Сјеница
Сјеница је градско насеље у Србији у општини Сјеница у Златиборском округу. Према попису из 2011. било је 14060 становника. Данашњи град се развио из средњовековног трга и караванске станице Сенице на Дринском путу. Налазио се у жупи Сеница и у њој је био један од дворова Немањића у средњовековној Србији.
Сјеница | |
|---|---|
 Џамија Валиде Султан из 19. века | |
 Грб
| |
| Административни подаци | |
| Држава | Србија |
| Управни округ | Златиборски |
| Општина | Сјеница |
| Становништво | |
| — 2011. |  14060 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 43° 16′ 14″ С; 19° 59′ 35″ И / 43.2705° С; 19.993° ИКоординате: 43° 16′ 14″ С; 19° 59′ 35″ И / 43.2705° С; 19.993° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 1026 м |
.svg)  Сјеница Сјеница на мапи Србије | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 36310 |
| Позивни број | 020 |
| Регистарска ознака | SJ |
Географски положајУреди
Сјеница се налази на западу Рашке области или Санџака. Налази се на путу Нови Пазар - Сјеница - Нова Варош који спаја Ибарску магистралу са Златиборском магистралом па има добре саобраћајне везе са истоком и западом Санџака. Овој општини припада највећи део Сјеничко-пештерске висоравни. Граничи се са шест општина, и то Новим Пазаром, Тутином, Бијелим Пољем (Република Црна Гора), Пријепољем, Новом Вароши и Ивањицом. Површина општине је 1056 km². Као посебне мање природно-географске целине истичу се Пештерска висораван и Сјеничка котлина. Нижи део Пештерске висоравни је Пештерско поље по којем је некада текла понорница Бороштица па је и по томе ово поље слично крашким пољима. Просечна надморска висина Пештерске висоравни је између 1.100 и 1.200 m. Сјеничку у котлину чине њен обод и Сјеничко поље које има нижу надморску висину за 100 до 150 m од Пештерске висоравни. У овом делу се налази градско насеље. Најнижи делови ове општине су Куманица на обали Лима 480 m, граница сјеничке и новопазарске општине у Белим водама 520 m и у ушће реке Кладнице у Увац 905 m надморске висине. Цео простор је скоро ограђен планинама Голијом, Јавором, Златаром, Јадовником, Гиљевом, Жилиндаром, Нинајом, Тројаном, Сухаром. Највише тачке су: Јанков камен 1.833 м, Катунић на Јадовнику 1.734 м, Озрен 1.680, Златар 1.627, Јеленак на Гиљеви 1.617, Жилиндар 1.616, Ограђеник на Јавору 1.445, Хомар 1.461, Жабрен на Сухару 1.416 и Велика Нинаја 1362 m. Читав овај изванредан природни амбијент има све карактеристике крашких површи у којој преовлађују кречњачке стене и правим примерима крашког рељефа. Познате су Тубића, Ледена, Баждарска пећина као и кањон реке Увац.
На Сјеничко-пештерској висоравни присутне су специфичне хидрометеоролошке карактеристике па се због тога појављују екстремно ниске температуре и лети и зими. Тако је у граду Сјеници 26. јануара 1954. године забележена температура од минус 38,3 °C. Такође је занимљиво да је 17. јуна 1989. године пао снег висине 15-20 cm. По брежуљцима око Сјеници пао је снег и 31. маја 1996. године. Слане се појављују и у јулу као што се то десило 12. јула 1935. године и 10. јула 1998. године, а у јуну и августу нису никаква реткост.
КлимаУреди
Сјеница је и у Европи позната као веома хладан крај, па се у зимским данима често убраја у хладнија места Европе. Комплекс Сјеничко-пештерске висоравни је претежно планинског карактера. Године 2005. је измерена најнижа температура од -35 °C. У односу на све остале градове у Србији, Сјеница је један најхладнијих градова. Честе се подаци о измереној температури не саопштавају онаквим какви су заиста. Температура се мери на једном узвишењу изнад града(Радишића брдо), с обзиром да је у питању узвишење, многи не узимају у обзир да је у граду неколико степени нижа температура од оне која се мери у метеоролошкој станици. Ове године(2017), најнижа измерена температура је -35 степени.
ИсторијаУреди
.jpg)
Сјеница се први пут помиње 1253. године у повељи краља Уроша Немањића као место на дубровачком путу, где су пристајали и плаћали царину дубровачки трговци. У сјеничком крају се налази место Царичина где је био летњиковац царице Јелене, жене цара Душана Силног. Ослобођење Сјенице Срби су покушали током Бечког рата, између 1688. и 1690, као и 1737. године, оба пута у сарадњи са аустријском војском. Због свог геостратешког и политичког положаја у 19. веку Сјеница је сматрана веома важном тачком, па су према њој биле усмераване војне операције, тако је било и у Првом српском устанку којим је руководио Карађорђе. На Ђурђевдан 1809. године Карађорђеви устаници су боравили у Сјеници и делимично је ослободили од Турака. Сјеница им је била успутна станица на путу ка Новом Пазару и Рогозни.
Средином 19. века, у време великих управних реформи, Сјеница је почела да добија на значају као место у којем су често боравили тадашњи новопазарски кајмаками и санџакбегови.[1] Посебан Сјенички санџак (тур. Seniçe sancağı) настао је 1902. године, након преуређења Новопазарског санџака, које је извршено на тај начин што су југоисточне казе овог санџака припојене суседним санџацима (Приштинском и Пећком) док је од преостале четири казе (Сјеница, Бијело Поље, Нова Варош и Вранеш-Доњи Колашин), створен посебан Сјенички санџак, који се на истоку граничио са Приштинским, на југу са Пећким и на западу са Пљеваљским санџаком.[2]
Усни-паша је 1905. основао ћилимарску школу - за учитељицу је довео Јерменку из Анадолије, прво су подучаване персијске шаре. Школа је 1938. имала 30 ученица.[3]
Године 1906. у "Сеници" је у православној цркви и новој школи прослављена школска слава Савиндан. Службовао је парох, поп Јосиф Балшић, а беседу светосавску изговорио учитељ и управитељ српске школе Сава Клинић. Домаћин славе био је те године Јера Букумирић а прихватио се за следећу годину Тома Секулић. Током славе скупљен је велики прилог за завршетак те "велелепне" школске зграде. Митрополит Нићифор је дао пет златника "наполеона" а приложници из Гњилана, Приштине и Вучитрна послали су још 1570 гроша.[4]
У то време, на подручју Сјеничког санџака укрштали су се супротни интереси Турске, Аустроугарске, Србије и Црне Горе, тако да је и сама Сјеница добила на значају, што је дошло до изражаја и током Анексионе кризе (1908—1909).
На почетку Првог балканског рата у јесен 1912. године, целокупно подручје Сјеничког санџака ослободиле су војске Србије и Црне Горе.[5] Сам град Сјеница ослобођен је 24. октобра 1912. од стране српске војске. Према споразуму између савезничких држава, већи део Сјеничког санџака, укључујући и сам град Сјеницу, припао је Србији, док је мањи део припао Црној Гори. Коначна гранична линија утврђена је посебним споразумом о разграничењу између Србије и Црне Горе од 12. новембра 1913. године.
Зграда среског начелства, "једна од највећих у Санџаку", изгорела је рано ујутро 8. јануара 1938.[6]
При покушају да мирно уђу у Сјеницу 22. децембра 1941. поубијани су 50 до 100 партизана, већином православних Срба, мучки из заседе од локалних наоружаних чета Срба муслиманске вере, због чега је Сјеница деценијама била у немилости Титовог режима. О страдању бораца сведоче и данас два споменика у центру града, мада су локалне антисрпски настројене власти почетком 21. века порушиле скоро све бисте које су красиле град. [7] Крајем Другог светског рата снаге народно-ослободилачке војске Југославије су ослободиле Сјеницу 12. децембра 1944. године.
ПривредаУреди
Од познатијих привредних организација ту су: Фабрика латекса и женске модне конфекције „Санатекс, „Весна“, Рудник угља „Штаваљ“, Пољопривредно-шумарски комбинат „Пештер“ који се бави ратарском и сточарском производњом, откупом пољопривредних производа. Пештерска висораван је познато по својим предиспозицијама за одгој оваца и говеда, од којих се производи веома укусан и цењен сјенички сир и качкаваљ.
ДемографијаУреди
У насељу Сјеница живи 10578 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 36,1 година (35,7 код мушкараца и 36,6 код жена).
Становништво у овом насељу је мешовито уз бошњачку већину (према попису из 2011. године), а на последњем попису примећен је пораст у броју становника.
 |
| ||||||||||||||||||||||||||||||
| м | ж |
|||
| ? | 38 | 45 | ||
| 80+ | 60 | 71 | ||
| 75—79 | 76 | 100 | ||
| 70—74 | 159 | 193 | ||
| 65—69 | 239 | 235 | ||
| 60—64 | 254 | 314 | ||
| 55—59 | 302 | 287 | ||
| 50—54 | 453 | 417 | ||
| 45—49 | 493 | 533 | ||
| 40—44 | 481 | 511 | ||
| 35—39 | 433 | 505 | ||
| 30—34 | 353 | 462 | ||
| 25—29 | 441 | 496 | ||
| 20—24 | 533 | 520 | ||
| 15—19 | 606 | 552 | ||
| 10—14 | 613 | 584 | ||
| 5—9 | 457 | 475 | ||
| 0—4 | 455 | 415 | ||
| Просек : | 33,4 | 34,4 | ||
| ||||||||||||||||||||||||
|
| Пол | Укупно | Неожењен/Неудата | Ожењен/Удата | Удовац/Удовица | Разведен/Разведена | Непознато |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 4.921 | 1.645 | 3.058 | 146 | 42 | 30 |
| Женски | 5.241 | 1.411 | 3.134 | 573 | 95 | 28 |
| УКУПНО | 10.162 | 3.056 | 6.192 | 719 | 137 | 58 |
| Пол | Укупно | Пољопривреда, лов и шумарство | Рибарство | Вађење руде и камена | Прерађивачка индустрија |
|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 1.926 | 221 | 0 | 196 | 335 |
| Женски | 1.724 | 56 | 0 | 27 | 1.038 |
| УКУПНО | 3.650 | 277 | 0 | 223 | 1.373 |
| Пол | Производња и снабдевање | Грађевинарство | Трговина | Хотели и ресторани | Саобраћај, складиштење и везе |
| Мушки | 59 | 78 | 148 | 87 | 241 |
| Женски | 13 | 11 | 120 | 25 | 22 |
| УКУПНО | 72 | 89 | 268 | 112 | 263 |
| Пол | Финансијско посредовање | Некретнине | Државна управа и одбрана | Образовање | Здравствени и социјални рад |
| Мушки | 13 | 16 | 197 | 138 | 75 |
| Женски | 11 | 9 | 67 | 150 | 126 |
| УКУПНО | 24 | 25 | 264 | 288 | 201 |
| Пол | Остале услужне активности | Приватна домаћинства | Екстериторијалне организације и тела | Непознато | |
| Мушки | 19 | 0 | 0 | 103 | |
| Женски | 17 | 0 | 0 | 32 | |
| УКУПНО | 36 | 0 | 0 | 135 | |
ОбразовањеУреди
У Сјеници постоје две основне школе :
- Основна школа ’Светозар Марковић’
Занимљиво за ову школу јесте да је некада раније представљала Турски дворац, који је представљао цео један комплекс, са храмом за молитву, дворцем, сопственим извором воде.
- Основна школа ’12. децембар’
Средње школе :
- Гимназија ’Јездимир Ловић’
- Техничка школа
Познати СјеничаниУреди
- Амар Гарибовић — нордијски скијаш
- Асмир Колашинац — атлетичар, европски дворански првак
- Војин Поповић — војвода
- Велимир Прелић — четник
- Елвира Рахић — пјевачица народне музике
- Миланко Петровић — биатлонац
- Муамер Хукић — боксер, вишеструки свјетски шампион
- Нусрет Долићанин — пјевач групе "Нервозни Поштар"
- Радојко Аврамовић — фудбалер
- Ризо Хамидовић — пјевач народне музике
- Сенад Хаџифејзовић — бх. новинар и публициста
- Сефћет Хамидовић Ринго — пјевач народне музике
- Србислав Букумировић — информатичар, археолог, мултимедијални уметник
- Ћазим Чолаковић — пјевач народне музике
- Хасан Звиздић — командант Муслиманске милиције
- Шаћир Џеко — олимпијац, освајач златне олимпијске медаље у стрељаштву
- Шеки Бихорац - пјевач народне музике
- Шеки Турковић — пјевач народне музике
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ Šabanović 1959, стр. 96-97.
- ^ Ракочевић 1983, стр. 264.
- ^ "Време", 17. јул 1938
- ^ "Цариградски гласник", Цариград 1906. године
- ^ Ђорђевић 1983, стр. 189.
- ^ "Политика", 10. јан. 1938
- ^ Јагодић 2010, стр. 31.
- ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
- ^ а б „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
- ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.
ЛитератураУреди
- Ђорђевић, Димитрије (1983). „На почетку раздобља ратова”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 174—207.
- Јагодић, Милош (2010). Уређење ослобођених области Србије 1912—1914: Правни оквир. Београд: Историјски институт.
- Јагодић, Милош (2013). Нови крајеви Србије (1912—1915). Београд: Филозофски факултет.
- Петровић, Милић Ф. (1995). Документи о Рашкој области: 1900-1912. Београд: Архив Србије.
- Петровић, Милић Ф. (1997). Документа о Рашкој области: 1890-1899. Београд: Историјски музеј Србије.
- Ракочевић, Новица (1983). „Политичке и друштвене прилике”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 263—290.
- Селимовић, Салих (1994). „Новија демографска кретања у општини Сјеница”. Ужички зборник. 23: 249—263.
- Селимовић, Салих (1997). „Настанак и развој Сјенице до ослобођења од Турака”. Ужички зборник. 25-26 (1996—1997): 235—260.
- Селимовић, Салих (2000). Историја Сјенице: Настанак и развој до ослобођења од Турака 1912. године и нова демографска кретања. Београд: Студент.
- Селимовић, Салих (2002). „Хришћанске традиције код муслимана на сјеничко-пештерској висоравни”. Новопазарски зборник. 26: 135—147. Архивирано из оригинала на датум 28. 04. 2020. Приступљено 05. 03. 2019.
- Селимовић, Салих (2004). Сјеница: Настанак и развој до ослобођења 1912: Нова демографска кретања (1. изд.). Пожега: Епоха.
- Селимовић, Салих (2004). „Вожд Карађорђе на сјеничко-пештерској висоравни 1809. године”. Први српски устанак и Рашка област: Зборник радова. Пријепоље: Милешевски културни клуб Свети Сава. стр. 28—39.
- Селимовић, Салих (2008). „Нахија Сјеница у турском попису 1604”. Ужички зборник. 32: 111—130.
- Селимовић, Салих (2011). „Сјенички крај 1941. године”. Ужички зборник. 35 (1): 265—287.
- Селимовић, Салих (2013). Сјеница: Настанак и развој до ослобођења 1912: Нова демографска кретања (2. доп. изд.). Београд: Ариом.
- Селимовић, Салих (2014). „Ратна и друга збивања на Сјеничко-пештерској висоравни у Првом светском рату: Прилог проучавању”. Историјска баштина. 23: 111—126.
- Селимовић, Салих (2015). „Двоверје код муслимана у Полимљу, Бихору и на Сјеничко-пештерској висоравни”. Милешевски записи. 10 (2014): 225—237.
- Селимовић, Салих (2015). Сјеница. 2. Ужице: Графичар.
- Селимовић, Салих (2015). „Сјеничка резолуција 1917. године”. Ужички зборник. 39: 89—104.
- Селимовић, Салих (2015). „Неке карактеристике политичких прилика у Сјеничком срезу између I и Другог светског рата”. Новопазарски зборник. 38: 87—103.
- Селимовић, Салих (2015). „Сјенички крај 1815-1834. године”. Златиборски летопис. 1 (1): 159—173.
- Селимовић, Салих (2017). „Сјеничко-пештерски крај у току балканских ратова”. Ужички крај и Стари Влах у балканским ратовима 1912. и 1913. године: Зборник радова. Ужице: Градски одбор потомака ратника 1804-1918. стр. 81—90.
- Селимовић, Салих (2017). „Карактеристике порекла, миграционих и демографских процеса на сјеничко-пештерској висоравни”. Зборник Матице српске за друштвене науке. 68 (163): 430—445.
- Селимовић, Салих (2017). Презимена и њихово порекло на Сјеничко-пештерској висоравни. Ужице: Графичар.
- Селимовић, Салих (2018). „Усташка НДХ у Сјеничком срезу мај-септембар 1941”. Српска слободарска мисао. 19 (104): 31—43.
- Селимовић, Салих (2018). „Карактеристике миграционих и демографских кретања на Сјеничко-пештерској висоравни током 19. и до почетка 21. века”. Ужички зборник. 42: 177—199.
- Šabanović, Hazim (1959). Bosanski pašaluk: Postanak i upravna podjela. Sarajevo: Naučno društvo Bosne i Hercegovine.
