Владимир Николић
Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Владимир Николић (Сента, 1857 — 1922) био је српски архитекта.
| Владимир Николић | |
|---|---|
 Српски архитекта, Владимир Николић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 13. јун 1857. |
| Место рођења | Сента, Аустријско царство |
| Датум смрти | 1922. |
| Место смрти | Краљевина Југославија |
Биографија
уредиРођен је 1857. године у Сенти. У родном месту је завршио основну школу, школовање је наставио у Панчеву. Николић се школовао и у Марибору, а потом на Високој техничкој школи у Минхену.
После кратког боравка у Минхену, где је провео зимски семестар 1879/1880. године одлази у Беч, где се уписује на Политехникум, ту је апсолвирао али није одбранио дипломски рад. Свој стручни статус и право да се потписује као архитекта касније објашњава чињеницом да је карловачком Магистрату поднео „апсолутеријум“ бечке Политехнике и повеље којом га је одликовала српска краљевска влада током деветогодишњег рада у Краљевини Србији, па је на основу ових докумената од Високе краљевске хрватско-славонско-далматинске земаљске владе добио титулу грађевинара. Владимир Николић је био рођак патријарха Георгија Бранковића.
У априлу или мају 1892. године, Владимир Николић се из Београда сели у Сремске Карловце. У духовну престоницу пречанских Срба преселио се заједно с мајком Катарином и сестром Миланом.
Пројектовао је и изградио већи број грађевина које су обележили простор садашње Војводине. По налогу патријарха Георгија Бранковића пројектовао је и изградио у Сремским Карловцима: Патријаршијски двор, Владичански двор и Српску велику гимназију. У Новом Саду је пројектовао Епископски двор.
Патријаршијски двор у Сремским Карловцима је изградио 1892. године у неоренесансном стилу, имајући у виду романичке и византијске симбола проналазио ренесансне оквире. Епископски двор је изградио 1901. године по принципима ханзенатике оставши при томе у духу неоромантизма.
Архитектура
уредиСа доласком у старо митрополитско седиште, започиње и најплоднији период стваралаштва Владимира Николића. Управо ту настали су његови најсложенији пројекти, као што су:
- Грађевина Српског народног дома у Сремској Митровици (1893),
- Зграда Препарандије у Сомбору,
- позориште Дунђерског у Новом Саду
- капела у Меленцима (1895),
- Патријаршијски двор у Сремским Карловцима (1892—1894),
- Владичански двор у Будиму,
- хотел „Гранд Пауновић“ у Вуковару (1896),
- Велика српска православна гимназија у Новом Саду (1899—1901),
- Богословски семинар у Сремским Карловцима
- Владичански двор у Новом Саду (1900—1901),
- Народно-црквени фондови у Сремским Карловцима (1902),
- Стефанеум и породична капела на Чератском гробљу у Сремским Карловцима (1903),
- Палата задужбине баронице Јовић у Бечеју
- Свештенички конвикт у Сремским Карловцима (1904),
- Капела у манастиру Беочин (1905),
- Палата Кронић у Сомбору
- обнова Саборне цркве у Сремским Карловцима (1907),
- судска палата у Иригу (1912),
- Основна школа у Сремским Карловцима (1913), уз неколико породичних кућа и низ обнова разних зграда.
Николић је провео девет година у Србији од 1883. до 1892. године. О овој фази Николићевог стваралаштва историчарка уметности Донка Станчић је записала:[1] „Упркос тим штурим описима његовог рада, о примећености и уважавању, које је као архитекта уживао, најбоље говори податак да је као врло млад, након шест година рада у Београду, примио краљевско одликовање. Краљ Милан Обреновић га је, као инжењера Министарства грађевина, 1. јануара 1889. године одликовао Таковским крстом петог реда, а у контрактуалног инжењера четврте класе унапређен је указом који је потписао министар Петар Велимировић, у име краља Александра I, 1. маја 1891. Остају, међутим, и даље непознати његови други објекти подигнути у Србији, а како је зграда лесковачке гимназије срушена током бомбардовања у Другом светском рату, нестало је и ово једино засад познато Николићево архитектонско дело на тлу Краљевине Србије.“
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Stančić, Donka (1999). Arhitekt Vladimir Nikolić. Novi Sad: Opštinski zavod za zaštitu spomenika kulture. ISBN 9780146719752.
