Хрватско-славонска војна крајина
Хрватско-славонска војна крајина (нем. Kroatisch-slavonische Militärgrenze) је била погранична војно-управна област у саставу Војне крајине, са командним седиштем у Загребу. Пружала се дуж река Уне и Саве, штитећи границе Аустријског царства, односно Аустроугарске монархије према Османском царству. Настала је у периоду од 1848. до 1850. године, постепеним обједињавањем Хрватске војне крајине и Славонске војне крајине. Делила се на крајишке регименте. Постојала је до 1873. године, када је развојачена и укинута, а на њеној територији је успостављена привремена земаљска управа развојачене Крајине.[1][2][3][4]
| Хрватско-славонска војна крајина Kroatisch-slavonische Militärgrenze | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 1850—1873 | |||||||||
.jpg) Регименте у саставу Војне крајине, на хрватском и славонском сектору | |||||||||
| Главни град | Загреб | ||||||||
| Земља |  Аустроугарска | ||||||||
| Површина | 23.478 (1871) км2 | ||||||||
| Становништво | 735.984 (1871) | ||||||||
| Догађаји | |||||||||
| Статус | бивша покрајина | ||||||||
| Владавина | |||||||||
| • Облик | војна покрајина | ||||||||
| Историја | |||||||||
• Успостављено | 1850 | ||||||||
• Укинуто | 1873 | ||||||||
| |||||||||
Историја уреди
Све до 1848. године, две суседне војне крајине, проширена Хрватска (са командом у Загребу) и нова Славонска (са командом у Осјеку), биле су одвојене у управном и командном смислу. Након избијања револуције у пролеће поменуте године, бечки двор је донео одлуку да хрватско-славонском бану Јосипу Јелачићу повери војну команду над обе крајине. Тиме је отпочео процес њиховог командог, а потом и управног обједињавања, које је формализовано 1850. године, стварањем јединствене Хрватско-славонске војне крајине, која се делила на десет регименти, а то су биле: Личка, Оточка, Огулинска, Слуњска, Глинска, Петрињска, Крижевачка, Ђурђевачка, Градишка и Бродска. За разлику од њих, Петроварадинска регимента није потпала под команду у Загребу, већ и укључена у састав Банатске војне крајине.[1]
На подручју Хрватско-славонске крајине владала је строга војна управа, тако да је локално становништво било лишено многих права која су већ у то време била признавана становништву у суседним областима под цивилном управом. Тим поводом се јавила тежња за развојачењем, што су потом искористили сталежи суседне Краљевине Хрватске и Славоније, који су 1861. године на заседању Хрватско-славонског сабора у Загребу успели да се изборе за право да на саборско заседање буду позвани и заступници крајишког становништва. Незадовољни војном управом, многи крајишки заступници су се сагласили са политиком која је тежила не само ка развојачењу, већ и прикључењу крајишких области Краљевини Хрватској и Славонији. Увидевши опасност за опстанак војне крајине, бечки двор је распустио крајишке заступнике, а потом и сабор у целини, чиме је питање о развојачењу одложено.[5]
Тек током 1869. године, отпочео је процес етапног развојачења војно-крајишких области. Прво су 1871. године развојачене најсеверније регименте, Крижевачка и Ђурђевачка, након чега је њихова територија прикључена Краљевини Хрватској и Славонији. Исте године, у састав Хрватско-славонске војне крајине укључена је Петроварадинска регимента.[1]
Током 1873. године спроведено је развојачење свих преосталих регименти у саставу Хрватско-славонске војне крајине, али те области нису одмах прикључене Краљевини Хрватској и Славонији, већ су добиле посебну земаљску управу, подељену на шест крајишких окружја, која су чинила развојачену Крајину. Тек 1881. године, сва окружја развојачене Крајине прикључена су Краљевини Хрватској и Славонији. У оквирима проширене Краљевине, прикључена крајишка окружја наставила су да постоје све до 1886. годинне, када је жупанијско уређење протегнуто и на те просторе.[1][3][4]
Срби у Хрватско-славонској крајини уреди
Већи део становништва на подручју Хрватско-славонске војне крајине чинили су Срби, који су вековима служили као крајишници, односно граничари. У оквирима српског етничког корпуса на тим просторима, највећи део су чинили православни Срби, док су мањи део чинили Срби католици (како римокатолици, тако и гркокатолици). Православни Срби су били под јурисдикцијом Српске патријаршије у Сремским Карловцима, док су католички Срби били потчињени римокатоличким и гркокатоличким бискупима, који су спроводили политику хрватизације крајишког становништва. Том процесу временом је подлегао знатан део католичких Срба на тим просторима. Међу тамошњим српским народним првацима дуго нису постојале јасне политичке концепције о будућности крајишких простора, тако да се у прво време (1861) знатан део опредељивао за политику развојачења и прикључења суседној Краљевини Хрватској и Славонији. Тек накнадно, након 1869. године, део крајишких првака је почео да разматра питање о земаљској самоуправи будуће развојачене Крајине, али те идеје нису добиле на замаху, нити су знатније утицале на доношење коначних статусних решења, о којима су одлучивале политичке елите у Бечу, Будимпешти и Загребу.[6][7]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ а б в г Valentić 1981.
- ^ Крестић 1991.
- ^ а б Planinić 1992, стр. 173-183.
- ^ а б Dubravica 2001, стр. 159-172.
- ^ Bogdanov 1960, стр. 59-214.
- ^ Bogdanov 1960, стр. 93-132.
- ^ Крестић 1991, стр. 135-143.
Литература уреди
- Алексић, Снежана Б. (2023). Економска историја граничарског Срема од 1745. до 1914. године: Поводом 150 година од развојачења војне границе у Срему 1873-2023 (PDF). Нови Сад: Прометеј; Архив Војводине.
- Bogdanov, Vaso (1960). „Uloga Vojne Krajine i njenih zastupnika u Hrvatskom saboru 1861 (Povodom stogodišnjice sabora)”. Zbornik Historijskog instituta JAZU. 3: 59—214.
- Valentić, Mirko (1981). Vojna krajina i pitanje njezina sjedinjenja s Hrvatskom 1849-1881. Zagreb: Centar za povijesne znanosti; Institut za historiju radničkog pokreta Hrvatske.
- Dubravica, Branko (2001). „Političko-teritorijalna podjela i opseg civilne Hrvatske u godinama sjedinjenja s vojnom Hrvatskom 1871.-1886”. Politička misao. 38 (3): 159—172.
- Крестић, Василије (1983). „Политички, привредни и културни живот у Хрватској и Славонији”. Историја српског народа. 6 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 375—431.
- Крестић, Василије (1991). Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848-1914. Београд: Политика.
- Planinić, Silvana (1992). „Krajiško okružno upraviteljstvo (distrikti) i krajiške imovne općine u Hrvatsko-slavonskoj krajini”. Arhivski vjesnik. 34-35 (1991-1992): 173—183.