Саво Бурић
Саво Бурић (Загреда, код Даниловграда, 11. јануар 1915 — Београд, 16. јун 1963), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА и народни херој Југославије.
саво бурић | |||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Лични подаци | |||||||||||
Датум рођења | 11. јануар 1915. | ||||||||||
Место рођења | Загреда, код Даниловграда, Краљевина Црна Гора | ||||||||||
Датум смрти | 16. јун 1963.48 год.) ( | ||||||||||
Место смрти | Београд, СР Србија, СФР Југославија | ||||||||||
Професија | војно лице | ||||||||||
Породица | |||||||||||
Супружник | Јелена Хела Бурић | ||||||||||
Деловање | |||||||||||
Члан КПЈ од | 1939. | ||||||||||
Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | ||||||||||
Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941 — 1963. | ||||||||||
Чин | потпоручник ЈВ у резерви генерал-потпуковник ЈНА | ||||||||||
Херој | |||||||||||
Народни херој од | 20. децембра 1951. | ||||||||||
Одликовања |
|
Биографија
уредиРођен је 11. јануара 1915. године у Загреди, код Даниловграда. Потиче из сиромашне сељачке породице. Основну школу завршио је у Даниловграду, а гимназију на Цетињу. Потом је студирао на Правном факултету у Београду и припадао револуционарном студентском покрету на Београдском универзитету. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1939. године. Војни рок одслужио је у Школи резервних официра.[1]
Народноослободилачка борба
уредиПосле Априлског рата и окупације Југославије, 1941. године, вратио се из окупираног Београда у родни крај и тамо активно учествовао у припреми Тринаестојулског устанка. После првих борби, истакао се као храбар борац, због чега је убрзо постављен за командира чете, у Ловћенском партизанском батаљону. После формирања Црногорско-санџачког одреда ушао је у његов састав, а 21. децембра 1941. године је постао командир Друге чете у Првом ловћенском батаљону Прве пролетерске ударне бригаде.
Августа 1942. године постао је командант Првог ловћенског батаљона, јула 1943. године командант Пете пролетерске црногорске ударне бригаде, а септембра 1943. године командант Друге далматинске ударне бригаде. После извесног времена постављен је за команданта Четврте пролетерске црногорске ударне бригаде, а у јулу 1944. године за команданта Треће ударне дивизије.
Послератни период
уредиПосле ослобођења Југославије, наставио је професионалну каријеру у Југословенској народној армији (ЈНА). Завршио је Вишу војну академију ЈНА и обављао низ одговорних дужности.
Први официрски чин — чин потпуковника, добио је када су 1. маја 1943. године уведени официрски чинови у НОВЈ. Октобра 1944. је унапређен у чин пуковника, 22. децембра 1944. у чин генерал-мајора, а чин генерал-потпуковника добио је 1947. године.
Умро је 16. јуна 1963. године у Београду. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима и Орден за храброст. Орденом народног хероја је одликован 20. децембра 1951. године.
Фото-галерија
уреди-
Саво Бурић и Блажо Јанковић у Беранама, 1944. године
-
Саво Бурић са Пејом Раичевићем, политичким комесаром Девете црногорске бригаде, у Бјеловару, 1945. године
-
Саво Бурић (на месту сувозача) издаје заповест за напад на Цеље команданту Девете црногорске ударне бригаде, Душану Драговићу (први слева), 1945. године
Референце
уредиЛитература
уреди- Југословенски савременици: Ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година, 93. стр.
- Војна енциклопедија (књига друга). Београд 1971. година.
- Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.