Ратко Мартиновић
Ратко Мартиновић (Бања Лука, 16. мај 1915 — Београд, 9. мај 1993), учесник Народноослободилачке борбе и генерал-потпуковник ЈНА.
| РАТКО МАРТИНОВИЋ | ||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Ратко Мартиновић | ||||||||||||||
| Датум рођења | 16. мај 1915. | |||||||||||||
| Место рођења | Бања Лука Аустроугарска | |||||||||||||
| Датум смрти | 9. мај 1993. (77 год.) | |||||||||||||
| Место смрти | Београд,  Србија СР Југославија | |||||||||||||
| Професија | војно лице | |||||||||||||
| Учешће у ратовима | Априлски рат Народноослободилачка борба | |||||||||||||
| Служба | Војска Краљевине Југославије Југословенска војска у отаџбини НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1936 — 1958. | |||||||||||||
| Чин | генерал-потпуковник | |||||||||||||
| У току НОБ-а | начелник ГШ НОВ и ПО Србије | |||||||||||||
| Начелник Војне академије | ||||||||||||||
| Период | 1947 — 1950. | |||||||||||||
| Претходник | Саво Оровић | |||||||||||||
| Наследник | Душан Вигњевић | |||||||||||||
| Одликовања |
| |||||||||||||
БиографијаУреди
Рођен 16. маја 1915. године у Бањој Луци. Потиче из сиромашне породице. Након смрти оба родитеља одлази у Сарајево где је уписао Војну академију, коју је завршио 1936. године када је добио чин инжењеријског потпоручника. У чин поручника је унапређен непосредно пред Други светски рат.
За време Априлског рата, налазио се на дужности командира инжењеријског батаљона код Сарајева. Након капитулације Југословенске краљевске војске, избегао је заробљеништво и у априлу се у Босни придружио групи официра, предвођеном пуковником Драгољубом Михаиловићем, с којом се пребацио у западну Србију.
Своју четничку делатност развио је на простору Ваљевског округа. Ускоро му се придружио и ваљевски свештеник Влада Зечевић, па је формиран „Војно-четнички одред Мартиновић-Зечевић“. Ратко Мартиновић је био присутан за време преговора са партизанским штабом за борбу против Немаца. Командовао је својим одредом у заузимању Крупња, опкољавању Шапца и нападима на Лозницу и Крупањ.
Након раскида сарадње партизана и четника, Ратко Мартиновић прелази са Владом Зечевићем на страну партизана. Добио је дужност Начелника штаба Ваљевског партизанског одреда. После Прве непријатељске офантиве, остаје у Западној Србији са Ваљевским партизанским одредом, који је у децембру 1941. године још увек имао 1.800 прекаљених бораца. После низа тешких борби и вишеструког дељења одреда (из њега су се после дирљивог растанка на Дивчибрама издвојили Космајски, Тамнавски и Сувоборски одред који су уништени) у периоду децембар 1941. - март 1942. године, последњи остаци Ваљевског партизанског одреда (група од 85) бораца и руководилаца разних јединица Ваљевског партизанског одреда), се пребацују, ноћу преко Дрине у Источну Босну. Под маском четничких ознака, пробијају се ка Пролетерским бригадама, на које коначно нилазе.
У току Народноослободилачаке борбе Ратко Мартиновић је у НОВ и ПОЈ имао дужности:
- командант Друге крајишке ударне бригаде од августа 1942,
- начелника штаба Пете крајишке дивизије, од јануара 1943. и
- начелника Главног штаба НОВ и ПО Србије од маја 1944. године.
У чин мајора је унапређен 1. маја 1943; потпуковника 1. новембра 1943; пуковника 8. јула 1944; генерал-мајора 12. јуна 1946; а генерал-потпуковника 30. априла 1955. године. После рата, Ратко Мартиновић се поред официрског посла, бавио и писањем књига везаних за стратегију. Објавио је четири књиге:
- „Од Равне горе до Врховног штаба“, Београд, 1979. година
- „Значај дејства групе партизанских одреда у западној Србији (1941—1945)“, Београд, 1980. година
- „Руковођење оружаном борбом“, Београд, 1987. година
- „Кобне одлуке“, Народна књига, Београд 1986. година.
Из Војне службе се повукао 1958. године. Преминуо је 9. маја 1993. у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима се истичу: Ордена Ратне заставе, Ордена братства и јединства првог реда, Ордена партизанске звезде првог и другог реда и Медаље за храброст. Такође је одликован пољским орденом Партизанског крста. [1]
ЗанимљивостиУреди
Ратко Мартиновић је иначе по сопственом сведочењу био можда први припадник ЈВуО који је носио браду - због тога је од Драже Михаиловића био прекорен, али му је одговорио:
Молим Вас, господине пуковниче да ми одобрите да носим браду јер сам се зарекао да ћу да је носим док Немце не протерамо или док не погинем.[2]
РеференцеУреди
ЛитератураУреди
- Војна енциклопедија (књига пета). Београд 1973. година
- Поповић, Боривоје; Марческу, Николај (2000). Начелници Војне академије 1850-2000. Београд: Војноиздавачки завод.COBISS.SR 88260876
.jpg){kind=small}