у Србији (забележене у немачким архивама), социјал-демократа (сарадник Д.Туцовића, Р.Чолаковића), први народни комунистички посланик у Скупштини Краљевине Србије (1922 г.) писац прве књига: о пчеларству,Златибор – антропогеографска испитивања“, прво издање 1906 г. етнолошком пореклу фамилија у Пожешкој нахији и Златибору, донео детелину и друге сорте у Западну Србију;
  • Владе Радовановић, народни херој;
  • Милорад Бонџулић, народни херој;
  • Професор др Јован Мићић, декан Медицинског факултета у Београду (два мандата), један од оснивача здраственог центра Чигота на Златибору;
  • Професор др Никола Мићић, декан Пољопривредног факултета у Бањалуци (два мандата), оснивач Међународног института за генетске ресурсе, писац 18 књига;
  • Велимир Каравелић, академски вајар и професор на Академији ликовних уметности. Аутор значајних скулптура у Србији и иностранству. Добитник најзначајних награда и признања за скулптуру - живео и радио у Пожеги као професор у Пожешкој гимназији Свети Сава, али рођен у Пећи;
  • Дарко Белојевић, фудбалер, голман ФК Партизан;
  • Мирослав Павловић Павик, фудбалер који је одиграо 400 утакмица за ФК Црвену звезду и наступио 46 утакмица за репрезентацију СФР Југославије;
  • Срђан Мијаиловић, фудбалер;
  • Дејан Петровић, редитељ, међународна признања и награде: 1 златни и 2 бронзана ВИТЕЗА на фестивалима у Москви за своје документарне филмове, као и више награда за најбољи филм и режију на домаћим фестивалима;
  • Љиљана Петровић, костимограф и редовни професор сценског костима на Факултету примењених уметности у Београду. Аутор костимографија за 10 играних филмова, преко 150 позоришних представа, 400 реклама, спотова. Добитник најзначајнијих награда за костимографију (ФИПРЕСЦИ, Златна мимоза, више награда УЛУПУДС-а, више награда Мајског салона, награде Универзитета уметности у Београду итд.)
  • Биљана Петровић, дипломирани археолог (запослена у Археолошком музеју у Умагу, Хрватска). Открила веома важне и од међународног значаја археолошке локалитете на тлу Истре.
  • Дејан Лазаревић, трубач, вишеструки победник Сабора;
  • Момчило Тешић, писац;
  • Драган Јовановић Данилов је српски песник, есејиста, прозни писац и ликовни критичар;
  • Милорад Шојић, писац;
  • Драган Јовићевић Мацола, скулптор, рођен 1964. године у Пријановићима;
  • "The Mothership Orchestra", бенд из Пожеге, познат у Србији и региону.
  • Лука Радоњић
  • Боривоје Адашевић, писац.

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Банкрот „Будимке” после 70 година („Политика”, 15. децембар 2017)
  2. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  3. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  4. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везеУреди