Валпово
Валпово је градић у Републици Хрватској, у Осјечко-барањској жупанији. Према резултатима пописа из 2011. у граду је живело 11.563 становника, а у самом насељу је живело 7.406 становника.[1]
| Валпово | |
|---|---|
 | |
 Грб
| |
| Административни подаци | |
| Држава |  Хрватска |
| Жупанија | Осјечко-барањска |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — 2011. | 7.406 |
| — густина | 51,79 ст./km2 |
| Агломерација (2011.) | 11.563 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 45° 39′ 32″ С; 18° 24′ 59″ И / 45.65901690819821° С; 18.41625284702694° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
| Површина | 143 km2 |
  Валпово Валпово на карти Хрватске | |
| Остали подаци | |
| Градоначелник | Матко Шутало (независни) |
| Поштански број | 31550 |
| Регистарска ознака | OS |
Географија
уредиВалпово се налази на надморској висини од 91 m.
Историја
уреди
Стефан Штиљановић је био каштелан Врховачког града код Пожеге.[2] Од Фердинанда је био добио имања у вировитичкој жупанији (1527.),[3] као и град Валпово где је владао (био је префект тог утврђеног града у Славонији).
Турци су 1521. године опустошили Валпово.[4] Када је у пролеће 1843. године турски султан поново кренуо на Угарску, у први мах је освојио Валпово.
У Валпову је имао посед половином 19. века Барон Прандау (Брандау). Путописац и књижевник Јоаким Вујић (са пратиоцем) је приликом путовања по српским крајевима стигао око 1820. године у Валпово. Проценио је да ту у лепом месту на реци Драви, има око 500 домова са 6.000 становника. Посетили су врло лепо уређен "стари град" близу Валпова, који је припадао Барону Брандау. Уживали су три дана гостопримство Бароново. За то време решавала се судбина имања Бароновог "Инкеје", при чемо је решено да Брандау плаћа за њега сваке године 10.000 ф., док се не намири износ од 100.000 ф.[5] Валповски град у којем је живео Барон је у периоду између два светска рата био оправљен.[6]
Када је одбор за постхумно објављивање Вукових дела објавио проглас јавности, Барон Прандау је приложио 100 ф. прилога.[7]
У Валпову је средином 19. века одржаван годишњи вашар само о Св. Ивану.[8] Формиран је у лето 1850. године срески суд у Валпову.
Из Валпова потиче Матија Петар Катанчић (1750–1825), Фрањевац и професор Пештанског универзитета, "на латинском и српском језику објавио је преко 30 дела".[9] Валпово је у 19. веку трговиште, које припада подручју "Шокадији".
Територијална организација
уредиДо пописа становништва из 1991. године, постојала је велика општина Валпово, која се простирала на површини од 360 km², а по истом попису је имала 33.108 становника, распоређених у 27 насељених места. После успостављања нове територијалне организације у Хрватској, подручје бивше општине Валпово подељено је на Градове (градска подручја): Белишће и Валпово и општине: Бизовац и Петријевци.
Становништво
уреди| Град / општина | 1991. | 2001. |
| Белишће | 12.456 | 11.786 |
| Бизовац | 5.073 | 4.979 |
| Валпово | 12.607 | 12.327 |
| Петријевци | 2.972 | 3.068 |
| Укупно | 33.108 | 32.160 |
Попис 1991.
уредиПо попису становништва из 1991. године, општина Валпово је имала 33.108 становника, распоређених у 27 насељених места.
укупно: 33.108
- Хрвати — 30.000 (90,61%)
- Срби — 947 (2,86%)
- Југословени — 679 (2,05%)
- остали и непознато — 1.482 (4,47%)
Валпово (насељено место), попис 1991.
уредиНа попису становништва 1991. године, насељено место Валпово је имало 8.205 становника, следећег националног састава:
Култура
уредиСваке године у јуну, у Валпову се одржава културна манифестација „Валповачко љето“, где наступају домаће и стране фолклорне групе.
Референце
уреди- ^ „Попис становништва 2011.”. Државни завод за статистику РХ. Приступљено 10. 3. 2017.[мртва веза]
- ^ Seletković, Petar (2022). Scrinia Slavonica 22, Stefan Štiljanović – od kaštelana do despota i sveca. Slavonski Brod: Hrvatski institut za povijest. стр. 21.
- ^ Половина 2013, стр. 349.
- ^ "Београдске општинске новине", Београд 1932.
- ^ Јоаким Вујић: "Животоописаније...", Карлдштат (Карловац) 1833.
- ^ "Правда", Београд 1939.
- ^ Вук Ст. Караџић: "Немачко-српски рјечник", Беч 1872.
- ^ "Сербска пчела", Будим 1833.
- ^ Јован Суботић: "Цветник србске словесности...", Беч 1853.
Литература
уреди- Половина, Наташа (2013). Далић, Јован, ур. „Акатист Светом апостолу и првомученику Стефану зографа Лонгина (текст и коментари)”. 61. Нови Сад: Матица српска. ISSN 0543-1220. Приступљено 17. 12. 2016.[мртва веза]
- Gelo, Jakov (1998). Narodnosni i vjerski sastav stanovništva Hrvatske, 1880-1991: po naseljima. Zagreb: Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske. ISBN 978-953-6667-07-9.
