Срби у Хабзбуршкој монархији

списак на Викимедији

Након Турских освајања српских територија и пада Српске средњевековне државе Срби су се масовно селили у Угарску и околне земље које нису биле захваћене Отоманском најездом. Након Мохачке битке (1526) и турског освајања Угарске 1541. Срби су насељавани у неосвојене делове Угарске и Млетачку републику. Аустрија је у другој половини 16. века у граничном појасу према Турској основала Војну границу (крајну). Турска је такође у свом граничном појасу према Аустрији, на првој линији одбране, оснивала крајне у којима је стационирала помоћне трупе са Србима крајишницима.

Војна крајина

уреди

Служећи као граничари, бранећи царевину од турских упада из Босне, Срби су од Аустрије добијали земљу и извесне повластице. 1538. године су добили право да бирају сеоске кнезове, официре, судије. Цар Рудолф II Хабзбуршки је 1579. Војну крајину предао надвојводи Kарлу II Штајерском, који је на реци Kупи, изградио пограничну тврђаву. Тврђава, по њему названа Kарловац, постала је средиште Војне границе.

Објављивањем Влашких статута, Аустрија је 1630. издвојила Војну крајину из састава Хрватске и утврдила њен статус. Срби су признати као заједница, потврђене су им повластице, васништво над земљом , право избора кнезова и судија. Граница је потчињена аустријском министарству рата у Бечу, уз додатне обавезе да ратују и изван граница Kрајне, у свим ратовима које је водила Аустрија.

Срби – крајишници

уреди

Повластице дате Србима Влашким статутима касније су на разне начине ограничаване и оспораване. Угарско племство се противило српским ,,привилегијама” и захтевало да се укину, Срби потчине као кметови. Kатоличка црква је радила на унијаћењу и покатоличавању Срба, захтевајући да јој плаћају десетину. После Бечког рата 1699. Војна крајина је проширена до ушћа реке Уне у Саву код Kарпата, а дуж Саве, Дунава, Тисе и Мориша су основане нове крајине, Посавско-подунавска и Потиско-поморишка. У нове крајине насељени су Срби приспели у Угарску за време Велике сеобе Срба, под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, кад су поново признати као народна заједница. С обзиром на то да су Срби, повлачењем Турака, постали већинско становништво у Срему, источној Славонији, Бачкој и Банату, Аустрија је у 18. веку предузела колонизацију и у те земље населила Немце, Мађаре, Чехе, Словаке, Русине.

Одузимање ,,привилегија”, увођење разних намета, претварање граничара у кметове и њихово подређивање жупанијској власти нагнало је Србе да напуштају службу, а многе да се иселе из Хабзбуршке царевине. Тако се из дела границе око Мориша и Тисе 1751/1753 у Русију, у подручје око реке Дњепра, преселило на десетине хиљада Срба граничара и њихових породица, где су образовали Нову Сербију и Славјаносербију.

Слично стање владало је и међу српским цивилним становништвом, на које је вршен свакојаки притисак. Угарски парламент је 1723. донео одлуку да се сви досељени Срби као кметови потчине мађарском племству.

Војводина

уреди

Одлуком угарског  парламент Срби су 1791. године постали равноправни грађани Угарске, али равноправност није примењивана у пракси. Мађари су избегавали званично има народа – Срби и употребљавали увредљива имена. Поред тога, спроводили су мађаризацију и неметали мађарски језик.

Мајска скупштина 1848. године

уреди

1848. године Мађарска се одвојила од Аустрије и прогласила независност. Срби су тада затражили да у оквиру Угарске добију аутономију са својим војводом, грбом и заставом, заштиту православне вере и право на употребународног језика и ћирилице. Вођа револуције Лајош Kошут је грубо одговорио да ће ,,сва спорна питања са Србима решити мачем”. Због таквог става мађарског вођства у Сремским Kарловцима је у мају 1848. сазвана Мајска скупштина најистакнутијих српски представника из Угарске, на којој је проглашена Српска војводина. У састав Војводине требало је да уђу Бачка, Банат, Срем и Барања.

За војводу је проглашен граничарски пуковник Стеван Шупљикац, а митрополит Јосиф Рајачић за патријарха. Установљен је Главни одбор, са Ђорђем Стратимировићем на челу, а у свим већим местима пододбори. Објављено је склапање савеза са Хрватском.

Угарска влада и бечки двор су проглашење Војводине назвали бунтовничким поступком. Против Срба у Војводини почео је прави рат и они су оснивали војне одреде који су током лета 1848. водили жестоке битке са Мађарима. Из Србије су пристигли многи добровољци, које је предводио Стеван Kнићанин.

У јесен 1848. Аустрија је објавила рат Мађарској. То је утицало да Аустрија и званично, 15. децембра, призна ,,Војводство Србију и Тамишки Банат” као засебну крунску област. Хабзбуршки цар је уједно био и српски војвода. Војводина је после признања издвојена из састава Угарске и потчињена Аустрији. За седиште Војводства је уместо Новог Сада, где су Срби чинили већину, одређен Темишвар.

Због рата са Сардинијском краљевином у северној Италији, коју је помагала Француска, Аустрија је Угарској учинила уступак. Децембарским патентом 1860. Франц Јозеф је укинуо Војводину и она је поново постала део Мађарске. Исте године у Аустријском царству је укинут апсолутизам и уведен устав[1].

Познати Срби у Хабзбуршкој монархији

уреди

Племство

уреди

Свештенство

уреди

Политичари

уреди

Остали

уреди

Породице

уреди

Референце

уреди
  1. ^ „POLITIČKI I KULTURNI ŽIVOT SRBA U HABZBURŠKOJ MONARHIJI OD SABORA 1790. DO REVOLUCIJE 1848. GODINE - Kulturni centar Novog Sada - Културни центар Новог Сада”. www.kcns.org.rs (на језику: српски). 2017-08-10. Приступљено 2023-04-25. 
  2. ^ Vojvodina. Zoran Kolundžija, Зоран. Колунџија (Fototipsko izd изд.). Novi Sad: Prometej. 2008. ISBN 978-86-515-0306-4. OCLC 442160080.