Блажо Јанковић

Блажо Јанковић (Друшићи, код Цетиња, 7. март 1910Београд, 4. фебруар 1996), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, друштвено-политички радник СФР Југославије и народни херој Југославије.

БЛАЖО ЈАНКОВИЋ
Blazo Jankovic.jpg
Блажо Јанковић
Датум рођења(1910-03-07)7. март 1910.
Место рођењаДрушићи, код Цетиња
 Књажевина Црна Гора
Датум смрти4. фебруар 1996.(1996-02-04) (85 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија
 СР Југославија
Професијапрофесор математике
Члан КПЈ од1935.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411965.
Чингенерал-пуковник
У току НОБ-акомандант 17. дивизије НОВЈ
Народни херој од10. јула 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден народне армије
Орден за храброст
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

БиографијаУреди

Рођен је 7. марта 1910. године у селу Друшићи код Цетиња. Детињство је провео у свом родном селу, где је завршио основну школу. Гимназију је похађао у Цетињу, Подгорици и Беранама и 1931. године матурирао. Године 1932./1933. служио је војску у школи резервних официра, а после тога се уписао на Природно-математички факултет у Београду и дипломирао 1938. године. По завршетку факултета запослио се као професор математике.

За револуционарни раднички покрет определио се као гимназијалац, ради чега је био извођен пред суд и одстрањиван из школе. На факултету у Београду наставио је политички рад, па је 1935. године примљен за члана СКОЈ-а, а убрзо и Комунистичке партије Југославије. Као члан СКОЈ-а и КПЈ, учествовао је у многим демонстрацијама и другим акцијама које су водили прокомунистички оријентисани студенти. Због таквог рада био је више пута затваран, а једном је био и протеран са факултета са забраном на право студирања у трајању од две године. Ова казна му је после укинута. Радио је у штампарији Покрајинског комитета КПЈ за Србију и Централног комитета Комунистичке партије Југославије.

По повратку у свој родни крај, маја 1941. године, одмах се укључио у припреме за оружани устанак. За време рата био је командант батаљона, бригаде и дивизије. У Тринаестојулском устанку био је командир Друшићко-превлачког одреда. Као командир чете у Пљеваљској бици, цео је дан у граду водио борбу, а крајем дана извео је чету у полазни положај. Посебно се истакао при нападу и заробљавању брода „Скендербег“ на Скадарском језеру почетком 1942. године. Такође се истакао у борбама приликом повлачења партизанских снага из Црне Горе, у борбама за Бугојно, Купрес и Јајце 1942. године.

У Четвртој непријатељској офанзиви, на челу чете ушао је у Тврђаву у Јабланици, а истакао се и у борбама за Коњиц, где је био рањен. За време Пете непријатељске офанзиве, истакао се у борбама око Колашина и на Сутјесци. За време противофанзиве у источној Босни 1943. године, истакао се у борбама на Сјетлони и Озрену, а као старешина и борац у борбама око Колашина крајем 1943. и у старој Црној Гори почетком 1944. године.

За време похода Друге дивизије у Србију 1944. године истакао се при покушају форсирања Ибра код Увца, на Мелоћа-брду, комуникацији Ужице-Кремна, на Маљену и Повлену, Јеловој гори, комуникацији Пријепоље-Сјеница и у другим борбама.

Истакао се као старешина за време продора Оперативне групе дивизија из Црне Горе у Србију, лета 1944. године, у ослобађању Бруса, Куршумлије, Крушевца, форсирању Западне Мораве и разбијању око 10.000 четника, те у ослобађању Трстеника и Краљева. Као командант Седамнаесте дивизије НОВЈ истакао се у многим подухватима у Босни, Хрватској и Словенији, где је одиграо значајну улогу у заробљавању немачких и квислиншких снага.

После рата деловао је у Југословенској народној армији као начелник управе у Главном штабу, помоћник начелника Генералштаба, начелник инжињерије и начелник Војно-историјског института ЈНА. Завршио је Вишу војну академију и курс оператике у ЈНА. Имао је чин генерал-пуковника ЈНА. Активна војна служба му је престала 1965. године.

Вршио је и високе партијске функције:

  • секретар ћелије Генералштаба
  • секретар Комитета
  • члан Опуномоћства Централног комитета КПЈ у ЈНА
  • председник Контролне комисије Опуномоћства до 1965. године

Осим тога је био и председник и оснивач Југословенског друштва за путеве, председник Савета на Природословно-математичком факултету и остало.

Преминуо је 4. фебруара 1996. године у Београду. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941., два Ордена за храброст и осталих југословенских и страних одликовања, међу којима је бугарски Орден за храброст четвртог реда. Орденом народног хероја одликован је 10. јула 1953. године.

ЛитератураУреди