Милан Туторов
Милан Туторов (Бели Манастир, 12. март 1923 — Зрењанин, 13. новембар 2011) је био драмски писац, позоришни радник, књижевни историчар и редитељ.
Милан Туторов | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 12. март 1923. |
Место рођења | Бели Манастир, Краљевина СХС |
Датум смрти | 13. новембар 2011.88 год.) ( |
Место смрти | Зрењанин, Србија |
Уметнички рад | |
Најважнија дела |
Биографија
уредиРођен је 12. марта 1923. у Белом Манастиру.[1] Основну школу је завршио на Државном добру „Беље”, а гимназију у Осијеку 1941. године.[1] Априла исте године се преселио у Београд где је радио на Савском пристаништу као обалски радник и повезао се са организаторима и носиоцима народноослободилачког покрета Југославије.[1] На пролеће 1942. се преселио у Зрењанин, а следеће године је ступио у партизанску јединицу која је изводила акције у околини Зрењанина.[1] Завршетак Другог светског рата је дочекао у чину капетана, као комесар Четвртог батаљона тринаесте војвођанске бригаде.[1] Одликован је Орденом за храброст и Орденом заслуга за народ са сребрном звездом.[1] Од 1946. до 1950. је радио у Комитету за културу владе ФНРЈ. На Факултет драмских уметности Универзитета уметности у Београду се уписао 1950. године када је и обављао послове помоћног редитеља у Југословенском драмском позоришту.[1] Као редитељ је радио у Народном позоришту у Суботици 1951—1952. и у Народном позоришту „Тоша Јовановић” 1953.[1] Био је директор Историјског архива Зрењанин 1954—1960.[1] Као управник је радио у Народном позоришту „Тоша Јовановић” 1964—1968, када је и пензионисан.[1] Књижевни рад је започео са прозом, објавио је десетак приповедака и неколико покушаја у стиху.[1] Публиковао је и низ фељтонских записа о људима и догађајима из ближе и даље прошлости Баната. Написао је десетину драмских текстова међу којима су На степеништу, Подземни шетачи (прерађено у Ватре без пепела), Звезде у џеповима, Између два воза (прерађено у Беспомоћни), Нови анђео (прерађено у Курјаково јутро) и Оптимистички мизантроп.[1] Највише успеха је имала његова „полукомедија” Пукотина раја са којом је награђен на конкурсу Културно-просветне заједнице Војводине 1958. године.[1] Изведена је на неколико сцена у Југославији, на радију и на Телевизији Београда, преведена је на македонски, албански, словеначки, мађарски, бугарски и румунски језик. По њој је Владимир Погачић 1959. снимио истоимени филм.[1] У Српском народном позоришту је изведена 1959. године. Тематика већине његових драма је из савременог живота: однос између мушкарца и жене у браку, сукоб међу генерацијама, несагласност идеала и стварности. Обрађивао је и теме из народноослободилачког рата. За резултате у драмској књижевности је награђен наградом ослобођења Зрењанина 1969.[1] Аутор је књига Мала Рашка, а у Банату и Сева муња, биће опет буна.[2] Преминуо је 13. новембра 2011. после дуже болести у Зрењанину и сахрањен је на Новом гробљу.[2]
Радови
уреди- Ко умије њему ниједна 1949.
- Пукотина раја 1958.
- Крајпуташ за троје
- Курјаково јутро 1970.
- Пукотина раја 1970.
- Беспомоћни 1971.
- Риђан крилати 1981.
- Жарко 1982.
Референце
уреди