Отворите главни мени

Вујадин Зоговић Вујо (Мурино, код Андријевице, 17. март 1914Тјентиште, код Фоче, 24. мај 1943), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

ВУЈАДИН ЗОГОВИЋ
Vujadin Zogović.JPG
Вујадин Зоговић
Датум рођења(1914-03-17)17. март 1914.
Место рођењаМурино, код Андријевице
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти24. мај 1943.(1943-05-24) (29 год.)
Место смртиТјентиште, код Фоче
 Независна Држава Хрватска
Професијаземљорадник
Члан КПЈ од1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Народни херој од13. јул 1953.

БиографијаУреди

Рођен је 13. марта 1914. године у селу Мурину, код Андријевице. Потиче из сиромашне сељачке породице. Основну школу је завршио у родном селу истовремено чувајући стоку и помажући у другим кућним пословима. Иако је био сиромашни сељак, који је често морао радити у надницу код богатијих сељака, порилично је улагао у своје образовање, посебно како би поправио свој тежак материјални положај. Био је један од првих сељака у свом крају који је направио сушару за шљиве.[1]

До почетка Другог светског рата се није бавио политиком, али је познавао неколико комуниста који су у периоду од 1936. године деловали на подручју тадашње полимске општине. Након окупације земље, повезао се са њима и активно учествовао у припреми Тринаестојулског устанка у свом крају. Био је задужен за рад на прикупљању оружја, па је успео да набави један пушкомитраљез који је извадио из Плавског језера.[1]

Као припадник Полимског герилског одреда, 17. јула 1941. године у нападу на италијанску карабињерску посаду у Мурину. Током лета 1941. године био је борац Комског партизанског одреда са којим је учествовао у разним борбама, а потом је као борац Црногорско-санџачког одреда учествовао у Пљеваљској битци.[1]

Заједно са осталим борцима Ловћенског батаљона ступио је 21. децембра 1941. године у тада формирану Прву пролетерску ударну бригаду. Био је најпре борац, а потом командир вода и на крају заменик командира чете у Првом црногорском батаљону. Са овом јединицом учествовао је у многим борбама током 1942. и 1943. године. Истицао се као вешт и храбар борац-пушкомитраљезац, који се испољавао у многим борбама.[1]

Посебно се истакао у борби са четницима, 7. јануара 1942. године у Округлици, када је продро у четнички Штаб и изненађене четнике приморао на предају. Истакао се у борбама на Улогу, фебруара 1942. када је заједно са борцима Војом Абрамовићем и Милијом Влаховићем уништио групу усташа у селу Махала и на тај начин омогућио Другој чети да пређе у напад на сам Улог. Приликом напада на Бугојно, августа 1942. године заједно са десетаром Војом Абрамовићем је успео да из окружења изведе групу бораца. Истицао се и у другим борбама — за Ливно, Јајце, Иван седло и др.[1]

Због својих истакнутих заслуга у борби, као и због привржености Народноослободилачком покрету, 1942. године је био примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Марта 1943. године, у току Четврте непријатељске офанзиве, био је тешко рањен на Чичеву.[1]

Погинуо је 24. маја 1943. године тешким борбама са немачком 118. ловачком дивизијом, током битке на Сутјесци, када је Прва пролетерска дивизија, покушала пробој преко реке Дрине, на одсеку Фоча-Шћепан поље.[1]

Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 13. јула 1953. године, проглашен је за народног хероја.[1]

РеференцеУреди

ЛитератураУреди