Манастир Ораховица
:За истоимени манастир из средњег вијека, погледајте чланак Ораховица.
| Манастир Ораховица | |
|---|---|
 Манастир Ораховица | |
| Основни подаци | |
| Јурисдикција | Српска православна црква |
| Епархија | Епархија славонска |
| Оснивање | 15. вијек |
| Оснивач | Вук Бранковић (деспот) |
| Локација | |
| Место | Дузлук |
| Држава |  Хрватска |
| Координате | 45° 29′ 16.3″ N 17° 52′ 40.7″ E / 45.487861° С; 17.877972° И |
  Манастир Ораховица Манастир Ораховица на карти Хрватске | |
Манастир Ораховица је српски православни манастир на простору Славонске епархије Српске православне цркве, у подножју планине Крндије. У историјским изворима помиње се још и под називом Ремета и манастир Дузлук.[1]
Прошлост
Први помени манастира под називом Ремета (што значи - пустиња монашка) потичу из краја 15. вијека. Наводно је тај српски манастир из 11. вијека, а чинило га је неколико конака.[2] Потоње име Дузлук је добио по истоименом оближњем селу осам километара удаљеном, а које је никло тек након градње "цркве са кубетом". Налазио се далеко у шуми, у једној ували усред Папука. Саборни храм манастира посвећен је Светом Николи, који је подигнут на мјесту старије цркве брвнаре, у 15. вијеку. У прошлости манастир је био значајан преписивачки центар.[3] У близини се налазе рушевине старог српског града Ружице.
У вријеме обновљења Пећке патријаршије, 1557. године, за патријарха Макарија Соколовића, претпоставља се да је у манастиру Ораховици сједиште Пожешке митрополије, првог српског православног владичанства на подручју Славоније..[4] Животопис манастира завршен је 1594.[4] При повлачењу крајем 17. вијека Турци су запалиле манастир Ораховицу и околна српска села, а иноци и српски народ убијали и прогонили. Недуго послије тога на рушевине светониколајевског манастира долазе калуђери из манастира Липље и Ступље из Босне који га обнављају. Послије повлачења турских хорди нову опасност по српски православни живаљ у Славонији чини Римокатоличка црква са својим програмом уније. Пријетила је опасност и манастиру Ораховици, али 1693. године манастир посјећује српски патријарх Арсеније Чарнојевић. Виђен је 1938. године у манастирској ризници, велики златни крст који је даровао манастиру Патријарх током тог боравка.[2][5]
У манастиру је остала као драгоцјеност, митра почившег епископа Василија Рајића, који је умро 1714. године. Аустријски цар Карло VI је 1726. године "под притиском масе вјерника" признао манастиру законска права, давањем повеље. Католичка црква и њен заштитник држава су покушавали да поунијате православно становништво у том крају. Давајући српским народним вођама грофовске титуле и огромне посједе, радили су преко њих. Иако грофови Срби, породице Јанковић, Пејачевић, Артуковић, Михаљевић прешли су у католичку вјеру, али и остали идејом уз српски род још стотине године. Тако су два члана грофовске породице Михаљевић, чији су очеви постали католици, ипак били сахрањени у поду манастирске богомоље.
Патријарх Арсеније IV је додијелио манастиру 31. марта 1742. године у вези прихода од додјељених села. Године 1758, манастир Ораховица је обновљен и те године, 4. јула митрополит Ненадовић је манастиру дао синђелију,[6] којом се потврђују приходи од околних села. У времену од 1775. до 1777. године, са јужне стране подигнут је нови конак. Манастир је оштећен 1804. године, приликом земљотреса, а обновљен је тек 1835. године у вријеме настојатеља Александра Личинића. Између два рата, 1938. године, манастир је свеобухватно обновљен.
Између два светска рата у тај манастир скривен у древним густим славонским храстовим шумама, привлачио је поред верника и болеснике. Због веровања да фреско боја са икона лечи од очне болести трахоме, тајно су љуштили боју са очију светаца на сликама. Много је било оштећених икона.[7]
У Другом свјетском рату манастирско братство због опасности и притиска напушта своје обитавалиште. Теофан Драгутиновић, манастирски настојатељ, прије одласка сакрива највредније драгоцјености манастирске књигохранилнице. У току љета 1941. године група музеалаца из Загреба проналази их и односи у Загреб гдје су биле све до 1983. године, када су враћене владичанству славонском. Током рата у манастирским конацима смјењују се усташе и домобрани. Партизани су 1943. године запалили конаке манастира Ораховице.
Виктор Новак у Магнум Кримену пише да је Степинац од Павелића тражио овај манастир, јер је по њему он некада био католички. Наравно, ради се о језуитској мегаломанији, јер не постоје подаци о томе да је ова света обитељ икада била католички самостан.
Садашњост
У послијератним данима манастир је био у јадном стању све док није дошао за настојатеља Милутин Амиџић, који је у тешким поратним данима без државне помоћи враћа живот овој славонској светињи.
У вријеме Другог светског рата манастир је опустошен. Током ратова на територији бивше СФРЈ поново је страдао 1991. године када су га напустила посљедња два монаха. Манастир је од тада без монаштва.[1]
Два велика сабора одржавају се сваке године у манастиру Ораховици, на дан Преноса моштију светитеља Николаја (22. маја), и на Преображење (19. августа). У манастиру се и данас чувају мошти свете Анастасије.
Храм као логор за Србе
И у другим мјестима Србе су затварали у храмове и у њима злостављали, неке православне богомоље биле су за извјесно вријеме претворене у усташке логоре, као што је био случај са манастиром Ораховица у Славонији.[8]
У храму манастира Ораховица у Славонији било је затворено више Срба из околних села.[8]
Види још
Извори
- ^ а б Skd Prosvjeta Архивирано на сајту Wayback Machine (19. септембар 2015), Приступљено 12. 4. 2013.
- ^ а б "Време", Београд 1938. године
- ^ Manastiri u Slavoniji, Приступљено 12. 4. 2013.
- ^ а б Кучековић, Александра (2007). „Лоза српских владара и архиепископа у цркви манастира Ораховице у Славонији”. Зборник Народног музеја. XVIII–2: 95—112.
- ^ М. Радујко, Сапрестоље и доње место пожешког митрополитa. Литургијски мобилијар и зидно сликарство манастира Ораховицe, Зограф 41 (2017) 189–212.
- ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1931.
- ^ "Време", Београд 30. август 1936.
- ^ а б Највећи злочини садашњице: патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945, Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац, Дечје новине (1991), стр. 170–171
Литература
- Владимир Красић, Опис манастира Ораховице, Нови Сад 1885.
- Радослав Грујић, "Старине манастира Ораховице у Славонији", Старинар, III / 14, Београд 1939, 7-62.
- Кашић, Душан Љ. (1967). Срби и православље у Славонији и сјеверној Хрватској. Загреб: Савез удружења православног свештенства Хрватске.
- Кашић, Душан Љ. (1971). Српски манастири у Хрватској и Славонији. Београд: Српска Патријаршија.
- Кашић, Душан Љ. (1988). Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији. Загреб: Савез удружења православних свештеника Хрватске.
Спољашње везе
- [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (19. септембар 2015)
- [2]
- [3]
- [4]
