Беочин је градско насеље у општини Беочин, у Јужнобачком округу, у Србији. Према попису из 2011. било је 7839 становника.

Беочин
Стамбени блок у Беочину
Административни подаци
ДржаваСрбија
Аутономна покрајинаВојводина
Управни округЈужнобачки
ОпштинаБеочин
Становништво
 — 2011.Пад 7.839
 — густина226/km2
Географске карактеристике
Координате45° 11′ 32″ С; 19° 43′ 13″ И / 45.192333° С; 19.720206° И / 45.192333; 19.720206
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина196 m
Површина35,6 km2
Беочин на карти Србије
Беочин
Беочин
Беочин на карти Србије
Остали подаци
Поштански број21300
Позивни број021
Регистарска ознакаNS

Географија уреди

Беочин је административно седиште општине Беочин, која припада Јужнобачком округу, иако се целокупна територија општине не налази у Бачкој, већ у Срему, али због непосредне близине регионалног центра, Новог Сада (око 15 km) се сврстава у бачки округ. Место се налази у северном Срему, на обронцима Фрушке горе и десне стране Дунава.

Овај крај је познат по фабрици цемента Лафарж БФЦ (Lafarge BFC) [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (2. март 2013) који је пре запошљавао око 2.000 радника, а сада у фабрици ради око 350 људи.

По попису становништва из 2002. године Беочин има 8.370 становника. Већина становника чине Срби, постоји и мања заједница Рома са Косова избеглих 1990-их година.

Месне заједнице уреди

У саставу насељеног места Беочин постоје три месне заједнице: "Беочин Село" (на југу), "Беочин Град" (на северу) и "Бразилија" (на западу). Насељеном месту Беочин припада само источни део месне заједнице "Бразилија", док је западни део ове месне заједнице у саставу суседног насеља Черевић.

Историја уреди

 
Православна црква у Беочину

Насеље на садашњој територији Беочина се спомиње први пут у XVIII веку. 1839. године је саграђена фабрика цемента. Почетком XX века настало је и насеље за раднике. После Другог светског рата Беочин се шири на исток градњом вишеспратних зграда. Беочин постаје већи и важнији од Беочин села, као што ће постати и важан центар за околна села. Због великог прилива становништва, услед потражње радника за рад у фабрици цемента, у Беочину има мало старог локалног становништва.

Јавни објекти уреди

Овде се налазе ОШ „Јован Грчић Миленко” Беочин, Српска православна црква у Беочину, Црква Светог Василија Острошког у Беочину и Римокатоличка црква Свете Барбаре у Беочину.

Демографија уреди

У насељу Беочин живи 6221 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 37,3 година (35,7 код мушкараца и 38,8 код жена). У насељу има 2774 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,90.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

Демографија[1]
Година Становника
1948. 3.639
1953. 4.082
1961. 5.145
1971. 6.563
1981. 7.298
1991. 7.873 7.757
2002. 8.058 8.297
2011. 7.839
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
4.695 58,26%
Роми
  
1.019 12,64%
Југословени
  
693 8,60%
Хрвати
  
507 6,29%
Мађари
  
182 2,25%
Словаци
  
96 1,19%
Словенци
  
75 0,93%
Црногорци
  
56 0,69%
Русини
  
25 0,31%
Немци
  
24 0,29%
Муслимани
  
21 0,26%
Македонци
  
19 0,23%
Албанци
  
16 0,19%
Румуни
  
8 0,09%
Чеси
  
5 0,06%
Бошњаци
  
3 0,03%
Руси
  
2 0,02%
Осети
  
1 0,01%
Бугари
  
1 0,01%
непознато
  
53 0,65%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Саобраћај уреди

Сва насеља у општини Беочин су повезана градским аутобусима Новог Сада (бројеви од 77 до 84).[4]

Север: Футог (преко Дунава скелом)
Запад: Илок, Бачка Паланка, Вуковар Беочин Исток: Сремска Каменица, Петроварадин, Нови Сад
Југ: Црвени Чот (највиши врх Фрушке горе), Сремска Митровица

Градови побратими уреди

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  2. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  3. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 
  4. ^ JGSP Novi Sad

Мапе уреди

Спољашње везе уреди