Сјенички санџак (тур. Seniçe sancağı) је био погранична покрајина Османског царства која је постојала између 1902. и 1912. године, са управним средиштем у граду Сјеници. Налазио се у саставу тадашњег Косовског вилајета.

Сјенички санџак
Seniçe sancağı
1902.—1912.
Sanjak of Novi Pazar, Ottoman Balkans (late 19th century).png
Сјенички санџак (1902-1912)
Главни градСјеница
Земља Османско царство
СтатусБивша покрајина
Владавина
 • ОбликБеговат
Историја 
• Успостављено
1902.
• Укинуто
1912.
Претходник
Следбеник
Новопазарски санџак (Османско царство)
Новопазарски санџак (Османско царство)
Краљевина Србија
Краљевина Црна Гора
Санџаци Косовског вилајета (1907)

Средином 19. века, Сјеница је почела да добија на значају као место у којем су често боравили новопазарски кајмаками и санџакбегови.[1] Сјенички санџак је настао 1902. године, након великог преуређења Новопазарског санџака које је извршено тако што су казе Нови Пазар[2] и Митровица припојене Приштинском санџаку, док су казе Беране и Рожаје прикључене Пећком санџаку. Од преостале четири казе — Сјеница, Бијело Поље, Нова Варош и Вранеш (Доњи Колашин), створен је посебан Сјенички санџак, који се на истоку граничио са Приштинским, на југу са Пећким и на западу са Пљеваљским санџаком.[3]

На подручју Сјеничког санџака укрштали су се супротстављени интереси Турске, Аустроугарске, Србије и Црне Горе. У време Анексионе кризе (1908-1909), Доњоколашинска каза је изузета из састава Сјеничког санџака и прикључена Пљеваљском санџаку.[3]

Током Првог балканског рата (1912—1913), целокупно подручје Сјеничког санџака ослободиле су у јесен 1912. године војске Србије и Црне Горе.[4] Према међусобном споразуму, већи део Сјеничког санџака, укључујући и сам град Сјеницу, припао је Србији, а мањи део припао је Црној Гори. Тиме је Сјенички санџак престао да постоји. Коначно разграничење извршено је посебним споразумом између Србије и Црне Горе од 12. новембра 1913. године.[5]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Šabanović 1959, стр. 96-97.
  2. ^ Мушовић 1976, стр. 164.
  3. 3,0 3,1 Ракочевић 1983, стр. 264.
  4. ^ Ђорђевић 1983, стр. 189.
  5. ^ Јагодић 2010, стр. 31.

ЛитератураУреди