Ерих Кош
Ерих Кош (Сарајево, 15. април 1913 — Београд, 25. мај 2010) је био српски књижевник, преводилац и академик јеврејског порекла.
| Ерих Кош | |
|---|---|
 Српски књижевник, преводилац и академик | |
| Датум рођења | 15. април 1913. |
| Место рођења | Сарајево, Аустроугарска |
| Датум смрти | 25. мај 2010. (97 год.) |
| Место смрти | Београд, Србија |
БиографијаУреди
Основну школу и гимназију завршио је у Сарајеву. Дипломирао је право на Београдском универзитету 1935. године. Као студент приступио је напредном покрету и био више пута хапшен, а у току 1935. године неколико мјесеци био је притворен у логору у Вишеграду. Слиједеће године Суд за заштиту државе осудио га је на годину и по дана затвора. По изласку из затвора радио је као адвокатски приправник у Сарајцву и Београду. Књижевношћу је почео да се бави 1938. објављујући књижевно-критичарске прилоге у сарајевском "Прегледу".[1]
У народноослободилачком рату Ерих Кош је учествовао од 1941. године. У партизанским јединицама обављао је разне војне и политичке дужности у Босни и Црној Гори.
После ослобођења, Ерих Кош је био, потпредседник Комитета за културу Владе ФНРЈ, затим начелник Министарства за културу и просвету у Савезном извршном већу. Цијелу 1950. провео је у Лондону у дипломатској служби. Радио је, потом, у Народном музеју, као помоћник управника. На дужности генералног секретара Југословенске лиге за мир, независност и равноправност народа провео је пет година (1964—1969).
Прозе Ериха Коша налазе се у више антологија и зборника савремене српске и југословенске књижевности. Такође, радови и књиге објављивани су му и на осталим језицима у Југославији, као и у Чехословачкој, Енглеској, Сједињеним Америчке Државама, Совјетском Савезу, Западној и Источној Немачкој, Холандији, Бугарској, Мађарској и Италији. Тако исто, сам Кош преводио је на српскохрватски језик са немачког и енглеског.
Био је у више мандата члан управе Удружења књижевника Србије, као и председник и члан управе ПЕН-клуба Србије. Учествовао је, запаженим рефератима, на више конгреса ове међународне књижевне организације. Такође, један је од оснивача и првих уредника часописа "Савременик"(1955-1960).[2]
Српска академија наука и уметности изабрала је Ериха Коша 21. марта 1974. за дописног и 16. новембра 1978. године за свог редовног члана.[3]
Преминуо је 25. маја 2010. године.
БиблиографијаУреди
Збирке приповедакаУреди
- У ватри (1947)
- Три хронике (1949)
- Записи о младим људима (1950)
- Време ратно (1952)
- Најлепше године (1955)
- Као вуци (1958)
- Прво лице једнине (1963)
- На аутобуској станици (1974)
- Излет у Парагвај, као осму књигу Сабраних дела (1983)
- Босанске приче (1984)
РоманиУреди
- Чудновата повест о киту великом такође званом Велики мак (1956)
- Il Tifo (1958)
- Снег и лед (1961)
- Новосадски покољ (1961)
- Имена (1964)
- Мреже (1967)
- Досије Храбак (1971)
- У потрази за Месијом (1978)
- Шамфорова смрт (1986)
- Писац говора (1989)
- Мишеви (1991)
- Кућа 25а (1994)
Књиге есеја и чланакаУреди
- Тај проклети занат списатељски (1965)
- Зашто да не (1971)
- Приповетка и приповедање (1980)
- Сатира и сатиричари (1985)
Књиге аутобиографске прозеУреди
- Узгредне забелешке (1990)
- Између редова (1994)
- Одломци и сећања
- Писци I и II
ПризнањаУреди
За своје књижевно дело академик Ерих Кош је добио више признања, међу осталим и награду Савеза књижевника Југославије за роман Велики мак (1958), Октобарску награду Београда за збирку Прво лице једнине (1964) и НИН-ову награду за најбољи роман године Мреже (1968). Такође, додељено му је и највеће признање Србије - Седмојулска награда, коју је добио за животно дело.
РеференцеУреди
- ^ Pinto, Avram (1987). Jevreji Sarajeva i Bosne i Hercegovine. Sarajevo: Veselin Masleša. стр. 125. ISBN 86-21-00090-3.
- ^ „Ерих Кош”. Просвета. Приступљено 28. 1. 2018.
- ^ Pinto, Avram (1987). Jevreji Sarajeva i Bosne i Hercegovine. Sarajevo: Veselin Masleša. стр. 125. ISBN 86-21-00090-3.
