Отворите главни мени

Божо Божовић (Рогами, код Подгорице, 13. јул 1911Београд, 3. фебруар 1993), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА и народни херој Југославије.

БОЖО БОЖОВИЋ
Božo Božović.jpg
Божо Божовић
Датум рођења(1911-07-13)13. јул 1911.
Место рођењаРогами, код Подгорице
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти3. фебруар 1993.(1993-02-03) (81 год.)
Место смртиБеоград Србија Србија
 СР Југославија
Професијавојно лице
Члан КПЈ одавгуста 1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411965.
ЧинГенерал-потпуковник
Народни херој од10. јула 1953.

БиографијаУреди

Родио се 13. јула 1911. године у селу Рогами код Подгорице. Завршио је трговачку академију у Подгорици, након чега се запослио као чиновник у суду. Учествовао је у припреми устанка у Црној Гори, а примљен је у КПЈ у августу 1941. године. У време Пљеваљске битке командовао је четом. Када је формирана Прва пролетерска ударна бригада Божо је постављен за командира чете у 2. батаљону. Његова чета се истакла у борбама у источној Босни, Црној Гори, Херцеговини, на прузи МостарСарајево, на Дувну и другим бојиштима. Нарочито се истакао у броби за Ливно када је његова чета пробила непријатељску одбрану и заузела неколико упоришта, док други батаљони нису имали успеха.[1][2]

У новембру 1942. године постављен је за команданта 2. батаљона 1. пролетерске бригаде. Батаљон је водио у борбама за Јајце, Котор Варош, Теслић, Иван седло, Раштелицу, Главатичево и Калиновик. У борбама на Дрини успео је одржати мостобран и одбио нападе четника. За време Пете непријатељске офазиве његов батаљон водио је тешке борбе са Немцима код Мојковца. Затим су у бици на Сутјесци борили против 118. дивизије како би спасили болницу.[1][2]

Од априла 1944. године па до краја рата командовао је 26. далматинском дивизојом и са њом ослободио острва, Мостар, Книн, Ријеку, али и пробио непријатењску линију код Илирске Бистрице. Након завршетка рата похађао је Вишу војну школу „Ворошилов” у Совјетском Савезу. Остао је у војсци након рата и био на одговорним дужностима. Пензионисан је 1965. године у чин генерал-потпуковника.[1][2]

Указом председника ФНР Југославије Јосипа Броза Тита, 20. јула 1953. године, проглашен је за народног хероја. Одликован је и Орденом ратне заставе, Орденом партизанске звезде са златним венцем и др.[1][2]

РеференцеУреди

ЛитератураУреди