Отворите главни мени

Момчило Дугалић (Рибница, код Краљева, 10. октобар 1918Девојачки Бунар, код Алибунара, 15. март 2014), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Србије и народни херој Југославије.

МОМЧИЛО ДУГАЛИЋ
Momcilo Dugalic.jpg
Момчило Дугалић
Датум рођења(1918-10-10)10. октобар 1918.
Место рођењаРибница, код Краљева
 Краљевина Србија
Датум смрти15. март 2014.(2014-03-15) (95 год.)
Место смртиДевојачки бунар, код Алибунара
 Србија
Професијавојно лице
Члан КПЈ одавгуста 1940.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411976
Чингенерал-потпуковник
Народни херој од5. јула 1952.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден братства и јединста
Орден народне армије
Орден за војне заслуге
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден народне армије
Орден за храброст
Орден за храброст
Орден партизанске звезде
Партизанска споменица 1941.
страна одликовања:
Партизански крст

БиографијаУреди

Рођен је 10. октобра 1918. године у селу Рибници, код Краљева. После завршетка основне школе, од своје петнаесте године радио је код разних приватних предузећа и на железници. Коначно се запослио као стални радник у железничкој ложионици у Краљеву.

Радничком покрету прикључио се 1935. године. Од 1936, водио је актив симпатизера КПЈ у Рибници. Активно је учествовао у раду КУД-а „Абрашевић“. Био је један од организатора и учесника штрајка грађевинских радника у Краљеву 1937. године. С Љубом Кочовићем из Рибнице био се пријавио као добровољац за одлазак у Шпанију, али због провале није отишао.

Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је у августу 1940. године, у партијској ћелији фабрике вагона у Краљеву. Основно подручје активности било му је у Рибници. Када је, октобра 1940, у Рибници основана партијска ћелија, био је изабран за њеног првог секретара. У том периоду је изабран и за члана Среског комитета СКОЈ-а за срез жички. Јануара 1941. године, био је ухапшен с групом чланова КПЈ и СКОЈ-а, али, пошто није признао рад у покрету, због недостатка доказа није био изведен пред суд.

Војни рок у југословенској краљевској војсци одслужио је 1939. године, и био први у рангу војника у пуку. Током службе у војсци, политички је деловао у корист комунизма. Више је пута због тога био саслушаван, али је успео да се одбрани од кривичног гоњења.

Дана 27. марта 1941. године, учествовао је у организовању демонстрација у Краљеву против приступања Тројном пакту. У Априлском рату није мобилизован у војску, јер је имао ратни распоред у железничкој ложионици, где је остао на послу и после окупације земље.

Првог маја 1941, учествовао је на састанку Среског комитета СКОЈ-а на којем је закључено да се појача политички рад међу народом и да се скрије што више оружја и војне опреме. Као секретар партијске ћелије, Дугалић је био и руководилац оружане групе у Рибници, која је формирана почетком устанка. Оружана група је стално учествовала у акцијама у Краљеву и околини на прикупљању оружја, муниције и хране за Краљевачки партизански одред на Гочу, у рушењу телефонско-телеграфских веза између Краљева и Врњачке Бање, у организовању курсева прве помоћи и остало.

Пошто је одложено формирање чете у Рибници, по одласку Окружног комитета КПЈ Дугалић је, септембра 1941, одређен за политичког комесара Крушевачке чете Краљевачког партизанског одреда с којом је учествовао у борбама око Краљева. Почетком децембра повукао се с четом у саставу одреда, који је 21. децембра 1941. године ушао у састав Прве пролетерске бригаде, као Четврти (краљевачки) батаљон.

У првој борби батаљона против италијанских фашиста, 23. децембра 1941. године у селу Гаочићу, Дугалић се с неколико бораца пробио до школе у којој се бранило око 150 италијанских војника и бомбама их присилио на предају. Посебно се истакао у борбама на Гату у Херцеговини, на железничкој станици Брђани, у нападима на Прозор, Ливно, Теслић, Прњавор, на железничку станицу Бродине под Иваном, Коњиц и остало. После ослобођења Ливна 1942. године, био је похваљен од штаба бригаде.

Марта 1943. године, био је изабран за секретара партијског бироа батаљона и постављен за помоћника политичког комесара батаљона. На почетку битке на Сутјесци био је тешко рањен у борби на Златном Бору. После тога се, рањен, сам пробијао кроз Херцеговину и источну Босну до села Соколовића код Хан Пијеска, док није поново стигао партизанске јединице.

Новембра 1943, завршио је партијски курс Централног комитета КПЈ у Јајцу. Априла 1944, постављен је за помоћника комесара бригаде у Петом босанском корпусу. Почетком маја постављен је на дужност шефа ОЗН-е у Првом пролетерском корпусу, а јануара 1945. године за начелника одељења ОЗН-е у Првој армији ЈА, где је остао до краја рата.

После рата, завршио је Вишу политичку школуЂуро Ђаковић“ у Београду, Вишу војну Академију ЈНА и Курс оператике. Био је на дужностима помоћника команданта за МПВ и секретар Комитета Ваздухопловне армије ЈНА, Београдског војног подручја, Команде града Београда и секретар Комитета Конференције СКЈ у Првој Армијској области.

Обављао је и више друштвено-политичких функција — био је члан Председништва Савезне конференције Социјалистичког савеза радног народа Југославије, члан Централног комитета и Председништва ЦК СК Србије, члан Председништва Савезног одбора СУБНОР-а Југославије и остало. Од 1974. до 1978. године био је председник Републичког одбора СУБНОР-а Србије. Пензионисан је 1976. године у чину генерал-потпуковника ЈНА.

У браку са супругом Милком, такође учесницом Народноослободилачког покрета, имао је троје деце — два сина, који су касније били официри Ратног ваздухопловства ЈНА и ћерку Загорку Загу. После смрти супруге и обојице синова, последње дане живота провео је у старачком дому у Делиблатској пешчари. Умро је 15. марта 2014. године у месту Девојачки Бунар, код Алибунара. Сахрањен је 19. марта у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и многих југословенских и страних одликовања међу којима је пољски Партизански крст. Орденом народног хероја одликован је 5. јула 1952. године.

ЛитератураУреди