Милош Белмужевић

Милош Белмужевић је био српски великаш, син Вука Белмужевића из породице Белмужевића. Он се истакао у рату деспота Ђурђа Бранковића против Венеције, који је био и последњи војвода Србије у Зети. У време деспота Лазара Бранковића Милош Белмужевић је био и заповедник Сребренице (1457) све до пада града у руке краља Стефана Томаша, 1458. године. Године 1464. Дубровник му је дозволио да се склони на њихову територију, у Стон, одакле је 1469. године отишао за Краљевину Угарску[1]. Брзо је постао заповедник дела коњице угарског краља Матије Корвина. За своје ратне заслуге добио је поседе у Угарској, у Њитранској жупанији чије је седиште било у Шаштину, односно Шашвару. За помоћ током борбе против немачког цара Фридриха III Хабзбуршког и пољског краља добио је поседе у Тамишкој жупанији и титулу егрегијуса. Поседе је поново добио 1483. године у Мајшу и Познаду у Темишварској жупанији. Поред тих поседа имао је поседе и у Србији која је била под османском влашћу. Његови поседи у Смедеревском санџаку пописани су у дефтеру из 1476. године. Међу њима налази се и село Јагодина са приходом од 8 533 акче[2]. Учествовао је у Глоговском рату као командант једног одреда Срба у саставу угарске војске 1488. године и том приликом је рањен[3]. Умро је 1501. године у Угарској.

Милош Белмужевић
Датум смрти1501.
Место смртиКраљевина Угарска
ОтацВук Белмужевић
СупружникОливера
ПотомствоВук и Милица

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини. Нови Сад: Матица Српска. 
  • Душко Грбовић, Привреда Јагодине у XV веку, Јагодина, 2004.
  • Александар Крстић: Нови подаци о војводи Милошу Белмужевићу и његовој породици, Иницијал : часопис за средњовековне студије 1 (2013) 161–185.

Спољашња везаУреди