Захарије Орфелин

српски уметник

Захарије Стефановић Орфелин (Вуковар, 1726 — Нови Сад, 19. јануар 1785) је био српски песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф, писац уџбеника и православни теолог.[1][2]

Захарије Орфелин
Zaharije Orfelin.jpg
Захарије Орфелин
Пуно имеЗахарије Стефановић Орфелин
Датум рођења1726.
Место рођењаВуковар
Хабзбуршка монархија
Датум смрти19. јануар 1785.(1785-01-19) (58/59 год.)
Место смртиНови Сад
Хабзбуршка монархија

БиографијаУреди

Рођен је у српској породици у Вуковару 1726. године, у периоду после Бечког рата 1683–1699. Отац му се звао Јован. [3]

Прво Орфелиново објављено дело је Краткоје о богоподобајуштем телу и крови Христовој поклоненији и временитога настављенија, настало током његовог службовања (писар) код митрополита Ненадовића 1758. године.[4]

Претпоставља се да се обучавао у Будиму и Бечу као и да се накандно сам учио у Новом Саду.[4]

Свети Ђорђе са изгледом манастира Сенђурђа из 1767. године Захарія Орфелинъ Цесаро-Кралевской Рѣзнаго Художества Академіи Членъ грыдоровалъ је Орфелинов рад из 1760. за који историчар уметности Динко Давидов сматра да је тај бакрорез био ”нека врста специјалистичке вежбе” на основу којег га је Јакоб Шмуцер примио за почасног члана бече бакрорезачке академије 1767. године.[4]

Орфелин је службовао код владике Вићентија Јовановића Видака у Темишвару до 1764. Потом одлази у Венецију где ради као коректор српских књига у штампарији Димитрија Теодосија. Сматра се да је из Венеције повремено путовао у Беч.[4]

ДелоУреди

„Плач Сербији“Уреди

Детаљније: Плач Сербији

Као песник, Орфелин је најзначајнија појава у српској поезији 18. века. Написао је десетак дужих песама, од којих је најзначајнија Плач Сербији (Плач Србије, 1761) у две верзије, народној и црквенословенској.[5][6] То је антиаустријска, бунтовничка песма. У тој песми Србија жали за некадашњим сјајем средњовековне државе и критикује сународнике који заборављају свој национални идентитет.[7] Одломак:

Како стаде Сербија, славна и угодна,

са множеством народа бивша прође плодна,

пресилнима царева и храбри солдати.


Славни моји цареви и вожди велики,

с мојих храбри витези и сини толики.


Восток, запад, полуноћ бојали се мене,

славне, храбре Сербије, бивше тогда једне.

Славеносербски магазин, буквар и уџбенициУреди

Међу најзначајнија Орфелинова дела убраја се „Славеносербски магазин“ штампан у Венецији 1768.[8] Замишљен је као часопис, односно то је први часопис на читавом словенском југу. Изашао је само један број. У предговору у виду манифеста Орфелин износи основну идеју грађанске просвећености, идеју демократизације културе, да наука треба да служи потребама обичног човека, а књижевност и филозофија да изађу из уског круга учених људи и да постану доступни свима. То је прва српска световна и грађанско-просветитељска књига.

Године 1768. Захарије Орфелин је прокламативно у српски књижевни језик увео мешавину црквенословенског и народног језика, у којој је увек било места и за специфичне руске речи и тиме практично основао славеносрпски језик.[9][10] Јован Деретић га сматра, уз Јована Рајића, најзначајнијим писцем рускословенске епохе у српској књижевности.

 
Стварање Света и прва страна Вечног календара (1783), Манакова кућа.

Захарије Орфелин је аутор првог српског буквара из 1767. по којем су училе бројне генерације деце. Друго издање било је 1797. Аутор је и првих уџбеника латинског језика. Његово најопсежније дело је „Житије Петра Великог“ (Венеција, 1772.) у коме је видео просвећеног монарха, филозофски идеал 18. века. Написао је и први српски „Вечити календар“ 1780, штампан у Бечу 1783, где уз стандардне календарске податке даје и обимно поглавље о астрономији.

„Велики српски травник“, „Искусни подрумар“Уреди

 
Први српски магазин Захарија Орфелина, 1764, штампан у Венецији, Музеј Вука и Доситеја у Београду.
 
Насловница књиге „Проповед или слово о осужденији”, у преводу Орфелина, део колекције Адлигата

Запазио је велики значај лековитог биља и написао (недовршену) књигу „Велики српски травник“ у којој је обрадио око 500 биљака, стављајући уз сваку латински и народни назив. Осим тога за сваку биљку је навео „полза и употребленије“ са подацима о лековитим дејствима и терапијама, тј. како се та биљка може корисно употребити, што је било уобичајено за то време у Европи, а први пут код Срба. Његова књига Искусни подрумар (Беч, 1783.) има неколико стотина рецепата за справљање травних вина и многих других алкохолних и безалкохолних напитака и лекова. У књизи се говори и о начину и времену бербе и сушења лековитог биља и о корисности и лековитој вредности сложених препарата израђених од више од 200 домаћих и егзотичних лековитих и мирисних биљака.[11] Пишући о рецептима за производњу вина, Захарије Орфелин наводи и рецептуру за израду бермета која се разликовала од куће до куће. Бермет је десертно вино, слатког укуса, са различитим додацима лековитог и зачинског биља. Захарије је дао рецепт који се одомаћио са разним модификација по Фрушкој гори.[12]И она је прва књига овакве врсте на српском језику. Тек сто година касније (1883) Српски архив за целокупно лекарство штампао је као посебно издање Лековито биље у Србији од др Саве Петровића.

Сликар и бакрорезацУреди

На српској културној сцени појављује се 1758. године.[4]

Био је успешан као сликар, калиграф и бакрорезац, урадио је више дела у бакрорезу. Једно од њих представља Светог Саву. 70-их година 18. века изабран је за почасног члана Уметничке академије у Бечу.[13]

Умро је 19. јануара 1785. године у Новом Саду, на Сајлову. Сахрањен је при цркви Св. Јована Претече.[14]

БиблиографијаУреди

  • Песан новосаделанује за грађанку господицну Фемку, између 1748 и 1757 [15]
  • Поздрав Мојсеју Путнику, Нови Сад, 1757.
  • Омологија, 1758.
  • Хулитељ, Сремски Карловци, 1759.
  • Краткоје о седмих тајинствах наставленије, 1760.
  • Горестни плач славнија иногда Сербији, Венеција, 1761
  • Тренодија, Венеција, 1762
  • Плач Сербии, јејаже сини в различнија государства расјејали сја, Венеција, 1762
  • Ода на воспоминаније втораго Христова пришествија, 1763.
  • Апостолскоје млеко, Темишвар, 1763.
  • Истина о Бозе, Нови Сад, 1764.
  • Христољубивих дус стихословије, Нови Сад, 1764.
  • Сјетованије наученого младаго человјека, 1764.
  • Страсно јевандљеље, Венеција, 1764.
  • Пјесн историцескаја, Венеција, 1765.
  • Мелодија к пролећу, Нови Сад, 1765.
  • Славеносрпски календар за годиону 1766., Нови Сад, 1765.
  • Латински буквар, Венеција, 1766.
  • Первија начатки латинского јазика, 1767.
  • Первоје уценије хотјастим уцитисја книг писмени славенскими називаемо Буквар, Венеција, 1767.
  • Латинска граматика, Венеција, 1768.
  • Славено-сербски магазин, Венеција, 1768.
  • Историја о житија и славних ђелах великаго государја и императора Петра Перваго, Венеција, 1772
  • Генералнаја карта всеросијкој Империји, 1774.[16]
  • Положеније провунциј: Лифландије, Финландије, Карелије, Ингрије, и Курландије, 1774.
  • Карта геораф. Германије, Холандије, Даније, Пољане, 1774.
  • Карта Мале Татарије, 1774.
  • Буквар за српску децу словенски, Венеција, 1776.
  • Прописи српски, Сремски Карловци, 1776.
  • Славенска и власка Калиграфија, Сремски Карловци, 1778.[17]
  • Вечни календар, Беч, 1783.
  • Искусни подрумар, Будимпешта, 1808.
  • Седам степенеј премудрости

Уредио или превеоУреди

  • Српска граматика, 1755.
  • Краткоје наставленије, Сремски Карловци, 1757.
  • Ортодоксосомологија или православноје исповједаније, Сремски Карловци, уредио 1758.
  • Кратко настављеније, Сремски Карловци, 1758.
  • Ода на воспоминаније вторага Христова присествија, Беч, 1759.
  • Молитвослав, Венеција, 1762.
  • Псалтир, Венеција, 1762.
  • Требник, Венеција, 1762.
  • Проповед или слово о осузденији, Венеција, 1764.
  • Евангелија цтомаја во сјатиј и великиј цетвереток, Венеција, 1764.
  • Цатецхисис - Петер Мохyла
  • Цатецхисис - Јован Рајић
  • Србљак (компендијум старих српских записа)
  • Кратке приче - Феофан Прокоповицх

ЗанимљивостиУреди

  • Постоји културна група „Круг Орфелин“
  • Награда „Захарија Орфелин“ додељују се на Међународном салону књига у Новом Саду за најбољу ликовну и техничку опрему књига издатих између два Салона.
  • Постоји издавачка кућа „Орфелин“ у Новом Саду
  • Удружење Срба и поштовалаца српске културе и наслеђа „Орфелианум“ из Париза додељује истоимену награду за најлепшу песму написану на српском језику

ГалеријаУреди

  • Свети Лазар, велики кнез српски, 1773.

  • Крушедол, 1775.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „Zaharije Stefanović Orfelin”. Riznica Srpska. Приступљено 31. 1. 2018. 
  2. ^ „Захарије Орфелин: Сјетовање”. Растко. Приступљено 5. 2. 2020. 
  3. ^ „ЗАХАРИЈА СТЕФАНОВИЋ ОРФЕЛИН”. Средња школа Орфелин. Приступљено 02. 2. 2018. 
  4. ^ а б в г д М. Симић, Владимир (2014). „ЗАХАРИЈА ОРФЕЛИН И ЛИКОВНА АКАДЕМИЈА У БЕЧУ: ПРИЛОГ БИОГРАФИЈИ*”. ЗБОРНИК НАРОДНОГ МУЗЕЈА У БЕОГРАДУ. XXI-2: 193—204. 
  5. ^ Захарије Орфелин. - У: Српски сион, 21. јануар 1901.
  6. ^ Симић, Владимир (2013). Захарија Орфелин (1726–1785), докторска дисертација. Београд: Филозофски факултет Универзитета у Београду. 
  7. ^ „Захарије Орфелин – Плач Сербији”. Расен. Приступљено 02. 2. 2018. 
  8. ^ Урош Џонић: Библиографија српских листова у 1912. години. - У: Просветни гласник, 1. април 1913.
  9. ^ Година 1811. у српској књижевноссти. - У: Просветни гласник, 1. март 1911.
  10. ^ Чурчић, Лаза. Књига о Захарији Орфелину. агреб : Српско културно друштво Просвјета, 2002. стр. 372—387. ISBN 978-953-6627-45-5. 
  11. ^ „Захарија Орфелин, Искусни подрумар”. Народна библиотека Србије. Приступљено 02. 2. 2018. 
  12. ^ Вино бермет. - У: Тежак, 9. октобар 1927.
  13. ^ Simić, Vladimir. „Zaharija Orfelin i likovna akademija u Becu: prilog biografiji”. Зборник Народног музеја. Историја уметности = Recueil du Musee National de Belgrade. Histoire de lʹart XXI/2 (на језику: енглески). 
  14. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1930.
  15. ^ http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_481_4.pdf
  16. ^ „Zaharija Stefanović Orfelin (1726—1785)”. Riznicasrpska.net. 18. 6. 2011. Приступљено 16. 8. 2012. 
  17. ^ „Збирка књига Захаријe Орфелина – Дигитална Народна библиотека Србије”. Scc.digital.nb.rs. Архивирано из оригинала на датум 14. 08. 2011. Приступљено 16. 8. 2012. 

ЛитератураУреди

  • Чурчић, Лаза. Књига о Захарији Орфелину. агреб : Српско културно друштво Просвјета, 2002. стр. 372—387. ISBN 978-953-6627-45-5. 
  • Симић, Владимир М. (2013). Захарија Орфелин (1726—1785). Београд: Филозофски факултет Универзитета у Београду.  Спољашња веза у |title= (помоћ)

Спољашње везеУреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Захарије_Орфелин&oldid=23776890”