Богдан Вујошевић
Богдан Вујошевић (Дољани, код Подгорице, 20. март 1912 — Београд, 10. јул 1981), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА и народни херој Југославије.
| богдан вујошевић | ||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Богдан Вујошевић | ||||||||||
| Лични подаци | ||||||||||
| Датум рођења | 20. март 1912. | |||||||||
| Место рођења | Дољани, код Подгорице, Краљевина Црна Гора | |||||||||
| Датум смрти | 10. јул 1981. (69 год.) | |||||||||
| Место смрти | Београд, СР Србија, СФР Југославија | |||||||||
| Професија | војно лице | |||||||||
| Породица | ||||||||||
| Супружник | Анђелка Вујошевић | |||||||||
| Деловање | ||||||||||
| Члан КПЈ од | јуна 1936. | |||||||||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | |||||||||
| Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941 — 1970. | |||||||||
| Чин | генерал-потпуковник | |||||||||
| Председник ФК Партизан | ||||||||||
| Период | 1952 — 1956. | |||||||||
| Претходник | Ратко Вујовић | |||||||||
| Наследник | Ђуро Лончаревић | |||||||||
| Херој | ||||||||||
| Народни херој од | 27. новембра 1953. | |||||||||
| Одликовања |
| |||||||||
Биографија уреди
Рођен је 20. марта 1912. године у селу Дољани, код Подгорице. После завршене основне школе, у родном месту, уписао је гимназију у Подгорици. После завршене матуре, 1931. године, отишао је у Београд, где је на Филозофском факултету студирао математику. У току студија приступио је револуционарном студентском покрету и учествовао је у демонстрацијама и студентским штрајковима. После дипломирања, радио је као приватни наставник математике. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је јуна 1936. године. Због свог револуционарног и партијског рада, пре Другог светског рата, више пута је хапшен и прогањан.
После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, априла 1941. године, вратио се у Црну Гору и укључио у рад на припремању устанка. Радио је на формирању герилских група, прикупљању оружја и политичком раду на терену, посебно са омладином. У мају 1941. године, у његовој кући у Дољанима, била је смештена штампарија Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору. У тој штампарији је и сам радио до јула 1941. године.
Учесник је Тринаестојулског устанка и учествовао је у првим устаничким борбама у подгоричком срезу. Добровољно се јавио за одлазак у Санџак и 1. децембра 1941. године, као командир чете у Црногорском НОП одреду за операције у Санџаку, учествовао је у нападу на Пљевља. Двадесет дана касније ступио је у Прву пролетерску ударну бригаду. Прешао је борбени пут Прве пролетерске бригаде од Рудог, преко Међеђе, Рогатице, Романије и Игмана, Горажда, Власенице, Зеленгоре и Трескавице до Босанске крајине.
Августа 1942. године у борби за Ливно, Богдан је рањен. Поново је рањен 26. децембра 1942. године у борби на Црном врху код Јошавке. Време Четврте и Пете непријатељске офанзиве провео је у болници, где је обављао разне војне, политичке и партијске задатке и давао помоћ руководству Централне болнице НОВЈ. Истакао се 10. јуна 1943. године, када је на штакама прешао Сутјеску, и кад је у најтежим тренуцима команданту колоне, Шпиру Лагатору, помагао у оријентацији према Лучким колибама. Чим је оздравио, толико да се са штапом могао кретати, постављен је за политичког комесара батаљона Друге војвођанске ударне бригаде, а 27. септембра 1943. године за заменика политичког комесара Четврте војвођанске ударне бригаде. У борбама на Зеленгори рањен је по трећи пут. Септембра 1944. године именован је за политичког комесара 36. војвођанске ударне дивизије.
Послератни период уреди
После ослобођења Југославије, обављао је високе војне, политичке и партијске функције у Југословенској народној армији (ЈНА). Био је политички комесар Прве пролетерске дивизије, начелник Кадровске управе Главне политичке управе ЈНА, политички комесар Више војне академије ЈНА, управник Више политичке школе ЈНА и члан разних партијских руководстава у ЈНА. Посебан допринос је дао у развоју физичке културе и раду Југословенског спортског друштва „Партизан“, као председник његове фудбалске секције у периоду између 1952. и 1956. године. Активна војна служба му је престала 1970. године у чину генерал-потпуковника ЈНА.
Умро је 10. јула 1981. године у Београду и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су — два Ордена за храброст, Орден ратне заставе, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден партизанске звезде са сребрним венцем и Орден народне армије са златном звездом. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.
Литература уреди
- Југословенски савременци: Ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година.
- Војна енциклопедија (књига десета). Београд 1975. година.
- Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.
