Отворите главни мени
Мапа из 1661. године на којој је назив Rascia (Расција) лоциран на подручју Баната и Срема
Приближна територија за коју је, према разним изворима, коришћен етнографски назив Расција (Rascia, Рашка, Racszag, Ráczország, Ratzenland, Rezenland) од 16. до 18. века

Појам Рашани, односно Расцијани (лат. Rasciani; архаични егзоним), је термин који се током позног средњовековног и раног нововековног периода употребљавао за означавање Срба, првенствено у изворима западног порекла. Појам је најчешће употребљаван у тадашњој Краљевини Угарској, односно у Хабзбуршкој монархији. Термин је првобитно изведен из назива средишње српске историјске области Рашке (лат. Rascia), а током средњовековног периода је у западним изворима често употребљаван као синоним за српску државу и српске земље у целини. Почевши од 16. века, због све веће концентрације Срба у јужним областима Панонске низије, те области су такође почеле да буду називане Рашка, односно Расција (лат. Rascia; архаични егзоним), тако да се тај појам среће на ширем простору од Баната на истоку, преко Срема и Бачке, до јужне Барање и средишње Славоније на западу. Све те области су данас у саставу савремених држава: Србије, Румуније, Мађарске и Хрватске.

У најширем смислу, појам је обухватао не само православне Србе, већ и Србе католике, као и неке посебне групе, односно Буњевце и Шокце („католички Раци“).[1]

ЕтимологијаУреди

 
Етничко подручје Јужних Словена у Панонској низији између 16. и 18. века (према Јовану Цвијићу и др Душану Ј. Поповићу)

Демоним на латинском: Rasciani, Natio Rasciana; мађарском: Rác, множина: Rácok; њемачком: Ratzen, Raize, множина: Raizen. Назив су провитно користили Њемци и Мађари, а изведен из pars pro toto Рашка, средњовјековне српске области. Територију коју су првобитно насељавали Срби у Хабзбуршкој монархији се на латинском називала: Rascia; на мађарском: Ráczság,[2] Ráczország,[3] rácz tartomány[3] и на њемачком: Ratzenland, Rezenland.

Историја употребе називаУреди

Будући да су Срби, од 15. века, па надаље, чинили знатан део становништва на територији данашње Војводине, многи историјски извори и мапе, настали у овом историјском периоду (15–18. век), помињу територију данашње Војводине под именима Расција и Мала Рашка. Назив Расција (лат. Rascia) се такође јавља и на подручју Славоније.

У својој „Историји Срба“, Константин Јиречек пише: „Из Србије је, већ пред крај 14. века, јака струја исељеника отишла на север. особито у Срем и Арадску жупанију. Овај покрет појачан је био поглавито тим, што су деспоти имали огромне поседе у Угарској. Поред босанских јеретика и присталица хусита становали су већ 1437. у Срему и Славонији, између Саве и Драве, многобројни Расцијани.“

По једној белешци из 1543. године, Темишвар и Арад налазили су се усред Расције (in medio Rascionarum), а тада је, по истом запису, у целом Банату владао српски језик. Банат је тада називан Мала Рашка. У то време је на простору Баната постојало седамнаест српских манастира.

Почетком 18. века, у такозваној Ракоцијевој буни, Бачку означују Србијом и српском земљом и једна и друга страна. Тако главни заповедник војних одреда који су се борили против Срба у Бачкој, Дарваш, пише 19. јула 1704: „Сва велика места Расције и с ове и с оне стране Дунава и Тисе попалили смо.“

Када су представници војвођанских Срба 1848. године однели своје захтеве Лајошу Кошуту, упозорили су га да њих вређа када их зове Раци, јер они имају своје народно и историјско име – Срби.

Аустријски путописац Александар Хекш, описујући Подунавље 1881. године, пише о крајевима које Срби насељавају: „На Дунаву и Тиси узводно станују до дубоко у Угарску, до Францовог канала (у Бачкој), до ушћа Мориша, до Сегедина (у некадашњем Тамишком Банату). Мале колоније Срба, које обављају трговину, бакалук, ниже градске занате, постоје готово у свим угарским градовима, где их зову Раци или Рашани (по покрајини Рашкој у Старој Србији).“

Од назива Раци је такође изведено и прво име Новог Сада: Рацка варош (Ratzen Stadt), односно – „Српски град“.

Неки католички интелектуалци су одвајали Рашку од Србије и Рашане од СрбаУреди

Иако су у повељама Немањића српско и рашко име синоними а поп Дукљанин пише да река Дрина дели Србију на Босну и Рашку [4] , неки католици нашег језика су у својим делима одвајали Рашку од Србије и Рашане од Срба. Тако Мавро Орбин на насловници књиге "Караљевство Словена" пише: "...DALMATIA, CROATIA, BOSNA, SERVIA, RASSIA, BVLGARIA", Андрија Качић Миошић у књизи "Разговори угодни народа словинскога" за краљеве Дукље пише да су владали у "србској земљи" (На 1077. Краљеваше у србској земљи краљ Михајло. На 1100. Краљева је у србској земљи и у Далмацији краљ Бодин.) [5] док су му Немањићи краљеви словински од којих је Стефан Првовенчани краљ од Рашије и Далмације. Мартин Сегон бискуп Улциња из 15. века, пореклом Србин из Новог Брда описује Рашане, Влахе и Србе:

„Рашани, наиме, први становници ове покрајине, дивљи и ратоборни, насељавају онај дио који лежи према ријекама Дрини, Сави и Истру (Дунав). Власи су планинци, дивљи род људи — они су богати само стадима стоке, а други дио, који је окренут Дарданцима, Македонцима и Трибалима, Срби, људи блаженог начина живота и питомијег и лијепог изгледа, зато што се простиру више ка југу и због многих путујућих трговаца.”

[6]

МапеУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Glasnik Srpskog istorijsko-kulturnog društva "Njegoš". Njegoš. 1985. »У другој су биле све могуће нације, међу њима и „католички Раци", тј. Буњевци и Шокци.« 
  2. ^ Rascia, Časopis o Srbima u Vojvodini, Godina I, Broj 1, Vršac, Maj 1996.
  3. 3,0 3,1 Летопис Матице српске. 205-210. У Српској народној задружној штампарији. 1901. стр. 20. »... и да je Иза- бела ту у области, Koja ce звала Cpoiija (Ráczország, rácz tartomány), за поглавара поставила 1542 ПетровиКа: Из AuaÄHJeea дела видимо, да je ПетровиК управл>ао банат- ским и сремским Србима, да je био велик ...« 
  4. ^ LJETOPIS SVEŠTENIKA DUKLJANSKOG, KRALJEVSTVO SLOVENA, IX poglavlje. приступљено 24.12.2016.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  5. ^ Kačić Miošić, Andrija (приступљено 24.12.2016). Razgovor ugodni naroda slovinskoga.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  6. ^ Сегон, Мартин. Књижевност Црне Горе од 12. до 19. вијека — писци средњовјековног латинитета, књига 1., стр.245. Цетиње: Обод. 

ЛитератураУреди

  • Glasnik Srpskog istorijsko-kulturnog društva "Njegoš". Njegoš. 1985. »У другој су биле све могуће нације, међу њима и „католички Раци", тј. Буњевци и Шокци.« 
  • Драго Његован, Присаједињење Војводине Србији, Нови Сад, 2004.
  • Милан Туторов, Мала Рашка а у Банату, Зрењанин, 1991.
  • Расциа, Часопис о Србима у Војводини, година I, број 1, Вршац, Мај 1996.
  • Лазо М. Костић, Српска Војводина и њене мањине, Нови Сад, 1999.
  • Шулетић, Небојша С. (2015). „Становништво санџака Пакрац према попису из 1565. године”. Зборник о Србима у Хрватској. 9: 7—30.