Отворите главни мени
За истоимени манастир из средњег вијека, погледајте чланак Ораховица.

Манастир Ораховица је српски православни манастир на простору Славонске епархије Српске православне цркве, у подножју планине Крндије. У историјским изворима помиње се још и под називом Ремета и Дузлук.[1]

Манастир Ораховица
Manastir Orahovica.JPG
Манастир Ораховица
Основни подаци
ЈурисдикцијаСрпска православна црква
ЕпархијаЕпархија славонска
Оснивање15. век
Локација
МестоДузлук
Држава Хрватска
Координате45°29′16.3″N 17°52′40.7″E / 45.487861° СГШ; 17.877972° ИГД / 45.487861; 17.877972
Манастир Ораховица на мапи Хрватске
Манастир Ораховица
Манастир Ораховица
Манастир Ораховица на мапи Хрватске

ПрошлостУреди

Први помени манастира под називом Ремета (што значи - пустиња монашка) потичу из краја 15. века. Наводно је тај српски манастир из 11. века, а чинило га је неколико конака.[2] Потоње име је добио по истоименом оближњем селу осам километара удаљеном, а које је никло тек након градње "цркве са кубетом". Налазио се далеко у шуми, у једној ували усред Папука. Саборни храм манастира посвећен је Светом Николи, који је подигнут на мјесту старије цркве брвнаре, у 15. веку. У прошлости манастир је био значајан преписивачки центар.[3]

У вријеме обновљења Пећке патријаршије, 1557. године, за патријарха Макарија Соколовића, у манастиру Ораховици је сједиште Пожешке митрополије, првог српског православног владичанства на подручју Славоније.

При повлачењу крајем 17. вијека Турци су запалиле манастир Ораховицу и околна српска села, а калуђере и српски народ убијали и прогонили. Недуго послије тога на рушевине светониколајевског манастира долазе калуђери из манастира Липље и Ступље из Босне који га обнављају. Послије повлачења турских хорди нову опасност по српски православни живаљ у Славонији чини Римокатоличка црква са својим програмом уније. Пријетила је опасност и манастиру Ораховици, али 1693. године манастир посјећује српски патријарх Арсеније Чарнојевић. Виђен је 1938. године у манастирској ризници, велики златни крст који је даровао манастиру Патријарх током тог боравка.[2]

У манастиру је остала као драгоценост, митра почившег епископа Василија Рајића, који је умро 1714. године. Аустријски цар Карло VI је 1726. године "под притиском масе верника" признао манастиру законска права, давањем повеље. Католичка црква и њен заштитник држава су покушавали да поунијате православно становништво у том крају. Давајући српским народним вођама грофовске титуле и огромне поседе, радили су преко њих. Али грофови Срби, породице Јанковић, Пејачевић, Артуковић, Михаљевић прешли су у католичку веру, али и остали идејом уз српски род још стотине године. Тако су два члана грофовске породице Михаљевић, чији су очеви постали католици, ипак били сахрањени у поду манастирске цркве.

Године 1758, манастир Ораховица је обновљен. У времену од 1775. до 1777. године, са јужне стране подигнут је нови конак. Манастир је оштећен 1804. године, приликом земљотреса, а обновљен је тек 1835. године у вријеме игумана Александра Личинића. Између два рата, 1938. године, манастир је генерално обновљен.

У Другом свјетском рату манастирско братство због опасности и притиска напушта своје обитавалиште. Теофан Драгутиновић, манастирски настојатељ, прије одласка сакрива највредније драгоцјености манастирске ризнице. У току љета 1941. године група музеалаца из Загреба проналази их и односи у Загреб гдје су биле све до 1983. године, када су враћене Епархији славонској. Током рата у манастирским конацима смјењују се усташе и домобрани. Партизани су 1943. године запалили конаке манастира Ораховице.

Виктор Новак у Магнум Кримену пише да је Степинац од Павелића тражио овај манастир, јер је по њему он некада био католички. Наравно, ради се о језуитској мегаломанији, јер не постоје подаци о томе да је ова света обитељ икада била католички самостан.

СадашњостУреди

У послијератним данима манастир је био у јадном стању све док није дошао за настојатеља Милутин Амиџић, који је у тешким поратним данима без државне помоћи враћа живот овој славонској светињи.

У вријеме Другог светског рата манастир је опустошен. Током ратова на територији бивше СФРЈ поново је страдао 1991. године када су га напустила посљедња два монаха. Манастир је од тада без монаштва.[1]

Два велика сабора одржавају се сваке године у манастиру Ораховици, на дан Преноса моштију светитеља Николаја (22. маја), и на Преображење (19. августа). У манастиру се и данас чувају мошти свете Анастасије.

Манастир Ораховица као логор за СрбеУреди

И у другим местима Србе су затварали у цркве и у њима злостављали, неке православне цркве биле су за извесно време претворене у усташке логоре, као што је био случај са манастиром Ораховица у Славонији.[4]

У цркви манастира Ораховица у Славонији било је затворено више Срба из околних села.[4]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Skd Prosvjeta, Приступљено 12. 4. 2013.
  2. 2,0 2,1 "Време", Београд 1938. године
  3. ^ Manastiri u Slavoniji, Приступљено 12. 4. 2013.
  4. 4,0 4,1 Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. p. 170-171

ЛитератураУреди

ЛитератураУреди

Шаблон:Манастири Епархије пакрачко-славонске