Ратко Мартиновић
Ратко Мартиновић (Бања Лука, 16. мај 1915 — Београд, 9. мај 1993), учесник Народноослободилачке борбе и генерал-потпуковник ЈНА.
| ратко мартиновић | ||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Ратко Мартиновић | ||||||||||||||
| Датум рођења | 16. мај 1915. | |||||||||||||
| Место рођења | Бања Лука Аустроугарска | |||||||||||||
| Датум смрти | 9. мај 1993. (77 год.) | |||||||||||||
| Место смрти | Београд,  Србија СР Југославија | |||||||||||||
| Професија | војно лице | |||||||||||||
| Члан КПЈ од | 1942. | |||||||||||||
| Учешће у ратовима | Априлски рат Народноослободилачка борба | |||||||||||||
| Служба | Југословенска војска Војно-четнички одреди НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1936 — 1941. 1941 — 1958. | |||||||||||||
| Чин | поручник ЈВ генерал-потпуковник ЈНА | |||||||||||||
| У току НОБ-а | начелник ГШ НОВ и ПО Србије | |||||||||||||
| Начелник Војне академије | ||||||||||||||
| Период | 1947 — 1950. | |||||||||||||
| Претходник | Саво Оровић | |||||||||||||
| Наследник | Душан Вигњевић | |||||||||||||
| Одликовања |
| |||||||||||||
БиографијаУреди
Рођен је 16. маја 1915. године у Бањој Луци. Потиче из сиромашне породице. По окончаном школовању, одлази у Сарајево, где је уписао Војну академију, коју је завршио 1936. године, када је добио чин инжењеријског потпоручника. У чин поручника је унапређен непосредно пред Други светски рат. Мартиновићеви родитељи, мајка Даринка и отац Васа, стрељани су 1942. године у логору Босанска Градишка, док му је брат Недељко стрељан 1944. године, у Пецкој. Имао је и две сестре, Добрилу и Меланију, која је умрла пре рата.[1]
За време Априлског рата, налазио се на дужности командира инжењеријског батаљона код Сарајева. Након капитулације Југословенске краљевске војске, избегао је заробљеништво и у априлу се у Босни придружио групи официра, предвођеном пуковником Драгољубом Михаиловићем, с којом се пребацио у западну Србију.
Своју четничку делатност развио је на простору Ваљевског округа. Ускоро му се придружио и ваљевски свештеник Влада Зечевић, па је формиран „Војно-четнички одред Мартиновић-Зечевић“. Ратко Мартиновић је био присутан за време преговора са партизанским штабом за борбу против Немаца. Командовао је својим одредом у заузимању Крупња, опкољавању Шапца и нападима на Лозницу и Крупањ.
Након раскида сарадње партизана и четника, Ратко Мартиновић прелази са Владом Зечевићем на страну партизана. Добио је дужност Начелника Штаба Ваљевског партизанског одреда. После Прве непријатељске офанзиве, остаје у Западној Србији са Ваљевским партизанским одредом, који је у децембру 1941. године још увек имао 1.800 прекаљених бораца. После низа тешких борби и вишеструког дељења одреда (из њега су се после дирљивог растанка на Дивчибарама издвојили Космајски, Тамнавски и Сувоборски одред, који су уништени) у периоду децембар 1941. – март 1942. године, последњи остаци Ваљевског партизанског одреда (група од 85) бораца и руководилаца разних јединица Ваљевског партизанског одреда, се пребацују, ноћу преко Дрине у Источну Босну. Под маском четничких ознака, пробијају се ка Пролетерским бригадама, на које коначно наилазе. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) је примљен 1942. године.
У току Народноослободилачке борбе, Ратко Мартиновић је у НОВ и ПОЈ имао дужности:
- команданта Друге крајишке ударне бригаде, од августа 1942,
- начелника Штаба Пете крајишке дивизије, од јануара 1943. и
- начелника Главног штаба НОВ и ПО Србије, од маја 1944. године.
У чин мајора је унапређен 1. маја 1943; потпуковника 1. новембра 1943; пуковника 8. јула 1944; генерал-мајора 12. јуна 1946; а генерал-потпуковника 30. априла 1955. године. После рата, Ратко Мартиновић се поред официрског посла, бавио и писањем књига везаних за стратегију. Објавио је четири књиге:
- „Од Равне горе до Врховног штаба“, Београд, 1979. година
- „Значај дејства групе партизанских одреда у западној Србији (1941—1945)“, Београд, 1980. година
- „Кобне одлуке“, Народна књига, Београд, 1986. година
- „Руковођење оружаном борбом“, Београд, 1987. година.
Из Војне службе се повукао 1958. године, са чином генерал-потпуковника Југословенске народне армије (ЈНА). Преминуо је 9. маја 1993. у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима се истичу — Орден ратне заставе, Орден заслуга за народ првог реда, Орден братства и јединства првог реда, Орден партизанске звезде првог и другог реда, Орден за војне заслуге првог реда и Орден за храброст. Такође је одликован пољским орденом Партизанског крста.[2]
ЗанимљивостиУреди
Ратко Мартиновић је иначе по сопственом сведочењу био можда први припадник ЈВуО који је носио браду — због тога је од Драже Михаиловића био прекорен, али му је одговорио:
Молим Вас, господине пуковниче да ми одобрите да носим браду јер сам се зарекао да ћу да је носим док Немце не протерамо или док не погинем.[3]
На првој партизанској војној паради, одржаној 7. новембра 1941. године у Ужицу, у част 24-ворогодишњице Октобарске револуције, Ратко Мартиновић је био један говорника и том приликом је, између осталог, изјавио:
Ја вас поздрављам и позивам да сви заједнички и сложно и даље истрајемо у борби и да не подлегнемо петоколонашком раду оних који још нису метак испалили и који га неће никад испалити. Ја вам кажем да онај који је од мене више Немаца убио толико пута више од мене вреди. Али они који нису метак опалили а неће га ни опалити немају никакво право да говоре да смо ми разбојници. Ја вас позивам да добро отворите очи и да помажете нашу борбу за слободу, за златну слободу коју ћемо у Србији са оружјем у руци створити.[4]
РеференцеУреди
ЛитератураУреди
- Војна енциклопедија (књига пета). Београд 1973. година
- Поповић, Боривоје; Марческу, Николај (2000). Начелници Војне академије 1850-2000. Београд: Војноиздавачки завод.COBISS.SR 88260876