Дан уједињења је био државни празник у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевини Југославији и прослављао се 1. децембра.

Празник је установљен у част 1. децембра 1918. године, када је делегација Народног вијећа из Загреба стигла у Крсмановићеву палату у Београду, која је тада служила као привремени двор регента и наследника престола Александра Карађорђевића, пошто је Стари двор био оштећен у току Првог светског рата. У име делегације, др Анте Павелић Старији је прочитао Адресу Народног вијећа, из које се тражило уједињење међународно непризнате Државе Словенаца, Хрвата и Срба са Краљевином Србијом и Црном Гором, која се раније присајединила Србији. Регент Александар је потом изјавио да прихвата Адресу и да у име свог оца краља Петра I, проглашава уједињење.[1]

Дан уједињења је као државни празник установљен одлуком Министарског савета Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 18. новембра 1919. године, а саопштење о томе је штампано у Службеним новинама 1. децембра 1919. године.[2]

На Дан уједињења, било је предвиђено да не раде трговачке и занатлијске радње.[3]

Референце уреди

  1. ^ Кркљуш, Љубомирка (2015). Правна историја српског народа. Београд: Правни факултет Универзитета у Београду. стр. 295. ISBN 978-86-7630-557-5. 
  2. ^ „Одлука о прослави Дана уједињења”. Службене новине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. 152: 1. 1. децембар 1919. Архивирано из оригинала 25. 01. 2021. г. Приступљено 01. 01. 2022. 
  3. ^ „Уредба о отварању и затварању трговачких и занатлијских радњи”. Политика. 7590: 6. 20. јун 1929.