Отворите главни мени

Раде Вилотијевић Вића (Краљево, 1910Заваит, код Фоче, јун 1943), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

РАДЕ ВИЛОТИЈЕВИЋ ВИЋА
Vilotijevc Rade.JPG
Раде Вилотијевић Вића
Датум рођења(1910-00-00)1910.
Место рођењаКраљево
 Краљевина Србија
Датум смртијун 1943.(1943-06-00) (32/33 год.)
Место смртиЗаваит, код Фоче
Хрватска НД Хрватска
Професијастудент права
Члан КПЈ одпре рата
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Народни херој од20. децембра 1951.

БиографијаУреди

Рођен је 1910. године у Краљеву. Основну школу и шест разреда гимназије завршио је у Краљеву, а седми и осми разред гимназије и матуру у Чачку, где се и упознао с револуционарним омладинским покретом и постао један од најзапаженијих средњошколаца чачанске гимназије. Потом се 1930. године уписао на Правни факултет у Београду.[1]

Током студија издржавао се разносећи млеко по београдским улицама, утоваром и истоваром вагона на железничкој станици, давањем часова млађим и слабијим ученицима. Неуредан живот, тежак рад и велико напрезање, погоршало је његово од рођења слабо здравље. Добио је туберкулозу — тада болест гладних и сиромашних, захватила му је оба плућна крила. Због тога је морао да напусти Београд и оде на лечење.[1]

После двогодишњег лечења, вратио се на студије, али и активном револуционарном раду. Године 1935. је био ухапшен у Краљеву и после седмомесечног злостављања у истражном затвору, изведен пред Државни суд за заштиту државе и осуђен на 18 месеци робије, коју је издржао у затвору у Сремској Митровици. После издржане казне, вратио се у родно место.[1]

Током његове револуционарне активности у Београду био је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[1]

После окупације Југославије, 1941. године Раде се одмах укључио у рад на организовању оружаног устанка у Краљеву и околини. Радио је на прикупљању оружја и политичкој агитацији. Крајем јуна 1941. године је напустио Краљево и учествовао у формирању Краљевачког партизанског одредаЈован Курсула“ на планини Гочу, 27. јула 1941. године. Вића је са овим Одредом учествовао у рушењу објеката на комуникацијама Краљево—Крушевац, Краљево—Крагујевац, Краљево—Чачак и Краљево—Рашка; уништавању општина и њихове архиве; нападима на непријатељима и уништавању његових посада и у садејству с Чачанским партизанским одредом, нападу на Краљево.[1]

Почетком децембра 1941. године, пред надмоћнијим снагама 113. немачке дивизије са главнином Одреда се повукао преко Ивањице у Санџак. Док се Одред пробијао кроз четничке заседе, без везе с осталим партизанским снагама, и када се у појединаца појавила малодушност, Раде се, иако тешко болестан, залагао да сачува јединство Одреда и да поврати борбени морал. Главнина одреда је 21. децембра 1941. у Рудом, ушла у састав Прве пролетерске ударне бригаде, као њен Четврти батаљон.[1]

Иако га је поново напала туберкулоза, није желео да изостаје из војне јединице, али је почетком 1942. године као тешки туберкулозни болесник био упућен у Централну болницу НОВЈ. Раде је овде као болесник вршио дужност политичког комесара болнице. Развијао је политички рад међу болесницима и организовао разне облике сарадње између болнице, оперативних јединица и становништва. У многим критичним ситуацијама, учествовао је организацији извлачења и повлачења болнице и рањеника. У време Четврте непријатељске офанзиве, из Босанске крајине према Црној Гори евакуисано је око 4.000 рањеника у неколико великих болничких ешалона, у крајње тешким временским и транспортним условима, и под ватром непријатеља са земље и из ваздуха.[1]

У току Пете непријатељске офанзиве, јуна 1943. године добио је задатак да Централну болницу пребаци с територије Санџака и Црне Горе, преко Таре, Рудина, Пиве и Зеленгоре, у источну Босну. После пристизања болнице у Рудине, Раде је извршио смотру и утврдио да је неколико товара кукуруза за исхрану рањеника и болесника остало у Челебићу. Пошто је ионако слаба исхрана рањеника и болесника у тим тешким данима Пете офанзиве била jош додатно отежана, Раде је oдлучио да се, са групом другова, врати по кукуруз у Челебић. На повратку, при прелазу преко Таре, у месту Заваит, код Фоче, Раде је наишао на четничку заседу која је отворила ватру и смртно га погодила.[1]

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије проглашен је за народног хероја 20. децембра 1951. године.[1][2]

РеференцеУреди

ЛитератураУреди