Марко Анаф (Пожаревац, 24. децембар 1909Београд, 20. јануар 2010) био је српски лекар и биолог, јеврејско сефардског порекла, ванредни професор и руководилац Лабораторије за цитогенетска итраживања Медицинског факултета у Београду.

Марко Анаф
Marko Anaf.png
Датум рођења(1909-12-24)24. децембар 1909.
Место рођењаПожаревац
  Краљевина Србија
Датум смрти20. јануар 2010.(2010-01-20) (100 год.)
Место смртиБеоград
  Србија

БиографијаУреди

Рођен је 24. децембра 1909. године у Пожаревцу. Основну школу и гимназију завршио је у родном месту. Шумарски факултет уписује 1928. године али га напушта и прелази на студије медицине.[1] Медицински факултет завршио је у Београду, 1936. године. Од 1938. године радио је као волонтер на Првој интерној клиници, где га је затекао почетак Другог светског рата. Дана 28. јуна 1939. године, произведен у чин санитетског потпоручника. Након капитулације у Априлском рату одбио је да оде у заробљеништво и није се одазвао наредби Немаца за регистрацију Јевреја.

Још у предратном периоду, Марко се преко свог млађег брата студента медицине Соломона званог „Жика“, који је био члан КПЈ и као борац Космајског партизанског одреда, погинуо октобра 1941. године, укључио у комунистички покрет. Године 1938. био је биран за председника Удружења лекара стажера. Током окупације Београда, од 1941. до 1944. године, илегално је радио као сарадник Народноослободилачког покрета. У кући у којој је становао, у улици Краљевића Томислава број 73 (данас улица Интернационалних бригада) постојала је мансарда са две собице, које су биле коришћене као „склоништа“ за илегалце. Пошто је био Јеврејин, заједно са мајком Букицом се у том склоништу крио током целе окупације, док је његова супруга Славка тврдила да је он у заробљеништву. У његовој кући су се састајали чланови Покрајинског комитет КПЈ за Србију, а почетком 1942. године у њој је кратко боравио и др Иван Рибар.[2] После ослобођења Београда, октобра 1944. године, Марко је ступио у НОВ и ПОЈ и постао батаљонски лекар Друге београдске бригаде Корпуса народне одбране Југославије (КНОЈ). Такође, постао је члан Земаљске комисије за испитивање злочина окупатора.

После завршетка рата био је демобилисан и постављен за управника Клиничке болнице Медицинског факултета у Београду. За првог асистента на Катедри биологије на Медицинском факултету био је изабран 1946. године. Био је веома активан у модернизовању практичних вежби за студенте и увео је елементе генетике у програм практичне наставе. Звање доцента добио је 1954, а звање ванредног професора 1965. године. У међувремену, од 1949. до 1954. године студирао је на Биолошком одсеку Природно-математичког факултета у Београду. На Медицинском факултету у Нишу предавао је биологију.

Његовим ангажовањем као професора знатно је унапређен наставни програм уношењем савремених медицинских и биолошких открића - из молекуларне биологије, бихемијске генетике, имуногенетике и генетике микроорганизама. Као научни радник истицао је значај хумане генетике и њене клиничке примене, цитогенетике, активности гена и генетичког кода. Посебно се занимао за експерименталну ендокринологију.

Један је од оснивача Лабораторије за цитогенетска итраживања (1966) (данас Институт за биологију и хуману генетику) при Медицинском факултету, где је постављен за руководиоца. На овој функцији остао је до пензионисања, 1977. године. Био је један од оснивача Друштва српско-јеврејског пријатељства. Умро је јануара 2010. године, у Београду.

Публиковао је низ стручних радова, од којих се издвајају:

  • Дејство ниске температуре на надбубрежна ткива као трансплатат и његову применљивот, 1951. година,
  • Функционална вредност трансплатаната надбубрежне жлезде на функцију полне жлезде и бременитост, 1951. година,
  • Прилози изучавања терморегулације, 1952. година,
  • Улога кортекса надбубрежне жлезде, 1952. година,
  • Дејство извесних телесних повреда на везивање Ј 131 у тереоидној жлезди белог пацова, 1959. година.
  • Општа цитологија, 1964. година
  • Микроскопирање монера, протозоа, ацоеломата, псеудоцоеломата: приручник за вежбе из биологије за студенте Медицинског факултета из Београда, 1967.
  • Место и улога предмета биологија у медицинским студијама, 1972.

Поред стручних радова, 1985. године је објавио књигу Тајна мансарде на Неимару у којој је описао своје доживљаје током илегалног живота за време окупације.

ЛитератураУреди

  • Југословенски савременици - Ко је ко у Југославији. Хронометар, Београд 1970. година.
  • Наставници Медицинског факултета (други том). Медицински факултет у Београду, 2005. година.

РеференцеУреди

  1. ^ Gaon, Aleksandar; Darvaš, Andrija; Kovač, Teodor; Panić, Barbara; Petaković, Jelena; Radovanović, Aleksandar; Rafailović, Aleksandar; Račić, Nikola; Spasojević, Tamara (2011). Znameniti Jevreji Srbije: biografski leksikon (на језику: српски). Beograd : Savez jevrejskih opština Srbije. ISBN 978-86-915145-0-1. 
  2. ^ Romano, Jaša (1980). Jevreji Jugoslavije 1941-1945. žrtve genocida i učesnici Narodnooslobodilačkog rata (на језику: српски). 

Спољашње везеУреди