Гајо Војводић
Гајо Војводић (Грађани, код Цетиња, 9. мај 1914 — Мељине, код Херцег Новог, 27. мај 1988) био је учесник Народноослободилачке борбе и генерал-потпуковник ЈНА.
| гајо војводић | ||||||
|---|---|---|---|---|---|---|
 Гајо Војводић и Комен Жугић | ||||||
| Лични подаци | ||||||
| Датум рођења | 9. мај 1914. | |||||
| Место рођења | Грађани, код Цетиња, Краљевина Црна Гора | |||||
| Датум смрти | 27. мај 1988. (74 год.) | |||||
| Место смрти | Мељине, код Херцег Новог, СР Црна Гора, СФР Југославија | |||||
| Професија | војно лице | |||||
| Деловање | ||||||
| Члан КПЈ од | јуна 1942. | |||||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | |||||
| Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941 — 1972. | |||||
| Чин | генерал-потпуковник | |||||
| Одликовања |
| |||||
Биографија уреди
Рођен је 9. маја 1914. у Грађани, код Цетиња. Потицао је из чиновничке породице Ника Војводића. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Цетињу и Пећи. Током студија на Правном факултету у Београду, припадао је револуционарном студенстком покрету.[1][2]
За време одслужења војног рока у Југословенској војсци, завршио је школу резервних официра, а 1941. био је учесник Априлског рата.[3]
Након окупације Југославије, 1941. активно се укључио у акције на припреми устанка у родном крају. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је јуна 1941. године. Током Тринаестојулског устанка учествовао је у акцијама Радомирско-грађанског партизанског одреда, чији је био командант, а потом у Љуботињско-грађанској чети, чији је био командир.[2][3]
Учествовао је у нападу на Пљевља 1. децембра 1941. године. Заједно са осталим борцима Ловћенског партизанског одреда 21. децембра 1941. ушао је у састав тада формиране Прве пролетерске ударне бригаде, када је постављен за командира Прве чете Првог црногорског (ловћенског) батаљона. Касније је постављен за заменика команданта батаљона.[3]
Марта 1943, током битке на Неретви, пребачен је у Трећу пролетерску санџачку ударну бригаду, где се налазио на дужности команданта Првог батаљона. Са овом бригадом прошао је кроз борбе на Сутјесци, а од јула 1943. до августа 1944. налазио се на дужности руководиоца обавештајног рада 17. источнобосанске дивизије. Септембра 1944. постављен за команданта Четврте српске ударне бригаде, са којом је учествовао у борбама за ослобођење Београда.[3]
Децембра 1944. отишао је на школовање у Совјетски Савез, где је у Москви завршио Вишу војну академију Ворошилов. Након повратка у Југославију, наставио је професионалну војну службу у Југословенској армији, где је завршио Школу оператике на Вишој војној академији ЈНА. Налазио на одговорним дужностима, био је командант Прве пролетерске дивизије, начелник штаба армије и војне области, помоћник команданта армије, предавач на Ратној школи ЈНА и др. Активна служба у ЈНА престала му је 1972. у чину генерал-потпуковника.[1][2][3]
Поред војних дужности, неколико година је руководио радом Савеза извиђача Србије, а на његову иницијативу је Савеза извиђача постао део организације Покрет Горана, ради заједничког деловања на очувању животне средине.[4]
Активно се бавио публицистичким радом. Објавио је око 25 библиографских јединица у облику чланака и записа о догађајима у рату, посебно о својим саборцима. Године 1986. објавио је књигу Прича једног пролетера. Бавио се и преводилачким радом са руског језика, а објавио је превод књиге Битка за Москву.[4]
Умро је 27. маја 1988. године.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су – Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден за војне заслуге са великом звездом и др.[5][2]
Референце уреди
- ^ а б Ko je ko 1970, стр. 1143.
- ^ а б в г Vojna enciklopedija 1975, стр. 589.
- ^ а б в г д Војводић 1986, стр. 385.
- ^ а б Војводић 1986, стр. 386.
- ^ Ko je ko 1970, стр. 1144.
Литература уреди
- Ko je ko u Jugoslaviji — jugoslovenski savremenici. Beograd: Hronometar. 1970. COBISS.SR 4897031
- Vojna enciklopedija tom X. Beograd. 1975. COBISS.SR 73016839
- Војводић, Гајо (1986). Прича једног пролетера. Цетиње / Београд: Обод / Војно издавачки и новински центар.
