Љубо Вучковић

учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије

Љубо Вучковић (Љуботињ, код Цетиња, 22. јануар 1915Београд, 7. јул 1976) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије. У периоду од 29. априла 1955. до 16. јуна 1961. обављао је функцију Начелника Генералштаба Југословенске народне армије.

љубо вучковић
Ljubo Vučković1.jpg
Љубо Вучковић 1955.
Датум рођења(1915-01-22)22. јануар 1915.
Место рођењаЉуботињ, код Цетиња
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти7. јул 1976.(1976-07-07) (61 год.)
Место смртиБеоград,  СР Србија
 СФР Југославија
СупругаКсенија Вучковић
Професијавојно лице
Члан КПЈ одсептембра 1941.
Учешће у ратовимаАприлски рат
Народноослободилачка борба
СлужбаЈугословенска војска
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411975.
Чингенерал-пуковник
Начелник Генералштаба ЈНА
Период19551961.
ПретходникПеко Дапчевић
НаследникРаде Хамовић
Народни херој од20. децембар 1951.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден за храброст
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

БиографијаУреди

Рођен је 22. јануара 1915. године у селу Љуботињу, код Цетиња. Основну школу је завршио у родном селу, а гимназију на Цетињу и у Београду. Завршио је Нижу школу Војне академије у Београду, и као официр службовао у Мостару.

У Априлском рату, као командир чете, борио се на Скадарском фронту. После капитулације Краљевине Југославије, заробили су га Италијани, али је успео да побегне из затвора. После повратка у Мостар, ухапсиле су га усташе, али је и њима успео да побегне.

 
Љубо Вучковић, 1944.

У Народноослободилачкој борби учествује од 13. јула 1941. године. Већ у септембру је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ), и постављен за вршиоца дужности команданта Ловћенског партизанског одреда. Јуна 1942. године, постављен је за команданта Првог батаљона Четврте црногорске ударне бригаде, са којом је учествовао у великој диверзији на железничкој прузи Сарајево–Мостар, јула исте године. Приликом другог напада на Купрес, са својим батаљоном пробио се и избио на другу страну града. За јунаштво испољено у борби за град, писмено је похваљен од стране Врховног команданта НОП и ДВЈ Јосипа Броза Тита.

Као командант Друге далматинске ударне бригаде, успешно је форсирао Неретву и Дрину. Током битке на Неретви, његова бригада је била задужена за обезбеђивање срушеног моста, приликом преласка главнине партизанских снага и за разбијање четника на левој обали реке Неретве.

Борбе на Горњим и Доњим Барама током Пете непријатељске офанзиве биле су најтеже које је водила Друга далматинска бригада и спадају у ред најтежих борби Главне оперативне групе Врховног штаба. Иако рањен, Вучковић је успешно командовао бригадом. У јесен 1943. године, као командант Четврте црногорске ударне бригаде, истакао се током борби за Колашин.

Као командант Друге пролетерске дивизије, учествовао је у силовитом продору пролетерских бригада у Србију. Септембра 1944. постављен је за команданта 13. српског корпуса НОВЈ и учествовао у борбама за ослобођење Србије. Крај Другог светског рата, који је започео као командир чете, затекао га је на функцији начелника Штаба Друге армије ЈА.

У периоду од 1946. до 1948. године, био је на школовању, на Вишој војној академији „Ворошилов“ у Москви. После повратка из Совјетског Савеза, био је на разним функцијама у Генералштабу Југословенске народне армије (ЈНА) — начелник Више војне академије ЈНА и Начелник Генералштаба ЈНА, од 29. априла 1955. до 16. јуна 1961. године. Био је и члан Савета народне одбране и председник Савезног одбора Савеза резервних војних старешина Југославије. Пензионисан је у чину генерал-пуковника ЈНА, 1975. године.

Умро је 7. јула 1976. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су — Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден партизанске звезде са сребрним венцем, Орден заслуга за народ за сребрним зрацима и два Ордена за храброст. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

ЛитератураУреди