Пожешка котлина

Пожешка котлина је котлина у западној Србији. Средиште котлине се налази у Пожеги, али она обухвата и делове општина Ужице, Косјерић, Лучани, Ариље и Чачак. Ова котлина представља прво проширење у композитној долини Западне Мораве, и на њу се наставља Овчарско-кабларска клисура.

Географске и геолошке одликеУреди

Котлина се простире између 43° 42′ и 43° 58′ северне географске ширине и 19° 44′ и 20° 14′ источне географске дужине. Границе су одређене на следећи начин:

  • на северу је ограничавају падине Оровице (850 m) и Лорета (841 m), након којег прелази долину Скрапежа, и наставља се Бобијом (696 m) и Црнокосом, све до изворишне челенке Лужнице;
  • на западу десно развође Лужнице до Трешњице, Шереља (651 m) и Пјевиног гроба (557 m), прелази Ђетињу, све до Благаје (846 m);
  • на југу границе наставља Благајом до Барјакове стене, где прелази Голијску Моравицу, и обухвата долине Краваричке реке и Бјелице;
  • на истоку, граница се простире венцем Јелице до Овчара (985 m), где прелази Западну Мораву и пење се на Каблар (929 m).

Читава котлина се простире у правцу северозапад-југоисток и дужине је 54 km, a ширине 14 km, и неправилног елипсастог облика. Средња надморска висина котлине износи 400 m. Централни део котлине испресецан је токовима Скрапежа, Лужнице, Ђетиње, Голијске Моравице и Западне Мораве. У котлини се могу издвојити три основне области: котлинско дно, које је скоро потпуно заравњено, благо нагнуте котлинске стране и стрми ободни делови.[1]

Геолошке одликеУреди

Котлинско дно се састоји од алувијалних шљункова, пескова и глина, у чијој се подини налазе миоценски неогени седименти. Ниже котлинске стране су обложене миоценским лапорцима, доломитима, песковима и пешчарима (села Висибаба, Горобиље, Бакионица и нижи делови Лужнице). Виши обод је изграђен на Лорету и Благаји од тријаских кречњака; на Црнокоси и на западном ободу Лужнице од филита, мермера и шкриљаца јуре; на десној обали Бјелице од кредних седимената и флиша, у вишим деловима миоценски лапоровити кречњаци, а на врху Јелице су палеозојски шкриљци и филити.[1]

Постанак Пожешке котлинеУреди

Снажним орогеним покретима у олигомиоцену, простор западног Балканског полуострва је наборан, чиме настају Динарске планине. Пошто се простор данашње Пожешке котлине налазио на ободу тог антиклиноријума, његова висина је била нешто нижа: између 440 и 460 m надморске висине. Котлина је постојала и пред наилазак језерске трансгресије, али је била доста плића и одвојена од Чачанске котлине само ниским пинепленом Јелице, а сматра се и да је пре динарске орогенезе овде постојало плитко језеро. Снажним раседом који је пролазио дуж Ђетиње, овај простор је разломљен, и растављени су Овчар и Каблар, што је омогућило отицање река ка истоку. Цвијић је на овом простору утврдио читаву серију абазионих тераса, почевши од Дунава, па све до подножја Златибора.[2] Од нарочитог значаја су Мачкатска абразиона површ, југозападно од Ужица, и површ Метаљка, између Ужица и Косјерића, који су формирани током последње морске фазе у доњем плиоцену. Велики клифови Мачкатске површи, који су представљали обале током морске фазе, констатовани су испод Овчара и изнад Гугља. Тај басен се простирао од Ражане, северно од Косјерића, па све до Ивањице, а вода је отицала клисуром која се постепено отварала између Овчара и Каблара. Смањивањем нивоа Паноноског мора долази и до смањења нивоа воде у Пожешком језеру, које се дели на више мањих језера: око Косјерића, на простору Средње Добриње, у долини Лужнице и у Драгачеву.[3] Као последица динарске орогенезе, долази до издизања Овчара и Каблара, што је приморало Западну Мораву да врши појачано усецање и да гради клисуру. Насупрот том издизању, дошло је до спуштања дна Пожешке котлине.[1]

Климатске одликеУреди

Многи климатски фактори попут географске ширине, надморске висине, бројност речних токова, експозиција ка југу, условили су умереноконтиненталну климу са елементима субхумидне и микротермалне климе. Средња годишња температура у Пожеги износи 9,5 °C, са јануаром као најхладнијим месецом (-2.9 °C) и јулом као најтоплијим (19.5 °C), а током зимских месеци је специфична температурна инверзија, која може да доведе до тога да температура у Пожеги падне на републички минимум. У зимским месецима преовлађују северни и западни ветрови, због постајања поља високог ваздушног притиска у унутрашњости и поља ниског ваздушног притиска над Средоземљем. Током хладнијих јесењих и зимских дана, овде се јавља струјање у правцу исток-запад, тј. слабији интензитет кошаве који се овде зове устока, и доноси суво и стабилно време. Падавина има током читаве године, највише крајем пролећа и почетком лета (мај 82 mm, јун 83 mm, јул 89 mm), а најмање у фебруару (44 mm). Средња годишња количина износи 764 mm, тј. у просеку 63.7 mm месечно. Пожега је позната и по великој облачности и магли; најмања облачност је у августу (33%), а највећа у јануару и децембру (70%). Магле су честе и дуго трају; највише их је у пролеће и јесен, када су и падавине најчешће. У пролеће оне почињу у зору и трају до 10 или 11 h, а у јесен и дуже. Преко лета их има само када је испаравање велико. Магле су честе јер је Пожешка котлина затворена депресија са многим рекама, и оне повољно утичу на кукуруз и воће, а неповољно на пшеницу. По записивању трговца Миливоја Јовичића осамдесетих година XIX века, једне године је било 230 магловитих дана.[1]

Пре Првог светског рата, Скрапеж је редовно плавио Пожешко поље, због обешумљености слива. Између два рата, његов ток је регулисан, а након Другог светског рата и токови његових притока Бакионичког и Ерића потока. Ђетиња је дубоко усекла своје корито, тако да она не плави, осим 1896. године када су се све три главне реке излиле.[1] У Голијску Моравицу се са десне стране улива Краваричка река; у Ђетињу се са десне стране улива Годовичка река, а са леве стране Скрапеж; највећа притока скрапежа је Лужница, са десне стране, а од левих притока се издвајају Добрињска река и Градња. Спајањем Ђетиње са леве и Голијске Моравице са десне стране настаје Западна Морава, у коју се улива Бјелица.[1]

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г д ђ Глушчевић, Миодраг Д. (2018). Пожега у XIX и првој половини XX века. Пожега: Народна библиотека Пожега. ISBN 978-86-904827-9-5. 
  2. ^ Цвијић, Јован (1924). Геоморфологија. Београд. 
  3. ^ Зотовић, Михаило (1978). Геолошка и археолошка прошлост Пожеге. Пожега: Општински одвбор Савеза удружења бораца Народноослободилачког рата Пожеге и Градска библиотека Пожеге. 

Спољашње везеУреди