Мирко Ковач

Мирко Ковач (Петровићи, код Никшићa, а 26. децембар 1938Ровињ, 19. август 2013) био је југословенски, српски, црногорски и хрватски књижевник. Аутор је више романа, збирки приповједака, есеја, ТВ-драма и филмских сценарија.[1]

Мирко Ковач
Mirko Kovac.jpg
Лични подаци
Датум рођења(1938-12-26)26. децембар 1938.
Место рођењаПетровићи, Краљевина Југославија
Датум смрти19. август 2013.(2013-08-19) (74 год.)
Место смртиРовињ, Хрватска

БиографијаУреди

Студирао је на Академији за позориште, филм и телевизију, одсјек драматургије, у Београду. Прва књига прозе »Губилиште« (1962) доживљава политичку и идеолошку осуду „због црне слике свијета“, а хајка на писца трајала је током цијеле 1963. године.[2] Роман »Моја сестра Елида« излази 1965, а кратки роман »Животопис Малвине Трифковић« 1971. године, који је драматизован и изведен 1973. на сцени Атељеа 212 у Београду, те преведен на енглески, француски, италијански, холандски, мађарски и шведски. У Шведској је доживио три издања, а у Француској је изашао и као џепно издање у едицији "Rivages poche". У Загребу му излазе романи »Ругање с душом« (1976); »Врата од утробе« (1978), који добија Нинову награду критике[2] (1978), награду Жељезаре Сисак (1979) и награду библиотека Србије за најчитанију књигу (1980). »Врата од утробе« је вјероватно најбољи Ковачев роман, сложене постмодернистичке наративне технике, у коме се преклапају ауторова визура дједовске му Херцеговине у распону више деценија и спиритуалне дилеме вјерске и секуларне природе. Слиједе романи »Увод у други живот« (1983), те »Кристалне решетке« (Босанска књига, Сарајево, 1995).

Мирко Ковач био је протов подизања Његошевог маузелоја. Сматрао је да је постојећа капела добро инкорпорирана у традицију те да Мештровићев пројекат асоцира на монументалне египатске храмове, што нема било какве везе са Хришћанством које је било окосница живота владике.[3]

Збирка новела »Ране Луке Мештревића« (1971) добија награду „Милован Глишић“, али му је та награда одузета 1973, а књига повучена из књижара и библиотека.[2] Допуњено издање истоимене збирке излази 1980. године, а новој приповијеци из те књиге »Слике из породичног албума Мештревића« припала је „Андрићева награда“. Збирка приповједака »Небески заручници« излази 1987. и добија награду издавача БИГЗ.

»Европска трулеж« (1986), књига есеја, награђена је НИН-овом наградом „Димитрије Туцовић“. Допуњено и поправљено издање, под насловом »Европска трулеж и други есеји«, излази у Загребу 1994. Књига публицистичких текстова »Бодеж у срцу« објављена је у Београду 1995. У Хрватској је објављена и његова преписка са српским писцем Филипом Давидом „Књига писама,1992 — 1995.“ (Ферал Трибјун,1995)

Политички се ангажовао у време распада Југославије крајем 1980-их година, отворено се ставивши на хрватску страну, па је после многих непријатности, па и физичког напада емигрирао у Хрватску.[2][4] У Сарајеву су му изашле Изабране књиге, у шест томова (Свјетлост, 1990). Написао је сценарија за филмове: Мали војници, Лисице, Окупација у 26 слика, Пад Италије, Тетовирање и др. Аутор је више ТВ и радио-драма. У Подгорици му је 2005. објављена драма „Лажни цар“. Књиге су му превођене на њемачки, француски, италијански, енглески, шведски, холандски, пољски, мађарски и др.[5]

Од 1991. године живео је у Ровињу, где је и умро 2013. године.[6] После пресељења у Хрватску књиге које је првобитно писао на екавици је почео да издаје на јекавици.

НаградеУреди

Добио је интернационалну награду Тухолски (Tucholsky Prize) шведског ПЕН-центра за 1993, те 1995. годину Хердерову награду за књижевност. Добио је још и Словенску награду Виленица, босанску награду Босански стећак и Меша Селимовић, црногорске награде 13. јул, Стефан Митров Љубиша и Његошеву награду, као и хрватске награде Владимир Назор, Аугуст Шеноа, награду Јутарњег листа и награде Киклоп (два пута за прозно дело године, књигу есеја године и за животно дело).[2]

РеференцеУреди

  1. ^ „Mirko Kovač”. Званични сајт Лагуне: www.laguna.rs. Приступљено 31. 1. 2022. 
  2. ^ а б в г д „Mirko Kovač”. fraktura.hr. Приступљено 31. 1. 2022. 
  3. ^ Ковач, Мирко (24. март 1969). „Племе моје сном мртвијем спава”. Књижевне новине. 
  4. ^ Мирко Ковач - Избор језика је избор слободе
  5. ^ РТС (2013-08-20). „Умро писац Мирко Ковач”. Glas Srpske (на језику: српски). Приступљено 2022-01-18. 
  6. ^ „Умро Мирко Ковач”. vijesti.me. Архивирано из оригинала на датум 22. 8. 2013. Приступљено 19. 8. 2013.