Сјеница

градско насеље у Србији у општини Сјеница у Златиборском округу

Сјеница је градско насеље у Србији у општини Сјеница у Златиборском округу. Према попису из 2011. било је 14060 становника. Данашњи град се развио из средњовековног трга и караванске станице Сенице на Дринском путу. Налазио се у жупи Сеница и у њој је био један од дворова Немањића у средњовековној Србији.

Сјеница
Valide Sultan mosque in Sjenica.jpg
Џамија Валиде Султан из 19. века
Грб
Грб
Административни подаци
ДржаваСрбија
Управни округЗлатиборски
ОпштинаСјеница
Становништво
 — 2011.Раст 14060
Географске карактеристике
Координате43° 16′ 14″ С; 19° 59′ 35″ И / 43.2705° С; 19.993° И / 43.2705; 19.993
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина1026 m
Сјеница на мапи Србије
Сјеница
Сјеница
Сјеница на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број36310
Позивни број020
Регистарска ознакаSJ

Географски положајУреди

 
Црква Светих апостола Петра и Павла

Сјеница се налази на западу Рашке области или Санџака. Налази се на путу Нови Пазар - Сјеница - Нова Варош који спаја Ибарску магистралу са Златиборском магистралом па има добре саобраћајне везе са истоком и западом Санџака. Овој општини припада највећи део Сјеничко-пештерске висоравни. Граничи се са шест општина, и то Новим Пазаром, Тутином, Бијелим Пољем (Република Црна Гора), Пријепољем, Новом Вароши и Ивањицом. Површина општине је 1056 km². Као посебне мање природно-географске целине истичу се Пештерска висораван и Сјеничка котлина. Нижи део Пештерске висоравни је Пештерско поље по којем је некада текла понорница Бороштица па је и по томе ово поље слично крашким пољима. Просечна надморска висина Пештерске висоравни је између 1.100 и 1.200 m. Сјеничку у котлину чине њен обод и Сјеничко поље које има нижу надморску висину за 100 до 150 m од Пештерске висоравни. У овом делу се налази градско насеље. Најнижи делови ове општине су Куманица на обали Лима 480 m, граница сјеничке и новопазарске општине у Белим водама 520 m и у ушће реке Кладнице у Увац 905 m надморске висине. Цео простор је скоро ограђен планинама Голијом, Јавором, Златаром, Јадовником, Гиљевом, Жилиндаром, Нинајом, Тројаном, Сухаром. Највише тачке су: Јанков камен 1.833 м, Катунић на Јадовнику 1.734 м, Озрен 1.680, Златар 1.627, Јеленак на Гиљеви 1.617, Жилиндар 1.616, Ограђеник на Јавору 1.445, Хомар 1.461, Жабрен на Сухару 1.416 и Велика Нинаја 1362 m. Читав овај изванредан природни амбијент има све карактеристике крашких површи у којој преовлађују кречњачке стене и правим примерима крашког рељефа. Познате су Тубића, Ледена, Баждарска пећина као и кањон реке Увац.

На Сјеничко-пештерској висоравни присутне су специфичне хидрометеоролошке карактеристике па се због тога појављују екстремно ниске температуре и лети и зими. Тако је у граду Сјеници 26. јануара 1954. године забележена температура од минус 38,3 °C. Такође је занимљиво да је 17. јуна 1989. године пао снег висине 15-20 cm. По брежуљцима око Сјеници пао је снег и 31. маја 1996. године. Слане се појављују и у јулу као што се то десило 12. јула 1935. године и 10. јула 1998. године, а у јуну и августу нису никаква реткост.

КлимаУреди

Сјеница је и у Европи позната као веома хладан крај, па се у зимским данима често убраја у хладнија места Европе. Комплекс Сјеничко-пештерске висоравни је претежно планинског карактера. Године 2005. је измерена најнижа температура од -35 °C. У односу на све остале градове у Србији, Сјеница је један најхладнијих градова. Честе се подаци о измереној температури не саопштавају онаквим какви су заиста. Температура се мери на једном узвишењу изнад града(Радишића брдо), с обзиром да је у питању узвишење, многи не узимају у обзир да је у граду неколико степени нижа температура од оне која се мери у метеоролошкој станици. Ове године(2017), најнижа измерена температура је -35 степени.

ИсторијаУреди

 
Продор Турака кроз Рашку према Босни средином 15. века
 
Некадашњи турски санџаци у Старој Србији, око 1907. године

Сјеница се први пут помиње 1253. године у повељи краља Уроша Немањића као место на дубровачком путу, где су пристајали и плаћали царину дубровачки трговци. У сјеничком крају се налази место Царичина где је био летњиковац царице Јелене, жене цара Душана Силног. Ослобођење Сјенице Срби су покушали током Бечког рата, између 1688. и 1690, као и 1737. године, оба пута у сарадњи са аустријском војском. Због свог геостратешког и политичког положаја у 19. веку Сјеница је сматрана веома важном тачком, па су према њој биле усмераване војне операције, тако је било и у Првом српском устанку којим је руководио Карађорђе. На Ђурђевдан 1809. године Карађорђеви устаници су боравили у Сјеници и делимично је ослободили од Турака. Сјеница им је била успутна станица на путу ка Новом Пазару и Рогозни.

Средином 19. века, у време великих управних реформи, Сјеница је почела да добија на значају као место у којем су често боравили тадашњи новопазарски кајмаками и санџакбегови.[1] Посебан Сјенички санџак (тур. Seniçe sancağı) настао је 1902. године, након преуређења Новопазарског санџака, које је извршено на тај начин што су југоисточне казе овог санџака припојене суседним санџацима (Приштинском и Пећком) док је од преостале четири казе (Сјеница, Бијело Поље, Нова Варош и Вранеш-Доњи Колашин), створен посебан Сјенички санџак, који се на истоку граничио са Приштинским, на југу са Пећким и на западу са Пљеваљским санџаком.[2]

Усни-паша је 1905. основао ћилимарску школу - за учитељицу је довео Јерменку из Анадолије, прво су подучаване персијске шаре. Школа је 1938. имала 30 ученица.[3]

Године 1906. у "Сеници" је у православној цркви и новој школи прослављена школска слава Савиндан. Службовао је парох, поп Јосиф Балшић, а беседу светосавску изговорио учитељ и управитељ српске школе Сава Клинић. Домаћин славе био је те године Јера Букумирић а прихватио се за следећу годину Тома Секулић. Током славе скупљен је велики прилог за завршетак те "велелепне" школске зграде. Митрополит Нићифор је дао пет златника "наполеона" а приложници из Гњилана, Приштине и Вучитрна послали су још 1570 гроша.[4]

У то време, на подручју Сјеничког санџака укрштали су се супротни интереси Турске, Аустроугарске, Србије и Црне Горе, тако да је и сама Сјеница добила на значају, што је дошло до изражаја и током Анексионе кризе (1908—1909).

На почетку Првог балканског рата у јесен 1912. године, целокупно подручје Сјеничког санџака ослободиле су војске Србије и Црне Горе.[5] Сам град Сјеница ослобођен је 24. октобра 1912. од стране српске војске. Према споразуму између савезничких држава, већи део Сјеничког санџака, укључујући и сам град Сјеницу, припао је Србији, док је мањи део припао Црној Гори. Коначна гранична линија утврђена је посебним споразумом о разграничењу између Србије и Црне Горе од 12. новембра 1913. године.

Зграда среског начелства, "једна од највећих у Санџаку", изгорела је рано ујутро 8. јануара 1938.[6]

При покушају да мирно уђу у Сјеницу 22. децембра 1941. поубијани су 50 до 100 партизана, већином православних Срба, мучки из заседе од локалних наоружаних чета Срба муслиманске вере, због чега је Сјеница деценијама била у немилости Титовог режима. О страдању бораца сведоче и данас два споменика у центру града, мада су локалне антисрпски настројене власти почетком 21. века порушиле скоро све бисте које су красиле град. [7] Крајем Другог светског рата снаге народно-ослободилачке војске Југославије су ослободиле Сјеницу 12. децембра 1944. године.

ПривредаУреди

 
Мост на реци Увац - Жвале

Од познатијих привредних организација ту су: Фабрика латекса и женске модне конфекције „Санатекс, „Весна“, Рудник угља „Штаваљ“, Пољопривредно-шумарски комбинат „Пештер“ који се бави ратарском и сточарском производњом, откупом пољопривредних производа. Пештерска висораван је познато по својим предиспозицијама за одгој оваца и говеда, од којих се производи веома укусан и цењен сјенички сир и качкаваљ.

ДемографијаУреди

У насељу Сјеница живи 10578 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 36,1 година (35,7 код мушкараца и 36,6 код жена).

Становништво у овом насељу је мешовито уз бошњачку већину (према попису из 2011. године), а на последњем попису примећен је пораст у броју становника.

Демографија[8]
Година Становника
1948. 3.805
1953. 4.478
1961. 5.124
1971. 8.552
1981. 11.136
1991. 14.445 14.055
2002. 13.161 15.648
2011. 14.060
Етнички састав према попису из 2011.‍[9]
Бошњаци
  
10.710 76,17%
Срби
  
2.127 15,12%
Муслимани
  
947 6,73%
Роми
  
93 0,66%
Горанци
  
12 0,08%
Црногорци
  
12 0,08%
Албанци
  
11 0,07%
Југословени
  
10 0,07%
Хрвати
  
6 0,04%
Македонци
  
3 0,02%
Словенци
  
1 0,01%
Украјинци
  
1 0,01%
Остали
  
34 0,24%
Регионална припадност
  
2 0,01%
Неизјашњени
  
19 0,13%
Непознато
  
70 0,49%
укупно: 14.060
Етнички састав према попису из 2002.‍[9]
Бошњаци
  
10.107 76,79%
Срби
  
2.612 19,84%
Муслимани
  
320 2,43%
Остали
  
122 0,92%
укупно: 13.161


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

ОбразовањеУреди

У Сјеници постоје две основне школе :

  • Основна школа ’Светозар Марковић’

Занимљиво за ову школу јесте да је некада раније представљала Турски дворац, који је представљао цео један комплекс, са храмом за молитву, дворцем, сопственим извором воде.

  • Основна школа ’12. децембар’

Средње школе :

  • Гимназија ’Јездимир Ловић’
  • Техничка школа

Познати СјеничаниУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Šabanović 1959, стр. 96-97.
  2. ^ Ракочевић 1983, стр. 264.
  3. ^ "Време", 17. јул 1938
  4. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1906. године
  5. ^ Ђорђевић 1983, стр. 189.
  6. ^ "Политика", 10. јан. 1938
  7. ^ Јагодић 2010, стр. 31.
  8. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  9. ^ а б „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  10. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди