Захарије Орфелин
Захарије Стефановић Орфелин (Вуковар, 1726 — Нови Сад, 19. јануар 1785) је био истакнути српски песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф и писац уџбеника.[1][2]
Захарије Орфелин | |
---|---|
![]() Захарије Орфелин | |
Пуно име | Захарије Стефановић Орфелин |
Датум рођења | 1726. |
Место рођења | Вуковар Хабзбуршка монархија |
Датум смрти | 19. јануар 1785.58/59 год.) ( |
Место смрти | Нови Сад Хабзбуршка монархија |
Рођен је у српској породици у Вуковару 1726. године, у периоду после Бечког рата 1683-1699. Отац му се звао Јован. [3]
ДелоУреди
„Плач Сербији“Уреди
Као песник, Орфелин је најзначајнија појава у српској поезији 18. века. Написао је десетак дужих песама, од којих је најзначајнија Плач Сербији (Плач Србије, 1761) у две верзије, народној и црквенословенској.[4][5] То је антиаустријска, бунтовничка песма. У тој песми Србија жали за некадашњим сјајем средњовековне државе и критикује сународнике који заборављају свој национални идентитет.[6] Одломак:
Како стаде Сербија, славна и угодна,
са множеством народа бивша прође плодна,
пресилнима царева и храбри солдати.
Славни моји цареви и вожди велики,
с мојих храбри витези и сини толики.
Восток, запад, полуноћ бојали се мене,
славне, храбре Сербије, бивше тогда једне.
Славеносербски магазин, буквар и уџбенициУреди
Међу најзначајнија Орфелинова дела убраја се „Славеносербски магазин“ штампан у Венецији 1768.[7] Замишљен је као часопис, односно то је први часопис на читавом словенском југу. Изашао је само један број. У предговору у виду манифеста Орфелин износи основну идеју грађанске просвећености, идеју демократизације културе, да наука треба да служи потребама обичног човека, а књижевност и филозофија да изађу из уског круга учених људи и да постану доступни свима. То је прва српска световна и грађанско-просветитељска књига.
Године 1768. Захарије Орфелин је прокламативно у српски књижевни језик увео мешавину црквенословенског и народног језика, у којој је увек било места и за специфичне руске речи и тиме практично основао славеносрпски језик.[8][9] Јован Деретић га сматра, уз Јована Рајића, најзначајнијим писцем рускословенске епохе у српској књижевности.
Захарије Орфелин је аутор првог српског буквара из 1767. по којем су училе бројне генерације деце. Друго издање било је 1797. Аутор је и првих уџбеника латинског језика. Његово најопсежније дело је „Житије Петра Великог“ (Венеција, 1772.) у коме је видео просвећеног монарха, филозофски идеал 18. века. Написао је и први српски „Вечити календар“ 1780, штампан у Бечу 1783, где уз стандардне календарске податке даје и обимно поглавље о астрономији.
„Велики српски травник“, „Искусни подрумар“Уреди
Запазио је велики значај лековитог биља и написао (недовршену) књигу „Велики српски травник“ у којој је обрадио око 500 биљака, стављајући уз сваку латински и народни назив. Осим тога за сваку биљку је навео „полза и употребленије“ са подацима о лековитим дејствима и терапијама, тј. како се та биљка може корисно употребити, што је било уобичајено за то време у Европи, а први пут код Срба. Његова књига Искусни подрумар (Беч, 1783.) има неколико стотина рецепата за справљање травних вина и многих других алкохолних и безалкохолних напитака и лекова. У књизи се говори и о начину и времену бербе и сушења лековитог биља и о корисности и лековитој вредности сложених препарата израђених од више од 200 домаћих и егзотичних лековитих и мирисних биљака.[10] Пишући о рецептима за производњу вина, Захарије Орфелин наводи и рецептуру за израду бермета која се разликовала од куће до куће. Бермет је десертно вино, слатког укуса, са различитим додацима лековитог и зачинског биља. Захарије је дао рецепт који се одомаћио са разним модификација по Фрушкој гори.[11]И она је прва књига овакве врсте на српском језику. Тек сто година касније (1883) Српски архив за целокупно лекарство штампао је као посебно издање Лековито биље у Србији од др Саве Петровића.
Сликар и бакрорезацУреди
Био је успешан као сликар, калиграф и бакрорезац, урадио је више дела у бакрорезу. Једно од њих представља Светог Саву. 70-их година 18. века изабран је за почасног члана Уметничке академије у Бечу.[12]
Умро је 19. јануара 1785. године у Новом Саду, на Сајлову. Сахрањен је при цркви Св. Јована Претече.[13]
БиблиографијаУреди
- Песан новосаделанује за грађанку господицну Фемку, између 1748 и 1757 [14]
- Поздрав Мојсеју Путнику, Нови Сад, 1757.
- Омологија, 1758.
- Хулитељ, Сремски Карловци, 1759.
- Краткоје о седмих тајинствах наставленије, 1760.
- Горестни плач славнија иногда Сербији, Венеција, 1761
- Тренодија, Венеција, 1762
- Плач Сербии, јејаже сини в различнија государства расјејали сја, Венеција, 1762
- Ода на воспоминаније втораго Христова пришествија, 1763.
- Апостолскоје млеко, Темишвар, 1763.
- Истина о Бозе, Нови Сад, 1764.
- Христољубивих дус стихословије, Нови Сад, 1764.
- Сјетованије наученого младаго человјека, 1764.
- Страсно јевандљеље, Венеција, 1764.
- Пјесн историцескаја, Венеција, 1765.
- Мелодија к пролећу, Нови Сад, 1765.
- Славеносрпски календар за годиону 1766., Нови Сад, 1765.
- Латински буквар, Венеција, 1766.
- Первија начатки латинского јазика, 1767.
- Первоје уценије хотјастим уцитисја книг писмени славенскими називаемо Буквар, Венеција, 1767.
- Латинска граматика, Венеција, 1768.
- Славено-сербски магазин, Венеција, 1768.
- Историја о житија и славних ђелах великаго государја и императора Петра Перваго, Венеција, 1772
- Генералнаја карта всеросијкој Империји, 1774.[15]
- Положеније провунциј: Лифландије, Финландије, Карелије, Ингрије, и Курландије, 1774.
- Карта геораф. Германије, Холандије, Даније, Пољане, 1774.
- Карта Мале Татарије, 1774.
- Буквар за српску децу словенски, Венеција, 1776.
- Прописи српски, Сремски Карловци, 1776.
- Славенска и власка Калиграфија, Сремски Карловци, 1778.[16]
- Вечни календар, Беч, 1783.
- Искусни подрумар, Будимпешта, 1808.
- Седам степенеј премудрости
Уредио или превеоУреди
- Српска граматика, 1755.
- Краткоје наставленије, Сремски Карловци, 1757.
- Ортодоксосомологија или православноје исповједаније, Сремски Карловци, уредио 1758.
- Кратко настављеније, Сремски Карловци, 1758.
- Ода на воспоминаније вторага Христова присествија, Беч, 1759.
- Молитвослав, Венеција, 1762.
- Псалтир, Венеција, 1762.
- Требник, Венеција, 1762.
- Проповед или слово о осузденији, Венеција, 1764.
- Евангелија цтомаја во сјатиј и великиј цетвереток, Венеција, 1764.
- Цатецхисис - Петер Мохyла
- Цатецхисис - Јован Рајић
- Србљак (компендијум старих српских записа)
- Кратке приче - Феофан Прокоповицх
ЗанимљивостиУреди
- Постоји културна група „Круг Орфелин“
- Награда „Захарија Орфелин“ додељују се на Међународном салону књига у Новом Саду за најбољу ликовну и техничку опрему књига издатих између два Салона.
- Постоји издавачка кућа „Орфелин“ у Новом Саду
- Удружење Срба и поштовалаца српске културе и наслеђа „Орфелианум“ из Париза додељује истоимену награду за најлепшу песму написану на српском језику
ГалеријаУреди
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ „Zaharije Stefanović Orfelin”. Riznica Srpska. Приступљено 31. 1. 2018.
- ^ „Захарије Орфелин: Сјетовање”. Растко. Приступљено 5. 2. 2020.
- ^ „ЗАХАРИЈА СТЕФАНОВИЋ ОРФЕЛИН”. Средња школа Орфелин. Приступљено 02. 2. 2018.
- ^ Захарије Орфелин. - У: Српски сион, 21. јануар 1901.
- ^ Симић, Владимир (2013). Захарија Орфелин (1726–1785), докторска дисертација. Београд: Филозофски факултет Универзитета у Београду.
- ^ „Захарије Орфелин – Плач Сербији”. Расен. Приступљено 02. 2. 2018.
- ^ Урош Џонић: Библиографија српских листова у 1912. години. - У: Просветни гласник, 1. април 1913.
- ^ Година 1811. у српској књижевноссти. - У: Просветни гласник, 1. март 1911.
- ^ Чурчић, Лаза. Књига о Захарији Орфелину. агреб : Српско културно друштво Просвјета, 2002. стр. 372—387. ISBN 978-953-6627-45-5.
- ^ „Захарија Орфелин, Искусни подрумар”. Народна библиотека Србије. Приступљено 02. 2. 2018.
- ^ Вино бермет. - У: Тежак, 9. октобар 1927.
- ^ Simić, Vladimir. „Zaharija Orfelin i likovna akademija u Becu: prilog biografiji”. Зборник Народног музеја. Историја уметности = Recueil du Musee National de Belgrade. Histoire de lʹart XXI/2 (на језику: енглески).
- ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1930.
- ^ http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_481_4.pdf
- ^ „Zaharija Stefanović Orfelin (1726—1785)”. Riznicasrpska.net. 18. 6. 2011. Приступљено 16. 8. 2012.
- ^ „Збирка књига Захаријe Орфелина – Дигитална Народна библиотека Србије”. Scc.digital.nb.rs. Приступљено 16. 8. 2012.
ЛитератураУреди
- Чурчић, Лаза. Књига о Захарији Орфелину. агреб : Српско културно друштво Просвјета, 2002. стр. 372—387. ISBN 978-953-6627-45-5.
- Симић, Владимир М. (2013). Захарија Орфелин (1726—1785). Београд: Филозофски факултет Универзитета у Београду. Спољашња веза у
|title=
(помоћ)
Спољашње везеУреди
Захарије Орфелин на Викимедијиној остави. |
- Биографија на сајту Антикварне књиге (језик: српски)
- Живот Петра Великог 1772, илустрације књиге (језик: српски)
- „Збирка књига Захарије Орфелина”. Дигитална Народна библиотека Србије.
- „Орфелиново звонце“, чланак у Политикином Забавнику, број 3145, 2012.
- Орфелинов "плач" поново у Србији („Вечерње новости”, 20. март 2018)