Википедија

Срби у Славонији

Срби у Славонији јесу дио српског народа традиционално настањен у Славонији, данашњој Хрватској. Прије распада Југославије и рата у Хрватској (1991—1995) били су бројни.

Срби у Славонији
Застава Срба у Хрватској
Језици
српски и хрватски
Религија
православље
Сродне етничке групе
Срби у Хрватској

Историја уреди

 
Стефан Владислав II Немањић је 1292. године, од краља Угарске Андрије III привремено добио на управу херцештво Славонију.
 
План старе бродске тврђаве из 1715. Назив тврђаве је био Вуковац, по српском деспоту Вуку Бранковићу, а Славонски Брод се у вријеме предтурске и турске владавине Славонијом називао Деспотов Брод, а тај крај и Деспотове земље. Након Бранковића, Бериславићи су, као каснији српски деспоти, насљедили те посједе.[1] [2]
 
Стефан Штиљановић је био каштелан Врховачког града код Пожеге [3] Од Фердинанда је био добио имања у вировитичкој жупанији (1527.),[4] као и град Валпово гдје је владао (био је префект тог утврђеног града у Славонији).
 
Манастир Ораховица у Славонији. У децембру 1700. патријарх српски Арсеније у манастиру организује три народна збора против унијаћења. На тим зборовима је одлучено да се православни Срби не покоравају унијатском владици Петронију Љубибратићу, којег је цар крајем марта 1694. потврдио за унијатског владику у Срему, након смрти Лонгина Рајића.[5]
 
Надгробна спомен плоча коју је Србин католик из Брода на Сави, Андрија Торкват Брлић, са братом Игњатом и сестрама Аном и Маријом, подигао свом оцу, Игњату Вјекославу Брлићу. Фрањевачки самостан у Цернику. На плочи пише да им је отац био члан Дружтва србске словесности, претече САНУ.
 
Саборна српска православна црква у Пакрацу, запаљена у рату 1991.

Језгро старије Славоније био је Загреб са Загребачком и Крижевачком жупанијом. Крајем 14. вијека им се придружује Вараждинска, а у 15. вијеку и Вировитичка жупанија. Простор данашње Славоније, који је прије турске окупације политички био под Угарском, на бројним картама се називао Рашком (Rascia). Помињање Рашана (Раци) на том простору је учестало и у предтурском и у периоду након одласка турске власти. Османлије су за православце користиле назив Власи, па се у њиховим документима често спомињу Власи, које насељавају по новоосвојеним граничним крајевима, серхатима. Имена предтурских католика са простора данашње Славоније су добрим дијелом мађаризована, као Матијаш, Миклош... иако се радило о Словенима, док су имена православних била народна, као Вук, Ђурађ (мјесто Свети Ђурађ), Кузма, Лазар... Старији облик славонског имена био је кајкавско-екавски Словење (16. в.) и користио се до 18. вијека, а каснијим одласком кајкаваца (пред турском најездом) и већим досељавањима штокавских-икаваца и ијекаваца, надвладала је икавска варијанта Словиње и Словинци. Назив Славонија се уводи од латинског S(c)lavoniа. Радослав Лопашић наводи податак да су становници Славоније себе, у старије доба, звали Словинци и да је тек у прошлом виеку (18. в.) настао, по латинском, назив Славонац.[6] Хрватски етнолог ромског поријекла [7] Антун Радић је записао да су се ти кајкавско-екавски Словенци похрватили. У листу Дом од 3.12.1903. је записао да прије 300-400 година око Загреба, Крижеваца, Сиска, Пожеге... није било ниједног Хрвата. Они су били преко Велебита, ближе мору, а око Загреба, па на запад до Љубљане и низводно уз Саву су били Словенци или Словинци. Када је хрватска држава преко Велебита пропала, преселили су се хрватски бани међу Словенце, у Загреб, али су се и даље звали хрватски бани. И тако су Словенци имали хрватског бана, али због сличног говора нису га сматрали туђим. Временом су људи изгубили своје име и Словенци на том простору су се почели звати Хрватима.[8] Тако се славонско име из Загреба и околине, који постаје Хрватска, сели на исток, на простор раније Рашке. Након што су ти простори ослобођени од Турака, 1699. године се успоставља Краљевина Славонија, која је заправо данашња Славонија. Процес ширења аустријско-хрватског утицаја на тај простор је започео одмах по одласку турске власти. Док је у турском периоду, за католике тога краја била надлежна Београдска бискупија,[9] одласком Турака долази до сукоба између Ђаковачке и Загребачке бискупије око граница бискупија. Загребачки бискуп био је експонент аустријске политике и као политички јачи, насилно је проширио свој утицај далеко на исток, до ријеке Вуке. Ђаковачки бискуп Никола Ограмић Оловчић је убијен у својој резиденцији.[10] До тада су фрањевци на том простору користили и ћирилицу, а од тада им се намеће само латиница. Славонски Брод је прије турске најезде једно вријеме био сједиште српских-рашких деспота Бранковића (Тврђава Вуковац у Славонском Броду) и Бериславића, под врховном угарском влашћу. По њима се и звао Деспот Брод, а тај крај се звао Деспотове земље.[11] Брод од Турака ослобађају њемачки и рацки војници. Сачувано је писмо Војводе Карла де Кроја [12] из 1691. године о освајању Брода од Турака. Из писма се види да су Рашани-Срби и Нијемци, на челу с њим, ослободили Брод од Турака. Он у писму спомиње рацке хајдуке којима је повјерио да одвежу неколико турских лађи на Сави, наводи у свом табору рацког капетана Перчинлију с 300 Раца и хајдука. Чим је настала вече, почну Раци и хајдуци прелазити на другу обалу, чамцем се превезло 80 рацких хајдука, који су се смјестили иза тамоших рацких колиба. На крају писма пише да је исте ноћи дао турску тврђаву запосјести с Рацима и са 100 њемачких војника.[13]

Због покушаја наметања духовно-политичке власти Загребачког бискупа и у Броду, угледни становници Брода су у писму од 8. октобра 1702. године, писали о узорном црквеном дјеловању фрањеваца из Брода.[14] На почетку тога писма они пишу: Ми доље потписани римокатолици народности славенскоилирске града Брода... Од њихове жупничке скрби... нити канимо нити хоћемо, да нас се кида, било каквим насиљем, подстреком или одвођењем... Након имена и презимена 21 потписника (од којих су нека од презимена: Дабић, Богдановић, Лазић, Нинковић, Наранђић...), слиједи текст у којем се опет наводе називи народа: ...овом славонском и рашком народу...[15] Називи за народ, славонски и рашки, указивало је на двије вјере. Рашко име је било више везано за православце (иако имамо сачуване податке о католичким Рацима-Буњевцима и Шокцима), а славонско име се наметало католицима и покатоличеним умјесто рашког. Јохан Вилхелм фон Таубе у својој путописној књизи о Славонији и Сријему из 1777.-1778. године, користи искључиво илирско име за житеље Славоније.[16] Антун Радић је писао и о хрватизацији Славоније. У Дому од 10.11.1904. наводи текст у којем је наведено да је неко нпр. у Винковце дошао још прије 20 година и да је рекао да је Хрват и да су ти људи Хрвати, био би сретан ако би му се сав свијет смијао, јер би лако добио и батине. То су били Раци и Шокци, а Хрватама није било ни трага. Али већ тада су господа по Славонији, а било је већ и таквих сељака, говорили да су Хрвати. У тексту се констатује да је од те несвјесне масе, Странка права Анте Старчевића, створила Хрвате.[17] Рашком имену се противио славонски језуита Антун Канижлић у 18. вијеку, у свом дјелу из 1760. године, а због рашког имена је негодовао и босански фрањевац фра Филип Ластрић, сматрајући да Нијемци криво и наопако зову све Илире Рацима, као да су сви из Рашке.[18] Бивши запосленик Хрватског института за повијест, историчар Дамир Матановић,[19] у предговору књиге Мијата Стојановића, Сгоде и несгоде мога живота, пише да је код старих Славонаца свијест о припадности широј хрватској заједници тешко доказати.[20]

Симеон Пишчевић је у својој Историји српског народа из 1795. записао да су у Славонији и Срему прије Турака били само Срби.[21] Писао је и о процесу однарођавања покатоличених Срба и унијата у Славонији, који су спроводили фрањевци, трудећи се да од њих стварају нови народ (тада их још нису претварали у Хрвате). Прво су им укинули словенско писмо (ћирилицу), којим су и сами до тада писали, а затим би им уводили и нове ријечи, да би се што више разликовали од својих српских сународника православне вјере.[22]

Српска свијест, међу малобројном интелигенцијом Славоније је претходила хрватској, иако је у ранијим вијековима она замирала због вјерских разлика, па католици имају друга имена: Шокци, Буњевци, Илири, Славонци. Андрија Торкват Брлић, Србин католичке вјере из Брода на Сави (каснијег Славонског Брода) пише да је: Славонија скоро изкључиво напучена Сербством римске и герчке цркве.[23] Игњат Брлић на крају писма из Беча, од 9. маја 1853. године, свом брату, Андрији Торквату Брлићу, пише: ...бадава је сав напор наш без политичне самосталности, а то би се, како прије рекох, најлакше могло постигнути, кад би се србско име обновило и тим именом, као што већ сад сваки Србин чувствује, српско царство, самосталност и.т.д. скопчала и у народу пробудила. Још наш Шокац, ја то најбоље знам, пјева о србском цару Стипану, о цару Лазару, о Косовској битки и.т.д. чувствује да је Србин, али изрећи само неће...[24]

И други Брођанин, истакнути илирац Мато Топаловић, католички свештеник, у свом дјелу из 1842. године, Одзив родољубног сердца је записао: Хеј! ви високомудри Хорвати, који нећете ништа да чујете о имену илирском! Којим правом можете ви и помислити само, да се наш народ јужни, наш језик, наша литература именом хорватским овјенча? Кажите ми молим вас, одкад вам се рачуна главни ваш град Загреб да спада на Хорватску? Ја у старини само славонско име тамо налазим. Bani totius Slavoniae, имадиаху област од мора јадранског тиа до Дунава. Гди је тад Хорватска била?…[25]

Српски књижевник католичке вјере и официр из Славоније, Антун Матија Рељковић (1732.—1798) је у 4. глави свог дјела Сатир написао: O Slavonise, tise verlo varash, koij godmi tako odgovarash, Nashi stari iesu knygu znali, Serbski shtili, a Serbski pisali.

Одсуство хрватске свијести у ранија времена није карактеристично само за необразоване Славонце, него и за најобразованије људе тога времена. Фрањевци у Нашицама у својим љетописима наводе само илирско и славонско име. На дан 29. јуна 1815. споменут је брат Фрањо Лесковац, клирик философије, Славонац из Брода, дана 9. јула исте године се наводи брат Ремигије Матковић, Славонац из Церника,[26] а на дан 23. маја 1815. је споменут брат Иво Абрамовић, Славонац из Пожеге.[27] Локални језик се никада не именује хрватским, но илирским именом (3.7.1796., 27.7.1800., 6.3.1801., 11.6.1801., 10.6.1802),[28] а народност се исто именује илирским именом. Матија Шендић из Пожеге је 13.5.1803. споменут да је илирске народности (Natione Illyrus), док су преводиоци из Хрватског института за повијест то са латинског превели као хрватски језик и да је он по народности Хрват.[29] Илирски стихови оца Ивана Балатовића, од 16.6.1805 су са латинског изворника преведени, у другој књизи ових записника, из 2012., као хрватски стихови,[30] док је отац Јероним Андријашевић, по народности Илир из Пожеге (natione Illyrus) (1.1.1807), постхумно кроатизиран и наведен као Хрват из Пожеге.[31] Поред илирског и славонског имена за католике, за православне се тада више веже рашко име, па су на дан 7.12.1799. споменуте неке несреће које су се појавиле у рашкој (Rassicensi) заједници у Шаренграду.[32] Петар Корунић је навео податак да се под појмом илирске нације, у многим књигама и дипломатији, често подразумјевало Србе у Хабзбуршкој монархији.[33] Стјепан Јесенковић, професор сјеменишта (католика богословија) у Ђакову је у писму Гају, крајем 1835. писао да многи Славонци замјерају што новине носe ознаку Хорватскe, па се боје Славонци да их не похрватите, већ да их нарешите (назовете) Новине Славјанске, или Илирскеили Обћинске.[34]

Срби у Славонији су у вријеме НДХ били изложени геноциду, протјеривању и присилном покатоличавању. Стварањем савремене Републике Хрватске, притисак и прогони су се наставили, што је резултирало наставку политичког ширења хрватског утицаја на том простору и драстичном смањењу броја православних Срба. Етногенезама, католици разних нација и покатоличени (Срби, Јевреји...) су формирани у савремену хрватску нацију, а православни у српску. Сузбијање славонског имена у новије вријеме, се огледа и у промјени назива града, из Славонска Пожега у Пожегу, а у Славонском Броду је умјесто локалних новина Бродски лист, поново уведено правашко гласило са називом Посавска Хрватска. Историјске личности и католици из тога краја, који су се борили против хрватизације Славоније, се постхумно и пропагандно проглашавају Хрватима (Мато Топаловић,[35] Андрија Торкват Брлић).[36]

Познате личности уреди

Галерија уреди

  •  
    Карта из 1645. године, на којој је Рашка на подручју данашње Славоније, Босна јужно од Рашке и ријеке Саве, Славонија је око Загреба, а јужно од те старије Славоније и ријеке Саве је била Хрватска.
  •  
    Дио рукописа Рељковићевог Сатира из 1761. Ту наводи да су нашки стари - Славонци, били писмени и знали за књигу. Сербски су штили - читали, а сербски писали - ћирилицом. Загребачки Србобран је у овом дијелу рукописа открио накнадни фалсификат. Неко је Нашки стари претворио у Вашки стари. Циљ фалсификата је био Рељковића одвојити од тих старих Славонаца, чији је језик био српски и приказати га као хрватског просвјетитеља.[37]

Види још уреди

Извори уреди

  1. ^ Zirdum, Andrija (2001). Počeci naselja i stanovništvo brodskog i gradiškog kraja 1698.-1991. Slavonski Brod: Hrvatski institut za povijest, Podružnica za povijest Slavonije, Srijema i Baranje. стр. 281. 
  2. ^ Hafizović, Fazileta (2016). Požeški sandžak i osmanska Slavonija. Zagreb, Slavonski Brod: Hrvatski institut za povijest, Podružnica za povijest Slavonije, Srijema i Baranje. стр. 79, 165. 
  3. ^ Seletković, Petar (2022). Scrinia Slavonica 22, Stefan Štiljanović – od kaštelana do despota i sveca. Slavonski Brod: Hrvatski institut za povijest. стр. 21. 
  4. ^ Половина 2013, стр. 349.
  5. ^ Жутић, Никола (2021). Мато Топаловић, славонски Илир. Београд: Велика Србија. стр. 47. ISBN 978-86-80900-09-4. 
  6. ^ Лопашић, Радослав (1888). Два хрватска јунака: Марко Месић и Лука Ибришимовић. Загреб: Матица хрватска. стр. 109. 
  7. ^ Српско Коло, бр. 51., 23. децембра 1910. (5.) јануара 1911., Стипа Радић против Срба народа. Загреб. 1910. 
  8. ^ Радић, Антун (1903). Дом - од 3. децембра, двоброј 21. и 22. Загреб. стр. 328. 
  9. ^ Скендеровић 2012, стр. 35, 36, 38. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFСкендеровић2012 (help)
  10. ^ Скендеровић, Роберт (2012). Најстарија матична књига бродске жупе Пресветог Тројства (1701—1735). Славонски Брод: Хрватски институт за повијест, подружница за повијест Славоније, Сријема и Барање. стр. 53. ISBN 978-953-6659-60-9. 
  11. ^ Хафизовић, Фазилета (2016). Пожешки санџак и османска Славонија. Загреб и Славонски Брод: Хрватски институт за повијест, Подружница за повијест Славоније, Сријема и Барање. стр. 79, 165. ISBN 978-953-6659-95-1. 
  12. ^ Brod oslobođen od Turaka. 
  13. ^ Цвекан 1984, стр. 29.
  14. ^ Скендеровић 2012, стр. 250. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFСкендеровић2012 (help)
  15. ^ Скендеровић 2012, стр. 271. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFСкендеровић2012 (help)
  16. ^ Таубе 1998.
  17. ^ Радић, Антун (1904). Дом - од 10. новембра, двоброј 19. и 20., Тко је створио Хрвате?. Загреб. стр. 306. 
  18. ^ Скендеровић 2012, стр. 165. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFСкендеровић2012 (help)
  19. ^ Doc. dr. sc. Damir Matanović. 
  20. ^ Стојановић 2015, стр. XXXV.
  21. ^ Пишчевић 2018, стр. 263.
  22. ^ Пишчевић 2018, стр. 349-351.
  23. ^ Швогер, Власта (2012). Идеали, страст и политика, Живот и дјело Андрије Торквата Брлића, pp. 52. Хрватски институт за повијест. 
  24. ^ Артуковић, Мато (2015). Кореспонденција Андрије Торквата и Игњта Брлића, књига прва, писма 1846.-1856. Славонски Брод: Хрватски институт за повијест - Подружница за повијест Славоније, Сријема и Барање. стр. 306. ISBN 978-953-6659-94-4. 
  25. ^ Topalović, Mato (1842). Odziv rodoljubnog serca. pp. 128-130. Osijek. 
  26. ^ Нашички фрањевци 2012, стр. 233.
  27. ^ Нашички фрањевци 2012, стр. 243.
  28. ^ Нашички фрањевци 2012, стр. 42, 70, 72, 76, 84.
  29. ^ Нашички фрањевци 2012, стр. 88, 89.
  30. ^ Нашички фрањевци 2012, стр. 104, 105.
  31. ^ Нашички фрањевци 2012, стр. 122, 123.
  32. ^ Нашички фрањевци 2012, стр. 66, 67.
  33. ^ Корунић, Петар (2012). Зборник о Андрији Торквату Брлићу, Етничка идентификација и илиризам у првој половици 19. стољећа. Славонски Брод: Хрватски институт за повијест - Подружница за повијест Славоније, Сријема и Барање. стр. 12. 
  34. ^ Жутић, Никола (2021). Мато Топаловић, славонски Илир. Београд: Велика Србија. стр. 91. ISBN 978-86-80900-09-4. 
  35. ^ Stručno-znanstveni skup Prigodom obilježavanja 200 godina rođenja i 150 godina smrti Mate Topalovića. 
  36. ^ Hrkać, Davorin (2015). Prilozi za povijest Broda i okolice, knjiga 2, Neki aspekti povijesti mentaliteta kroz brodske katoličke matične knjige od 1780. do 1850. godine. Slavonski Brod: Hrvatski institut za povijest. стр. 65. 
  37. ^ Раичевић, Велиша (1944). Хрвати у светлу историјске истине. Београд. стр. 41, 42. 

Литература уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Срби_у_Славонији&oldid=27687247”