Српска Војводина
Српска Војводина, односно Српско Војводство или Српска Војводовина, а такође и Војводство Србија (нем. Woiwodschaft Serbien) била је српска аутономна област у оквиру Аустријског царства. Настала је за време Српске револуције (1848-1849), на просторима Срема, Бачке и Баната. Проглашена је у пролеће 1848. године, на Мајској скупштини у Сремским Карловцима. Озваничена је крајем исте године, царевим постављењем Стевана Шупљикца за српског војводу. Постојала је до јесени 1849. године, када је трансформисана у нову административну област Аустријског царства под називом: Војводство Србија и Тамишки Банат.[1][2]
| Српска Војводина Војводство Србија | |||
|---|---|---|---|
 Прокламоване границе Српске Војводине 1848. године | |||
| Географија | |||
| Континент | Европа | ||
| Регија | средња Европа | ||
| Земља |  Аустријско царство
| ||
| Престоница | Сремски Карловци Земун Велики Бечкерек Темишвар | ||
| Друштво | |||
| Службени језик | немачки и илирски (српски и хрватски) | ||
| Религија | православље, католицизам и протестантизам | ||
| Политика | |||
| Облик државе | војводство | ||
| — Војвода | Стеван Шупљикац (војвода) Јосиф Рајачић (управитељ) | ||
| Франц Јозеф I (велики војвода) | |||
| Карл I (велики војвода) | |||
| Историја | |||
| Историјско доба | нови век | ||
| — Оснивање | 1848. | ||
| — Укидање | 1860. (12 год.) | ||
| Географске и друге карактеристике | |||
| Валута | Асигнат форинта Српске Војводине | ||
| Земље претходнице и наследнице Војводине | |||
| Претходнице: | Наследнице: | ||
|
| ||
|
| ||
|
|
|||
Назив
уредиУ примарним изворима из 1848. и 1849. година ова српска област је по правилу означавана путем употребе описних појмова који су поред основних српских одредница садржали и одреднице изведене из војводске титуле, а које се јављају у три основна облика, као: војводина, војводовина и војводство. Разлози који су народне прваке навели да се приликом именовања своје области определе управо за војводску титулу лежали су у историјском и политичком наслеђу хабзбуршких Срба, који су царским исправама са краја 17. века добили право да имају свог војводу и подвојводу, што је временом постала основа за изградњу политичких концепција о аутономији.[3]
Тим поводом су настала два супротстављена гледишта о природи војводске титуле из старих царских исправа. На једној страни, постојало је мишљење да се ради о војном чину војводе (лат. ductor), што би подразумевало само војно-заповедну надлежност над српском народном војском. На другој страни, постојало је мишљење да се ради о сталешкој титули војводе (лат. dux), што би подразумевало и постојање територијализованог војводства, односно војводине.[4]
Српски народни прваци су 1848. године усвојили друго гледиште, тако да су своју новопроглашену област назвали српским војводством, односно војводином или војводовином, тежећи на тај начин да уз позивање на старе царске привилегије добију своју самоуправну област, на челу са српским војводом. Иако су временом прихватиле поједине српске захтеве, аустријске државне власти су ипак избегле да српску област назову војводством у смислу сталешког херцештва (нем. Herzogtum), већ су уместо тога усвојиле посебан термин (нем. Woiwodschaft) који је имао специфично административно значење.[5]
Историја
уреди
Током револуције, 1848. године, Мађари су за себе тражили национална права и аутономију у оквиру Аустријског царства. Они, међутим, нису признавали никаква национална права другим народима, који су живели у оквиру Угарске. Револт Срба је изазвало насилно замењивање њихових имена мађарским именима у матичним црквеним књигама, као и отворено агресивни иступи Лајоша Кошута и његове војске, која је хтела силом да онемогући рад легалног Српског црквено-народног сабора.
Желећи да афирмишу и заштите сопствену народну и верску посебност, Срби лојални централној власти су на Мајској скупштини (13—15. маја 1848) у Сремским Карловцима прогласили Српску Војводину, која се састојала од Баната, Бачке, Срема и дела Барање. Тадашњи карловачки митрополит, Јосиф Рајачић, проглашен је за српског патријарха, док је Стеван Шупљикац изабран за првог војводу. Формирани су и привремени органи народне власти, на челу са Главним одбором који је деловао као привремена влада. За председника Главног одбора изабран је патријарх Рајачић, а за потпредседника и "вожда" (заповедника народне војске) изабран је Ђорђе Стратимировић.[6][7]
Овакав развој догађаја довео је до оружаног сукоба између Српске Војводине и побуњеничке угарске владе, која је на проглашење Српске Војводине одговорила појачавајући оружано насиље. У помоћ војвођанским Србима дошли су добровољци из Кнежевине Србије, које је предводио Стеван Книћанин, а српском покрету се прикључило и друго становништво одано законитој централној власти.
Аустријске власти су у почетку покушавале да не заоштравају односе с Кошутовом владом поводом Српске Војводине, али како се ова сасвим одметнула у својој агресивној кампањи, Влада Српске Војводине је направила савез са аустријским централним властима у циљу заједничке одбране од Кошутове војске.
Царским патентом од 15. децембра 1848. године, Јосиф Рајачић је потврђен за српског патријарха, а Стеван Шупљикац за српског војводу, док је српском народу у Аустријском царству обећано регулисање статусних питања.[8]
Након претане смрти војводе Шупљикца (27. децембар), заповедништво на српском народном војском поверено је генрал-мајору Кузману Тодоровићу.
Доношењем првог Устава Аустријског царства од 4. марта 1849. године, озваничен је план бечког двора да се будуће Војводство Србија (нем. Woiwodschaft Serbien) уреди као посебна административна област (72. члан Устава), након чега је патријарх Јосиф Рајачић већ у априлу именован за привременог царског комесра, чија је надлежност обухватала подручје жупанија Сремске и Бачко-бодрошке, као и подручје западног Баната (жупанија Торонталска и Вршачки дистрикт жупаније Тамишке). У исто време, за команданта новоствореног VII војног дистрикта, који је обухватао јужну Угарску, постављен је генерал Фердинанд Мајерхофер који је имао стварну власт на том простору, тако да су Рајачићева комесарска овлашћења, као и надложности локалних народних органа власти, у пракси постала знатно ограничена.[9]
Када је Мађарска револуција угушена, аустријске власти су у новембру 1849. године фактички укинуле Српску Војводину уводећи привремену војну управу генерала Фердинанда Мајерхофера, а на њеном подручју су потом формирале нову административну јединицу под званичним називом „Војводство Србија и Тамишки Банат”.
Управа и војска
уредиВрховну власт у Српској Војводини чинио је Главни одбор, који је основан као извршно тело за спровођење одлука Мајске скупштине. Главни одбор је настојао да укине све органе власти из претходног система. Уместо њих, оснивани су српски окружни и месни одбори. Уз нову српску власт је стајала српска народна војска, која је касније интегрисана у аустријску војску.
Престонице
уредиПрва престоница Српске Војводине били су Сремски Карловци, касније је управно средиште премештено у Земун, потом у Велики Бечкерек (данас Зрењанин), а након тога у Темишвар, иако овај последњи град није био у оквиру граница Српске Војводине прокламованих 1848. године.
Значајне личности
уреди- Стеван Шупљикац, први војвода Српске Војводине 1848. године.
- Јосиф Рајачић, српски патријарх и управитељ Српске Војводине (1848—1849. године).
- Стеван Книћанин, вођа добровољаца из Кнежевине Србије.
- Ђорђе Стратимировић, вожд српске војске 1848—1849.
- Фердинанд Мајерхофер, заповедник VII војног дистрикта (1849).
-
Стеван Шупљикац -
Јосиф Рајачић -
Стеван Книћанин -
Ђорђе Стратимировић -
Фердинанд Мајерхофер
Симболи
уреди-
Грб Српске Војводине из 1848. године, са четири оцила -
Грб Српског Војводства на Службеном билтену (1848) -
Грб великог војводе (1849—1918)
Галерија
уреди-
Патријарх Рајачић благосиља војску Српске Војводине -
Битка код Вршца -
Битка код Вилова -
Прокламација генерала Тодоровића (1849) -
Споменик војводи Стевану Шупљикцу -
Зграда у Сремским Карловцима, са чијег је балкона проглашена Српска Војводина -
Спомен плоча о проглашењу Српске Војводине
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Гавриловић 1981.
- ^ Крестић 1983.
- ^ Давидов 1994.
- ^ Микавица 2011.
- ^ Микавица 2005.
- ^ Микавица 2017б, стр. 67-95.
- ^ Димић 2017, стр. 109-166.
- ^ Ђорђевић 1861, стр. 228-229.
- ^ Гавриловић 1981, стр. 93-96.
Литература
уреди- Васин, Горан (2010). „Национално-политичка борба Срба у Угарској 1848-1884”. Истраживања: Филозофски факултет у Новом Саду. 21: 311—336.
- Гавриловић, Славко (1981). „Срби у Хабсбуршкој монархији од краја XVIII до средине XIX века”. Историја српског народа. 5 (2). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 5—106.
- Давидов, Динко (1994). Српске привилегије царског дома хабзбуршког. Нови Сад; Београд: Галерија Матице српске; Светови; Балканолошки институт.
- Димић, Жарко (2017). „Односи патријарх Јосифа Рајачића и "вожда" Ђорђа Стартимировића у време СНП (1848-1849)” (PDF). Патријарх Јосиф Рајачић и његово доба (1785-1861). Сремски Карловци; Београд: Епархија сремска; Архив СПЦ. стр. 109—166.
- Ђорђевић, Јован (1861). Радња Благовештенског сабора народа србског у Сремским Карловцима 1861. Нови Сад: Епископска књигопечатња.
- Крестић, Василије (1981). „Срби у Хабсбуршкој Монархији 1849-1868”. Историја српског народа. 5 (2). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 107—150.
- Крестић, Василије, ур. (1983). Срби и Мађари у револуцији 1848-1849. године. Београд: Српска академија наука и уметности.
- Крестић, Василије (2003). Из прошлости Срема, Бачке и Баната. Београд: Српска књижевна задруга.
- Крестић, Василије (2013). Срби у Угарској 1790-1918. Нови Сад: Матица српска.
- Микавица, Дејан (2005). Српска Војводина у Хабсбуршкој монархији 1690-1920: Историја идеје о држави и аутономији пречанских Срба. Нови Сад: Stylos.
- Микавица, Дејан; Гавриловић, Владан; Васин, Горан (2007). Знаменита документа за историју српског народа 1538-1918. Нови Сад: Филозофски факултет.
- Микавица, Дејан (2011). Српско питање на Угарском сабору 1690-1918. Нови Сад: Филозофски факултет.
- Микавица, Дејан; Лемајић, Ненад; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2016). Срби у Хабзбуршкој монархији 1526-1918. 1. Нови Сад: Прометеј.
- Микавица, Дејан (2017а). Српска политика у Војводини 1526-1918. Нови Сад: Завод за културу Војводине.
- Микавица, Дејан (2017б). „Патријарх Јосиф Рајачић и Војводина као идеја српске државности у Хабзбуршкој монархији” (PDF). Патријарх Јосиф Рајачић и његово доба (1785-1861). Сремски Карловци; Београд: Епархија сремска; Архив СПЦ. стр. 67—95.
- Микавица, Дејан (2018). Српска политичка елита у Аустроугарској монархији: 1526-1860. 1. Нови Сад: Завод за културу Војводине.
- Поповић, Душан Ј. (1963). Срби у Војводини. књ. 3: Од Темишварског сабора 1790. до Благовештенског сабора 1861. Нови Сад: Матица српска.
- Радонић, Јован (1951). Аутобиографија патријарха Јосифа Рајачића (критичка оцена). Београд: Научна књига.
