Ђуро Даничић

српски филолог
(преусмерено са Ђура Даничић)

Ђуро Даничић (или Ђура Даничић; Нови Сад, 4. април 1825Загреб, 17. новембар 1882) био је српски филолог, лексикограф и преводилац.

Ђуро Даничић
Ђуро Даничић, рад Стеве Тодоровића.
Лични подаци
Пуно имеЂорђе Поповић
НадимакЂуро
Ђура
Датум рођења(1825-04-04)4. април 1825.
Место рођењаНови Сад, Аустријско царство
Датум смрти17. новембар 1882.(1882-11-17) (57 год.)
Место смртиЗагреб, Аустроугарска
ОбразовањеУниверзитет у Бечу

Даничић је био бранилац Вукових погледа и велики поштовалац његовог рада, један од најзначајнијих радника на проучавању српског и хрватског језика.[1]

Биографија уреди

Ђуро Даничић рођен је под именом Ђорђе Поповић,[1] као четврти син новосадског свештеника Јована Поповића и Ане,[2] у Новом Саду, 1825. године. Рано је остао без оца (1838), а успео је да се образује захваљујући пожртвованој мајци.[3] Од четворице браће, двојица су познати – Милош Поповић (уредник „Српских новина” и „Видовдана”) и Василије Поповић.

Прве школе учио је у Новом Саду и Пожуну, а правне науке у Пешти и Бечу, где је дошао 1845. Под утицајем Караџића и Миклошича почео је да се бави словенском филологијом, којој је касније, а нарочито проучавању српског језика, посветио цео живот. За време студија материјално су му помагали кнез Михаило Обреновић и Јован Гавриловић. Године 1856. постао је библиотекар Народне библиотеке у Београду и секретар Друштва српске словесности, а 1859. професор Лицеја (Велике школе). Године 1865. оставио је професуру, и на кратко време постао чиновник Управе пошта, а 1866. отишао је у Загреб за секретара тада основане Југословенске академије. Године 1873. се вратио на катедру српског језика у Велику школу у Београду, предајући у њој до 1877.

 
Родна кућа Ђуре Даничића у Новом Саду, улица Златне греде бр. 31

Отишао је затим на одмор у Загреб, да продужи рад на започетом великом Рјечнику хрватскога или српскога језика. Током обављања тог посла је преминуо. Његово тело пренесено је новембра исте године (1882) у Београд и ту је сахрањено на Марковом гробљу.[4]

Своје презиме заменио је 1847. презименом Даничић (по јунаку из народне песме),[1] којим се потписао на првом свом научно-полемичком раду Рат за српски језик и правопис, и при том презимену је после стално остао. Разлог је био једноставан; само да се избегне државна цензура те књиге. Касније је нашао да ново презиме има и те како смисла, јер је говорило "о сину Вукових "Даница" (календара).[5] Тада је имао само 22 године, и са тим радом се уз ново презиме истакао у свету културе. Током живота живео је усамљено, није се никад женио, домаћинство му је водила мајка.[6]

Научни рад уреди

 
Ђуро Даничић, биста на Калемегдану, Београд

Даничић је један од највећих радника на подручју испитивања српског језика.

 
Ђуро Даничић

Његов први рад објављен је 1845. (у Подунавци) у заштиту Вука. Научно обарање теорије Вукових противника, Даничић је изнео у расправи Рат за српски језик и правопис (1847)[1], којом је допринео брзој победи Вукових идеја. Затим је дао Малу српску граматику (1850), у којој је српски књижевни језик први пут научно окарактерисан. Касније (од 1863) то је мало дело излазило у више издања (1—7), под називом Облици српског језика.[1] Дела Даничића, у којима је обрађивао различите стране српског језика, јесу: Српска синтакса (1858)[1], само са одељком о падежима са и без предлога, заснована на тадашњој локалистичкој теорији о падежима, Основе (1876)[1], класификација, сасвим механичка, наставака за образовање речи, Коријени (1877)[1], без велике теоријске вриједности, Историја облика (1874[1]), најзад славне акценатске студије (Slav. Bibi., Miklošić, I, Glasnik, 8—9. Rad, 6, 14, 20), које су образовале основу проучавања словенског акцента.

Даничићева већа издања српских старих споменика, већином још незамењена, јесу: Житије Св. Саве (Теодосијево, 1860, у издању приписано Доментијану), Житија Св. Симеона и Св. Саве од Доментијана (1865),[7] Никољско јеванђеље (босанске редакције, 1864), Животи краљева и архиепископа српских (Данила и других, 1866),[8] и многа друга мања дела, развијена по научним издањима.[9]

Превео је Стари завет (Вук је превео Нови).[10] Редиговао је Вуков превод Новога завета без већих измена.[1]

Реформа латиничног писма уреди

 
Сахрана Ђуре Даничића

У свом започетом делу Рјечник хрватскога или српскога језика, Даничић је предложио реформу латиничног писма по угледу на Вукову реформу ћирилице, у којој би се диграфи dj, lj, nj, заменили графемама đ, ļ, ń, ģ, и тиме постигла пуна компатибилност латинице са ћирилицом, и избегле недоумице у којима графеме из диграфа стоје једна до друге, али се посматрају одвојено (нпр. nadživeti, injekcija, podjednako итд.).

Од Даничићевих графема, у ширу употребу је једино ушла графема Đ đ, уместо дотадашњег dj.

Одабрана дела уреди

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 135. 
  2. ^ "Просветни гласник", Београд 1882. године
  3. ^ "Политика", Београд 1925. године
  4. ^ Информација о његовом гробу, Приступљено 20. 4. 2016.
  5. ^ "Отаџбина", Београд 1882. године
  6. ^ Михаило Полит_десанчић: "Покојници", Нови Сад 1899.
  7. ^ а б Даничић 1865.
  8. ^ а б Даничић 1866.
  9. ^ „Đuro Daničić: Čovek srpskog jezika”. iserbia.rs. Приступљено 23. 1. 2022. 
  10. ^ „Нови превод Старог завета после готово 150 година”. politika.rs. Приступљено 23. 1. 2022. 
  11. ^ Daničić 1882.

Литература уреди

Спољашње везе уреди

Функције у институцијама културе
Директор Народне библиотеке Србије
1856—1859
Директор Народног музеја Србије
1856—1859