Кањижа

градско насеље у Србији

Кањижа (мађ. Magyarkanizsa) је градско насеље и седиште истоимене општине у Севернобанатском округу. Према попису из 2022. било је 8.067 становника.

Кањижа
Трг у Кањижи
Грб
Грб
Административни подаци
ДржаваСрбија
Аутономна покрајинаВојводина
Управни округСевернобанатски
ОпштинаКањижа
Становништво
 — 2022.8.067
 — густина106/km2
Географске карактеристике
Координате46° 03′ 44″ С; 20° 03′ 03″ И / 46.06225° С; 20.05095° И / 46.06225; 20.05095
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина80 m
Површина76,1 km2
Кањижа на карти Србије
Кањижа
Кањижа
Кањижа на карти Србије
Остали подаци
Поштански број24420
Позивни број024
Регистарска ознакаКА

Стара Кањижа је име које је данашња Кањижа носила до након Првог светског рата да би се разликовала од Нове Кањиже, која је лежала са друге стране реке Тисе. Када је Нова Кањижа преименована у Нови Кнежевац, Стара Кањижа остала је само Кањижа. Назив овог места који се користи у мађарском језику јесте Magyarkanizsa („Мађарска Кањижа”). Градска управа је крајем 1934. одлучила да се место зове Павлов Град, за шта је требало одобрење Дунавске бановине.[1]

Прошлост

уреди

Стара Кањижа је у првој половини 18. века имала милитарски статус. Становништво су чинили Срби граничари у Потиској аустријској граници. Када је новембра 1750. године обављено изјашњавање официра, у Кањижи за провинцијални статус су се изјаснили: капетан Стеван Зако, хаднађи Максим Нинчићев и Стеван Карапанџић, барјактари Никола Карапанџић, Стеван Зарић, Груја Чанадац и Георгије Зако. Одан свом животном војничком позиву био је само хаднађ Петар Бајанац.[2]

Срби граничарски официри који су остали у провинцијалу добили су мађарско племство и мање земљишне поседе, који ће 1765. године остати њихови без ограничења. Тако су постали племићи земљопоседници са 58 ланаца земље у месту: лајтанти Сава Карапанџић, Лазар Међански и Максим Нинчић. Заставници (барјактари) су добили по 44 ланца земље: Стеван Зарић, Груја Чанади и Ђорђе Зако.

Државна власт је по промени статуса и одсељавању Срба граничара кренула ту као и другде масовно колонизацију Мађара.

Демографија

уреди

У насељу Кањижа живи 8.318 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 42,3 година (40,5 код мушкараца и 44,1 код жена). У насељу има 4.025 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,45.

Ово насеље је углавном насељено Мађарима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Демографија[3]
Година Становника
1948. 11.139
1953. 10.842
1961. 10.722
1971. 11.240
1981. 11.759
1991. 11.541 11.207
2002. 10.200 10.770
2011. 9.871
Етнички састав према попису из 2011.[4]
Мађари
  
8.319 84,27%
Срби
  
894 9,05%
Роми
  
104 1,05%
Албанци
  
39 0,39%
Југословени
  
34 0,34%
Хрвати
  
30 0,30%
Румуни
  
20 0,20%
Црногорци
  
19 0,19%
Буњевци
  
11 0,11%
Немци
  
6 0,06%
Муслимани
  
5 0,05%
Словаци
  
3 0,03%
Словенци
  
2 0,02%
Власи
  
1 0,01%
Руси
  
1 0,01%
остали
  
13 0,13%
Регионална припадност
  
33 0,33%
неизјашњени
  
277 2,80%
непознато
  
60 0,60%
укупно: 9.871


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Напомене

уреди

→ * — Подаци за површину и густину насељености дати су збирно за катастарску општину Кањижа, на којој се налазе два насеља, Зимоњић и Кањижа.

Знаменити Кањижани

уреди

Градови побратими

уреди


Галерија

уреди

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ "Време", 25. дец. 1934
  2. ^ Мита Костић: "Српска насеља у Русији", Београд 1923.
  3. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  4. ^ Етничка структура након пописа 2011.
  5. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе

уреди