Радослав Веснић

Радослав Веснић (Краљево, 11. септембар 1891Београд 3. септембар 1980) је био српски позоришни глумац и редитељ, професор глуме и дикције, писац, преводилац и новинар.

Радослав Веснић
R.vesnic.png
Датум рођења(1891-09-11)11. септембар 1891.
Место рођењаКраљево
 Краљевина Србија
Датум смрти3. септембар 1980.(1980-09-03) (88 год.)
Место смртиБеоград
 СФРЈ

БиографијаУреди

Још као средњошколац играо је у ђачком позоришту Нада, бежао у путујуће позориште Андре Делинија, потом глумио у омладинском позоришту Отаџбина. По завршетку гимназије примљен је у Народно позориште за привременог члана. Борио се у Балканским ратовима 1912. и 1913. године и у Првом светском рату. Глуму је учио код Маге Магазиновић и у Првом студију Художественог театра у Москви код Станиславског. Завршио је Философски факултет у Београду.

Од 1920. до 1923. године радио је као новинар и уредник београдског листа Новости. Следеће две године био је глумац, редитељ и управник драме Српског народног позоришта у Новом Саду одакле одлази у Осијек за управника Народног казалишта. Године 1927. оснива београдску оперету која наступа у башти ресторана Клериџ на Теразијама и у сали Луксора у Балканској улици. Од 1928. до 1930. године био је сауплент краљевачке гимназије. Сезону 1930/31. провео је режирајући и глумећи у СНП-у. У периоду од 1931. до 1941. године је редитељ и директор драме у Народном позоришту у Београду са једногодишњом паузом када ради у Уметничком одељењу Министарства просвете и као аташе за културу југославенског посланства у Софији.

Током Априлског рата 1941. године командује противваздушном батеријом бранећи Београд. По капитулацији одбија положај управника Народног позоришта у Београду и председника општине Краљево те га хапсе и одводе на Сајмиште, Бањицу и најзад у логоре у Нирнбергу и Хамелбургу. У заробљеништву учествује у раду позоришних дружина Боем и Зора.

Од 1945. до 1947. је директор и професор француског и српског језика краљевачке гимназије и руководилац КУД-а Коста Абрашевић. Потом је директор драме Војвођанског позоришта у Новом Саду и професор у Глумачкој школи. Од 1951. до 1954. године је управник, директор драме и редитељ у Народном позоришту у Бањој Луци. Поново се враћа у Нови Сад за редитеља у СНП и директора и професора Драмског студија. Као пензионер режира у Народном позоришту у Пироту и у Бањој Луци, у КУД Иван Кларић у Новом Саду, предаје у Глумачкој школи у Приштини. Пише позоришне критике за новосадски Дневник и Нашу сцену, даје осврте на позоришне премијере за Радио Београд.

Оснива Савез удружења ратника ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1920. године, његов је председник и покреће и уређује лист 15. септембар.

 
Радослав Веснић (1891–1980), глумац, редитељ, управник, друга половина 20-их година 20. века. Фотографија је музејска грађа Позоришног музеја Војводине.

РежијеУреди

Од 1924. до 1965. године режирао преко 126 премијера у СНП, НП у Београду, НП у Осијеку, Софијском народном театру, Београдској оперети у Клериџу, Народном позоришту у Цетињу, Народном позоришту у Сомбору, Народном позоришту у Бањој Луци, Народном позоришту у Крагујевцу, Народном казалишту у Сиску, Народном позоришту у Пироту.

УлогеУреди

Од 1906. године до 1975. године играо око шездесетак улога у Народном позоришту у Београду, Академском позоришту у Београду, Српском народном позоришту у Новом Саду, Хрватском народном казалишту у Загребу и Народном позоришту у Бањој Луци.

Књижевни радовиУреди

Драматизовао више књижевних дела, објавио низ приповедака у новинама и часописима. Писао за дневне новине и позоришне часописе.

  • Збирке приповедака: Луталица(1930), После тридесет година(1931), Привиђење на Бадње вече(1935), роман Славољуб Зорић(1930);
  • Збирка поезије: У свитање(1920);
  • Драме: Путем искушења(играно у НП у Скопљу, НП у Београду, Академском позоришту у Београду и Художественом театру у Софији), Брак из љубави (играно у НП у Скопљу и у СНП), Господски дом (играно у НП у Скопљу, НП у Београду и Љубљанској драми), Његова последња авантура (играно у НП у Скопљу и Академском позоришту у Београду), Путујуће друштво, драматизација приповетке С. Сремца (играно у НП у Београду и СНП), Први вал /Четрдесет прва/ (играно у НП у Приштини и НП у Бањој Луци), Ивкова слава, драматизација приповетке С. Сремца (играно у НП у Крагујевцу), Први вал (прво извођење 1963. у НП у Пироту), Повратак (прво извођење 1963. у НП у Пироту);
  • Техника говора – уџбеник (1951).

Преводилачки радУреди

Преводио је са немачког, француског и руског поезију, приповетке и позоришне комаде.

Педагошки радУреди

Био је професор српског и француског језика, директор Краљевачке гимназије, професор глуме, дикције и директор Глумачке школе у Новом Саду и директор Драмског студија у Новом Саду, професор дикције у Глумачкој школи у Приштини.

ОдликовањаУреди

  • Бели орао са мачевима,
  • Златна Обилићева медаља за храброст,
  • две сребрне Обилићеве медаље за храброст,
  • Медаља за војничке врлине,
  • Албанска споменица,
  • орден Светог Станислава са мачевима,
  • орден Светог Владимира са мачевима,
  • бронзана медаља за заслуге Националног удружења ратника Француске,
  • Легија части
  • Почасни је грађанин Париза.

ИзвориУреди

  1. Радослав Веснић, Аутобиографија, Музеј позоришне уметности Србије, Београд, 1998.
  2. Боривоје Станковић, Руководиоци Народног позоришта у току једног века, Београд, 1967.
  3. Павао Циндрић, Радослав Веснић, Хрватско народно казалиште 1894-1964, Загреб, 1969.
  4. Влада Поповић, Поводом 60-годишњице позоришног рада Радослава Веснића, Нови Сад, Позориште, 1970.

Спољашње везеУреди