Љубо Вучковић

Љубо Вучковић (Љуботињ, код Цетиња, 22. јануар 1915Београд, 7. јул 1976), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије. У периоду од 29. априла 1955. до 16. јуна 1961. године обављао је функцију Начелника Генералштаба Југословенске народне армије.

ЉУБО ВУЧКОВИЋ
Ljubo Vučković.jpg
Љубо Вучковић 1944.
Датум рођења(1915-01-22)22. јануар 1915.
Место рођењаЉуботињ, код Цетиња
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти7. јул 1976.(1976-07-07) (61 год.)
Место смртиБеоград, Социјалистичка Република Србија СР Србија
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
СупругаКсенија Вучковић
Професијавојно лице
Члан КПЈ одсептембра 1941.
Учешће у ратовимаАприлски рат
Народноослободилачка борба
СлужбаВојска Краљевине Југославије
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411975.
Чингенерал-пуковник
У току НОБ-акомандант Друге далматинске ударне бригаде
командант Друге пролетерске дивизије
начелник Штаба Друге армије ЈА
Начелник Генералштаба ЈНА
Период19551961.
ПретходникПеко Дапчевић
НаследникРаде Хамовић
Народни херој од20. децембар 1951.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден за храброст
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

БиографијаУреди

Рођен је 22. јануара 1915. године у селу Љуботињу, код Цетиња. Основну школу је завршио у родном селу, а гимназију на Цетињу и у Београду. Завршио је Нижу школу Војне академије у Београду, и као официр службовао у Мостару.

У Априлском рату, као командир чете, борио се на Скадарском фронту. После капитулације Краљевине Југославије, заробили су га Италијани, али је успео да побегне из затвора. После повратка у Мостар, ухапсиле су га усташе, али је и њима успео да побегне.

Народноослободилачка борбаУреди

У Народноослободилачкој борби учествује од 13. јула 1941. године. Већ у септембру је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ), и постављен за вршиоца дужности команданта Ловћенског партизанског одреда. Јуна 1942. године, постављен је за команданта Првог батаљона Четврте црногорске ударне бригаде, са којом је учествовао у великој диверзији на железничкој прузи Сарајево–Мостар, јула исте године. Приликом другог напада на Купрес, са својим батаљоном пробио се и избио на другу страну града. За јунаштво испољено у борби за град, писмено је похваљен од стране Врховног команданта НОП и ДВЈ Јосипа Броза Тита.

Као командант Друге далматинске ударне бригаде, успешно је форсирао Неретву и Дрину. Током битке на Неретви, његова бригада је била задужена за обезбеђивање срушеног моста, приликом преласка главнине партизанских снага и за разбијање четника на левој обали реке Неретве.

Борбе на Горњим и Доњим Барама током Пете непријатељске офанзиве биле су најтеже које је водила Друга далматинска бригада и спадају у ред најтежих борби Главне оперативне групе Врховног штаба. Иако рањен, Вучковић је успешно командовао бригадом. У јесен 1943. године, као командант Четврте црногорске ударне бригаде, истакао се током борби за Колашин.

Као командант Друге пролетерске дивизије, учествовао је у силовитом продору пролетерских бригада у Србију. Септембра 1944. постављен је за команданта 13. српског корпуса НОВЈ и учествовао у борбама за ослобођење Србије. Крај Другог светског рата, који је започео као командир чете, затекао га је на функцији начелника Штаба Друге армије ЈА.

Послератни периодУреди

У периоду од 1946. до 1948. године, био је на школовању, на Вишој војној академији „Ворошилов“ у Москви. После повратка из Совјетског Савеза, био је на разним функцијама у Генералштабу Југословенске народне армије (ЈНА) — начелник Више војне академије ЈНА и Начелник Генералштаба ЈНА, од 29. априла 1955. до 16. јуна 1961. године. Био је и члан Савета народне одбране и председник Савезног одбора Савеза резервних војних старешина Југославије. Пензионисан је у чину генерал-пуковника ЈНА, 1975. године.

Умро је 7. јула 1976. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су — Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден партизанске звезде са сребрним венцем, Орден заслуга за народ за сребрним зрацима и два Ордена за храброст. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

ЛитератураУреди