Рат у Босни и Херцеговини

Рат у Босни и Херцеговини (краће Рат у Босни) био је војни сукоб на подручју Босне и Херцеговине, који је трајао од 1. марта 1992. до 14. децембра 1995. Овај рат се често описује и као Грађански рат у Босни и Херцеговини; такође се назива и именима као што су Одбрамбено-отаџбински рат (за Србе у Републици Српској), Агресија на Босну и Херцеговину (за Бошњаке у Босни и Херцеговини), те Домовински рат (за Хрвате у Босни и Херцеговини).

Рат у Босни и Херцеговини
Део ратова у бившој Југославији
Bosnian war header.no.png
Скупштина БиХ у пламену (лево); Ратко Младић са групом официра и војника ВРС (горе десно); норвешки припадник ОУН на Сарајевском аеродрому (доле десно)
Време:1. март 1992. — 14. децембар 1995.
Место:Босна и Херцеговина
Узрок:Отцепљење СР Босне и Херцеговине од СФР Југославије
Исход: Дејтонски мировни споразум (Формирање Републике Српске која чини 49% територије Босне и Херцеговине[1]
Сукобљене стране
1992:
 Република Босна и Херцеговина
 Хрватска
Хрватска Република Херцег-Босна Хрватска заједница Херцег-Босна
1992:
Република Српска Република Српска
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
 Република Српска Крајина
1992—1994:
Република Босна и Херцеговина РБиХ
1992—1994:
Хрватска Република Херцег-Босна Хрватска
Република Херцег-Босна

 Хрватска
1992—1994:
Република Српска Република Српска
 Република Српска Крајина
Западна Босна (1993—1995) АП Западна Босна (од 1993)
Подршка:
 СР Југославија
1994—1995:
Република Босна и Херцеговина РБиХ
Хрватска Република Херцег-Босна Хрватска Република Херцег-Босна
 Хрватска
 НАТО(бомбардовање 1995)
1994—1995:
Република Српска Република Српска
 Република Српска Крајина
Западна Босна (1993—1995) АП Западна Босна
Подршка:
 СР Југославија
Команданти и вође
Босна и Херцеговина Алија Изетбеговић
Босна и Херцеговина Сефер Халиловић
Босна и Херцеговина Расим Делић
Хрватска Фрањо Туђман
Мате Бобан
Дарио Кордић
Миливој Петковић
Република Српска Ратко Младић
Република Српска Радован Караџић
Савезна Република Југославија Слободан Милошевић
Јачина
АРБиХ
~150.000+ војника
~50 тенкова
ХВО
~50.000 војника
~50 тенкова
~преко 500 топова[2]
ВРС
~80.000—100.000+ војника
~300 тенкова
~преко 800 топова[2]
Жртве и губици
63.993+ мртвих 7.338 мртвих 24.206+ мртвих

Оружани сукоби су почели након референдума за независност који је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. године. Рат је завршен потписивањем Дејтонског споразума. Процењује се да је током рата страдало око 100.000 људи, док је расељено око 1.800.000 људи.

Распад СР Босне и ХерцеговинеУреди

Дана 14. октобра 1991. године пред Скупштину СР Босне и Херцеговине посланици СДА, уз подршку ХДЗ-а, ставили су Меморандум о суверености Босне и Херцеговине. Овим документом најављено је неучествовање у савезним установама и неприхватање одлука савезних власти уколико у њиховом доношењу не учествују све чланице СФР Југославије. За разлику од овог, одлучно сепаратистичког става - који је пратила и тврдња да је већинско одлучивање, без обзира на уставне одредбе о заштити конститутивности три народа, једино легитимно - резолуција коју је предложио СДС предвиђала је учешће у установама, али и покретање механизма за самоопредјељење конститутивних народа, уколико Хрватска добије међународно признање. Када није било могуће пронаћи компромис, посланици СДС-а су затражили да засједа Савјет за питања успостављања равноправности народа и народности СР Босне и Херцеговине. Муслиманско-хрватска већина се оглушила о овај захтјев. Председник Скупштине БиХ Момчило Крајишник објавио је крај седнице и посланици Срби су отишли из Скупштине БиХ, али састанак је настављен после поноћи 15.10.1991. уз присуство посланика СДА и ХДЗ-а, као и дела послника опозиције. Они су, без пристанка посланика СДС-а, око 03:00, 15.10.1991. усвојили Резолуцију о суверености Босне и Херцеговине и Меморандум (Писмо о намјерама).[3]

После тог гласања, Српски посланици потом су напустили Скупштину, изјавивши да не прихватају њене неуставне одлуке, а у Сарајеву прогласили су стварање Скупштине српског народа у БиХ 24.10.1991. и Скупштина Социјалистичке Републике БиХ се распала.[4] СДС и Скупштина српског народа у БиХ су одржали 9. и 10. новембра 1991. плебисцит за останак у југословенској федерацији, а на плебисцит су изашли углавном Срби, и великом већино се изјаснили у прилог очувања Југославије.[4] Политички представници српског народа поставили су се према установама Босне и Херцеговине једнако као и муслимански и хрватски посланици према установама СФР Југославије. Разлика је била у томе што ни једној од југословенских република у овој кризи нису биле угрожене саме основе државности - српском народу у Босни и Херцеговини била су оспорена сва дотадашња политичка права. Током наредна три мјесеца муслиманско-хрватска већина је, противно Уставу, водила СР Босну и Херцеговину ка отцјепљењу.

На територији Босне и Херцеговине српски народ је прије првих предлога о кантонизацији почео да се бори за формирање сопствених аутономних области. Муслиманса и хрватска већина, упркос чињеници да је до краја новембра поред Хрватске заједнице Херцег-Босне створена и заједница Средишње Босне, није прихватала ни оснивање заједнице општина са српском већином. Српски политички представници су до 27. новембра 1991. године створили пет српских аутономних области: Романија, Херцеговина, Бирач, Семберија и Северна Босна, док је Босанска Крајина дефинисана као Аутономна Регија Крајина (АРК).[5]

Српски посланици и СДС започели су да заокружују аутономне области састављене од група општина на којима је српски народ живио у већини и да постепено стварају сопствену државу, чувајући дио суверенитета којим је српски народ судјеловао у СР БиХ. Пре расписивања референдума о државној самосталности СР Босне и Херцеговине, српски посланици су формирали сопствену државу Српску Републику Босну и Херцеговину.

Бадинтерова комисија није безрезервно подржала настојања босанскохерцеговачких Муслимана и Хрвата да прогласе независност републике на начин на који су то раније учиниле Словенија и Хрватска. Комисија је уочи референдума заузела став да се „не може сматрати да је изражена воља народа Босне и Херцеговине, да се СР Босне и Херцеговине конституише као суверена и независна држава, у потпуности била установљена.” Међутим, у „Мишљењу број 4” Бандитеревова комисија рекла је да референдум свих грађана може бити начин којим би се могла установити воља народа да Босна и Херцеговина конституише републику као независну државу.[6] Шест мјесеци касније, када је независност била проглашена, а рат већ био у току, новим мишљењем неуставни и неуспјели референдум је прихваћен и означен као легитиман. Уочи самог референдума вођство Хрвата из Босне и Херцеговине настојало је да измјеном референдумског питања услови будућу федералну структуру независне државе. Међутим, „Ливањско питање” није спријечило спровођење референдума и херцеговачки Хрвати, попустивши пред притисцима из иностранства, у ствари су одредили природу положаја хрватског народа у Босни и Херцеговини у наредним деценијама.

Крајем јануара 1992. године муслиманска и српска вођства на сједници скупштине начелно су се договорила око споразума о будућем статуту СР Босне и Херцеговине, али је предсједник Предсједништва СР Босне и Херцеговине одбацио споразум. Послије референдума, који није био регуларан јер је, према извјештајима организатора, учествовало 62,88% бирача (неопходно је било између двије трећине уписаних бирача то јесте 66,66%) муслиманско-хрватска коалиција одлучила је да прогласи независност. Дан касније усред Сарајева, на Башчаршији, група осуђиваних криминалаца пуцала је на српске сватове и убила старог свата. Радило се о групи оснивача Зелених беретки које су убрзо интегрисане у АБиХ. Предводили су их Емин Швракић (власник ТВ сервиса „Блаупункт”) и Рамиз Делалић - ’црни бисер’ одбране града који је већ сутрадан на Башчаршији слављен као атентатор и никада није због тога осуђен. Српски демонстранти, које је организовао СДС, завладали су насељима: Грбавица, Илиџа, Добриња 1, Добриња 4, Лукавица, Неђарићи, Војничко поље и Враце, као и приградским општинама: Пале, Илијаш, Вогошћа и Хаџићи. Посредовањем ЈНА су убрзо уклоњене барикаде, али су демонстрацијама углавном одређене линије фронта будућег рата у граду. Српско Сарајево тако је без борби покривало око двије трећине шире територије града и мање од 170.000 становника.

Током наредних пет седмица ЕЕЗ је покушала да посредује, пошто се у питање уставне судбине Босне и Херцеговине непосредно умијешала тек неколико мјесеци раније, послије двије године утицаја на судбину Југославије, Словеније и Хрватске.

Одлуке посланика СДА и ХДЗ-а о успостављању суверености БиХ (Резолуцију о суверености Босне и Херцеговине) и најава референдума о независности крајем 1991. године и почетком 1992. године, убрзале су настојање Срба да је у крајевима где су били већинско становништво, без обзира на постојеће општинске границе у СР БиХ, створи националне аутономне области, довели су до посредовања Европске економске заједнице. У Сарајеву у хотелу „Холидеј ин”, 9.1.1992. посланици Скупштине српског народа у БиХ усвојили су декларацију о стварању „Републике српског народа Босне и Херцеговине”, која „се налази у саставу савезне државе Југославије, као њена федерална јединица”.[7] Тако су најавили да ће у случају отцјепљења Босне и Херцеговине одвојити крајеве које сматрају својим и остати у саставу СФР Југославије.

Права која је СР Босна и Херцеговина добила Уставом СФР Југославије из 1974. на самоопредељење, Бадинтерова комисија, ЕУ и САД признавале су као неоспорно, али право конститутивности, које је српски народ имао Уставом СР Босне и Херцеговине из 1974. године, поништено је, а одлука о статусу БиХ препуштена вољи друга два народа која су чинила већину становништва Републике.[8]

Референдум који су СДА и ХДЗ организовали 1. марта 1992. године прошао је уз бојкот српског народа, а друга два народа плебисцитарно су одлучила да успоставе независну Републику Босну и Херцеговину.[9] Земља је утонула у хаос.[10] Посредовањем Европске економске заједнице у Лисабону марта 1992. године договорен је Кутиљеров план којим је Босна и Херцеговина требало да буде устројена као сложена држава са три национална кантона, али упркос томе што су се у почетку сви сагласли са овим планом, предсједник Предсједништва Босне и Херцеговине и муслимански вођа Алија Изетбеговић, на савјет амбасадора САД Ворена Цимермана, повукао је свој пристанак.[11] Почетком априла 1992. године, противно установи која је штитила равноправност грађана у Скупштини Босне и Херцеговине, хрватски и муслимански посланици прогласили су независност државе. ЕЕЗ, САД, а касније и УН, признале су нову државу.[12] Због објављивања одлуке Савета министара ЕЗ да се призна независност БиХ, у Бањалуци се састала Скупштина Републике Српске БиХ и на седници 7.4.1992. донела је одлуку о проглашењу Републике Српске БиХ „независном”, а на истој седници Скупштина је обавештена да су поднели оставке српски чланови Предсједништва СР Босне и Херцеговине Биљана Плавшић и Никола Кољевић на места у Председништву.[13] Држава се распала, а почео је грађански рат на националној и вјерској основи.

Политичко стање пре почетка ратаУреди

Распад ЈугославијеУреди

Рат у Босни и Херцеговини је уско везан са распадом Југославије. Југословенска криза почиње слабљењем дотадашње комунистичке власти, што се може окарактерисати као део општих промена које су услиједиле завршетком Хладног рата у свету. У случају Југославије, комунизам је све више губио идеолошку снагу пред јачањем национализма крајем осамдесетих година 20. века.

Ситуација у СР Босни и ХерцеговиниУреди

 
Етничка композиција становништва по општинама у СР БиХ 1991. године
 
Етничка композиција становништва по насељеним мјестима у СР БиХ 1991. године

Попис становништва на дан 31. марта 1991. године за СР Босну и Херцеговину наводи укупно 4.354.911 становника. Од тога су 1.902.869 становника (43,7 %) били Муслимани, 1.364.363 (31,3 %) Срби, 752.068 (17,3 %) Хрвати, док су 7,7 % чинили припадници других нација и Југословени. Муслимани су били већина у 45 општина (у 13 релативна, у 32 апсолутна), Срби у 34 општина (5 релативна, 29 апсолутна), а Хрвати су били већина у 20 општина (6 релативна, 14 апсолутна).

На првим изборима у СР Босни и Херцеговини 1990. године победиле су три највеће националне странке у земљи. Парламентарна већина је састављена од посланика Странке демократске акције (СДА), Српске демократске странке (СДС) и Хрватске демократске заједнице (ХДЗ).[14] Националне странке су, без обзира на повремена препуцавања и узајамне оптужбе око метода агитације (нпр. неретко везане зелене муслиманске заставе и хрватске шаховнице) и бојазан да се не направи политички савез Бошњака и Хрвата против Срба, ипак успоставиле прећутни савез. Иако су се програмски и политички међусобно разликовале, основни разлог који их је повезивао и стварао идилу хармоније и толеранције био је антикомунизам, односно заједничка жеља да дотадашњој социјалистичкој власти у земљи дође крај. Странке су поделиле власт по националном кључу, тако да је за председника Председништва Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине изабран Муслиман Алија Изетбеговић, за председника Скупштине Србин Момчило Крајишник, а за председника Владе Хрват Јуре Пеливан. Споразум о подели власти функционисао је за вријеме изборне трке, у победи на изборима, те у подели функција, чиме је у ствари и окончан.

Распад СФРЈ, започет проглашењем независности Словеније и краткотрајним ратом против ЈНА, наставио се интензивирањем напора Хрватске за стицање независности. У Хрватској су у лето 1991. године интензивирани ратни сукоби између ЈНА и Хрватске војске (тада републичког Министарства унутарњих послова /МУП/ и јединица Збора Народне гарде /ЗНГ/). Након истека тромесечног мораторијума на проглашење независности, склопљеног уз посредовање представника Европске заједнице на Брионима у јулу 1991. године, ЈНА проглашава делимичну мобилизацију 3. октобра 1991. године, а Хрватска 8. октобра 1991. године проглашава прекид свих веза с остатком СФРЈ.

Скупштина СР Босне и Херцеговине је гласовима СДА и ХДЗ-а 142 (59,16 %) прегласала српске представнике, реагујући на догађаје у СФРЈ, 15. октобра 1991. године донела „Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине”. Тим чином одлучено је да се повуку представници СР Босне и Херцеговине из рада савезних органа док се не постигне договор између свих република које сачињавају Југославију, али је и доношењем акта без постојања двотрећинске већине дошло до анулирања важећег Устава СР Босне и Херцеговине. Овај акт је допринео стварању међунационалне напетости у СР Босни и Херцеговини и био увод у предстојеће ратне сукобе.[тражи се извор]

На скупштини крњег Председништва и крње Владе СР Босне и Херцеговине донесена је одлука према којој се регрути и резервни састав неће слати у ЈНА. Уједно, Муслимани и Хрвати су мобилисали резервни састав МУП-а СР Босне и Херцеговине који су упућени према Босанској Градишци и Босанској Костајници.

Од средине септембра до средине новембра 1991. године, ослањајући се на општине у којима је освојио власт, СДС успоставља српске аутономне области (САО), које су у свим својим дјеловањима биле независне од централне власти. Као резултат муслиманске и хрватске жеље за отцепљењем СР Босне и Херцеговине из Југославије и све веће међунационалне напетости уследио је референдум српског народа, 9. и 10. новембра 1991. године, на којем су Срби изгласали успостављање самосталне српске републике у границама СР Босне и Херцеговине, са намером останка у СФРЈ. Делови владе у Сарајеву, састављени од Муслимана и Хрвата, изнели су став да је референдум неуставан и неважећи, тако да нису предузели никакве даље мере. ХДЗ БиХ је, међутим, 12. новембра 1991. године прогласио Хрватску заједницу Посавине у Босанском Броду, а 18. новембра 1991. године у Грудама је проглашена и Хрватска Република Херцег-Босна (ХРХБ).

Срби су 9. јануара 1992. године „аутономне области” формално прогласили именом републиком, под називом Република српског народа Босне и Херцеговине (касније преименована у Република Српска) пре него што је Скупштина СР Босне и Херцеговине 25. јануара 1992. донела одлуку да се распише референдум о независности СР Босне и Херцеговине.

Ток ратаУреди

Раст напетости у СР Босни и Херцеговини довео је до масовног личног наоружавања и пораста броја инцидената. Од краја лета 1991. године до почетка рата, широм СР Босне и Херцеговине долази до бројних инцидената. ЈНА је довела појачање око Мостара, чему су се јавно успротивиле локалне власти. У западној Херцеговини код Посушја усташе и Хрвати, вероватно уз помоћ полиције републике Хрватске, поставили су препреку на путу и извршили оружани напад на колону ЈНА која је ишла од Мостара према Дувну 18.9.1991. године, а у сукобу су убијена два лица.[15] После, је изгледа сличан напад Хрвата на ЈНА, довео до њеног напада на херцеговачко село Равно почетком октобра 1991. како би одблокирала пут ка Дубровнику.

Упркос противљењу Срба, једног од три конститутивна народа у СР Босни и Херцеговини, расписан је референдум о независности СР Босне и Херцеговине, који је проведен 29. фебруара и 1. марта 1992. године, а на којем је 62% бирачког тела изашло на гласање.

Први сукобиУреди

 
Сахрана током опсаде Сарајева, 1992. године

Тачан датум почетка рата и прва жртва су предмет спора између Бошњака, Хрвата и Срба. На дан 1. марта 1992. другог дана референдума о независности СР Босне и Херцеговине, припадник Зелених беретки Рамиз Делалић Ћело је пуцао на српску свадбену поворку на Башчаршији и притом убио младожењиног оца Николу Гардовића, а ранио православног свештеника Раденка Миковића.[16] Догађај је познат као убиство старог свата испред Старе цркве на Башчаршији. Наоружани Срби су исте вечери подигли барикаде по Сарајеву, а у раздобљу од 1. до 5. марта подигли су барикаде и у још неким градовима (Шамац, Дервента, Оџак). Муслимани су контролисали центар Сарајева, док су Срби контролисали остатак града, као и узвишења око њега. Након апела јавности, Караџић и Изетбеговић су 3. марта одржали састанак у штабу ЈНА у центру Сарајева уз посредовање генерала ЈНА Милутина Кукањца. Након оштре расправе, Караџић и Изетбеговић су се сагласили да ред у граду одржавају мешовите патроле ЈНА и полиције и привремено одгодили даље оружане сукобе у граду.[10] Међутим, током марта уследили су мањи оружани сукоби уз употребу ватреног оружја и подизање барикада у већини градова у СР Босни и Херцеговини. Том приликом убијено је или рањено више десетина особа.

Хрватско — муслиманске паравојне снаге из околине Босанског Брода, заједно са 108. бригадом ЗНГ из Хрватске, заузеле су 3. марта Босански Брод. Тада је почело застрашивање српског становништва у овом мјесту и околним селима, које се у наредним мјесецима претворило у отворен прогон Срба.[17] Поткрај марта бележе се местимична пушкарања (23. марта у Горажду; 29. марта у Купресу, Мостару и Дервенти), да би се сукоби од почетка априла 1992. проширили на целу СР Босну и Херцеговину. Сукоби у Босни и Херцеговини отпочели су нападима Оружаних снага Републике Хрватске током марта 1992. године, на територију Босне и Херцеговине у рејонима Босански Брод, Купрес и долини Неретве. Хрватске паравојне снаге су 23. марта напале из правца Неума артиљеријом и пјешадијом село Храсно. Шест припадника резервног састава ЈНА погинуло је у нападу јединица ХОС-а на рубном подручју општине Неум. По наређењу Кризног штаба ХДЗ за Босанску Посавину 25. марта је блокиран пут између Босанске Крајине и Србије. У месташцу Сијековац код Босанског Брода, у ноћи између 26. и 27. марта, Војска Републике Хрватске је прешла реку Саву и у сарадњи са муслиманским паравојним јединицама починила тежак злочин и убила 9 српских цивила. У масакру у Сијековцу страдало је укупно 46 Срба.[18] Овим масакром су започети велики оружани сукоби у СР Босни и Херцеговини. Два батаљона 108. бригаде ЗНГ у садејству с локалним хрватско-муслиманским формацијама су 28. марта напале села између Босанског Брода и Дервенте. Јединице ХОС-а, ЗНГ-а и других формација у 06.00 часова 3. априла отпочеле напад на Купрес и његова села Доњи Малован, Благај, Занаглина, Горње Равно, Доње Равно, Буковско, Рилиће, Бегово Село. Српске паравојне снаге предвођене Арканом су 1. априла заузеле Бијељину, важан саобраћајни чвор на североистоку СР Босне и Херцеговине, и убиле више цивила. Алија Изетбеговић је 4. априла прогласио општу мобилизацију.[19]

Као одговор на избијање отворених сукоба, грађани Сарајева су 5. априла организовали велике антиратне протесте, супроставивши се национализму. До сличних протеста је дошло и у Мостару и другим градовима СР Босне и Херцеговине.[20] У Сарајеву су протестанти ушли у зграду парламента, а када су кренули према седишту Српске демократске странке у оближњем хотелу „Холидеј ин”, на њих је отворена ватра и том приликом су убијене две особе, Суада Дилберовић и Олга Сучић, које Бошњаци и Хрвати сматрају првим жртвама рата. Одговор ЈНА на ове догађаје у Сарајеву је био почетак опсаде Сарајева.

Европска заједница је 6. априла признала СР Босну и Херцеговину за независну државу на основу извештаја Бадинтерове комисије о референдуму у Босни и Херцеговини, 29. фебруара 1992. године.[21] Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини прогласила је рано ујутро 7. априла у Сарајеву у хотелу „Холидеј ин” независност Републике Српске Босне и Херцеговине, која „може ступати у заједнице са другим субјективитетима у Југославији”. Према саопштењу са потписом Момчила Крајишника, Скупштина је обавјештена да су др Биљана Плавшић и проф. др Никола Кољевић дали оставке на положај чланова Предсједништва Босне и Херцеговине, у коме послије тога остају само три муслиманска и два хрватска представника. Сви министри српске националности су 8. априла напустили Владу СР БиХ. 90 % милиционера српске националности напустило је МУП СР Боне и Херцеговине и прешло српском МУП-у, изјавио је министар за унутрашње послове Српске Републике Босне и Херцеговине Мићо Станишић.[тражи се извор] Крње Предсједништво СР Босне и Херцеговине у Сарајеву, које је преузело ингеренције Скупштине, прогласило је стање непосредне ратне опасности као и измјену назива Социјалистичка Република Босна и Херцеговина у Република Босна и Херцеговина, те укинуло Републички штаб Територијалне одбране и образовало Штаб Територијалне одбране Републике Босне и Херцеговине на челу са командантом пуковником Хасаном Ефендићем. У Грудама је основано Хрватско вијеће одбране (ХВО) као „једини институционални облик одбране” Хрвата у Босни и Херцеговини.

Српске снаге су заузеле Зворник 9. априла. Јединице Ужичког корпуса ЈНА су 16. априла око 13.00 часова ушле у Вишеград и преузеле контролу над цијелим градом. Кризни штаб СДС преузео је 17. априла контролу над Фочом.

Дана 2. маја нападнути су војни објекти у Сарајеву — Дом ЈНА, Касарна Маршал Тито, Команда 2. Војне области и Војна болница. На Скендерији је масакрирана колона војних санитетских возила. Почело гранатирање Сарајева (уништена главна пошта, зграда Председништва Босне и Херцеговине). Срби на аеродрому хапсе председника Републике Босне и Херцеговине, Алију Изетбеговића, који се враћао из Лисабона и одводе га у штаб ЈНА у Лукавици. Сутрадан је приликом размене Изетбеговића за јединице ЈНА из центра Сарајева, у Добровољачкој улици дошло до пресретања колоне од стране муслиманских јединица и том приликом је погинуо 42, рањен 71 и заробљено 215 припадника ЈНА. Изетбеговић је ослобођен. Српске снаге заузеле су Дервенту. Предсједништво Југославије донијело је одлуку о убрзаном повлачењу из Босне и Херцеговине свих грађана Савезне Републике Југославије који се налазе на служби у ЈНА у тој Републици.

1992.Уреди

1993.Уреди

1994.Уреди

1995.Уреди

 
Меморијално гробље у Поточарима

Дејтонски мировни споразумУреди

 
Српска породица се сели из мјеста недалеко од Модриче које је припало Федерацији БиХ после Дејтонског споразума

Пре потписивања споразума одржана је конференција од 1. новембра до 21. новембра 1995. године, аглавни учесници су били тадашњи председник Републике Србије Слободан Милошевић, председник Председништва Републике Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, предсједник Републике Хрватске Фрањо Туђман, амерички посредник Ричард Холбрук и генерал Весли Кларк. Споразум је званично потписан у Паризу, 14. Децембра. Дејтонски мировни споразум је договор потписан у ваздухопловној бази Рајт-Патерсон код Дејтона, у америчкој држави Охајо, којим се званично прекинуо рат у Босни и Херцеговини (1992—1995).[27]

Улога међународне заједницеУреди

Под међународном заједницом у рату и Босни и Херцеговини се првенствено убрајају Унпрофор, НАТО, Европска унија, Организација уједињених нација и Сједињене Америчке Државе као и друге државе и међународне паравојне формације које су имале релативно значајан допринос у ток збивања у Босни и Херцеговини. Међународне снаге ангажоване на територији Босне и Херцеговине су претрпјеле значајне губитке (320 погинулих војника Унпрофора и бројни рањени).

Према неким мишљењима тражења брзог признавања независности Хрватске и БиХ од 1991. из Немачке, а из САД од 1992. само су допринела грађанским ратовима на подручју СФРЈ 1991. и 1992.[28] Један од првих потеза који многи данас карактеришу као иницијална грешка која је значајно допринијела процесу распада Југославије је била унилтерална одлука Немачке о признању Хрватске независности. Тај потез је ставио Босну и Херцеговину у изузетно незгодну позицију. Улогу у ширењу тенденциозних информација и дезинформација о рату у западним медијима, којима је сукоб приказан као борба Муслимана и Хрвата против Срба, имале су и агенције за односе са јавношћу, попут Рудер Фина.[29]

 
Припадници Унпрофора у Сарајеву, 1993. године

Погоршање кризе у Југославији међународна заједница је примила са половичним реакцијама и мерама као што је било имплементација мировних посматрача по мандату ОУН-а који нису имали капацитет да предузму значајне мере како би ублажили или побољшали ефекте кризе. Сама импотентност међународне заједнице је охрабрила националистичке вође и оне којима је пут у рат већ био зацртан као дугорочни циљ. Читав низ резолуција које су изгласане при ОУН-у нису имале метод примјене осим резолуција које су успоставиле ембарго оружја за све државе бивше Југославије и економски ембарго против Југославије. Обе резолуције су у мањој или већој мери такође кршене током рата.

Улога исламиста у ратуУреди

Након почетка рата у Босну почињу да пристижу џихадисти из целог света са циљем да помогну Муслиманима у рату и да оснују исламски калифат на простору Босне. Исламисти који су долазили у Босну били су припадници различитих терористичких организација различитог етничког и верског порекла. У редовима Армије Босне и Херцеговине тако су се нашли Муџахедини који су били ветерани Совјетског рата у Авганистану, припадници Ал Каиде, Хамаса, Хезболаха, Муслиманске браће и многих других терористичких организација. Алија Изетбеговић и муслиманске власти подржавале су долазак исламиста и били су у блиским односима са високо рангираним члановима Ал Каиде и других исламистичких организација. Њихова војна формација се звала Ел Муџахид. Током рата исламисти су били одговорни за бројне ратне злочине над српским и хрватским цивилним становништвом. Након завршетка рата неки исламисти су напустили БиХ али они који су одлучили да остану су од власти добили држављанство као награду за учешће у рату, као последица тога у БиХ се данас налази око 7000 радикалних исламиста.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Логос 2019, стр. 257-260.
  2. 2,0 2,1 Finlan 2004, стр. 21
  3. ^ Логос 2019, стр. 131.
  4. 4,0 4,1 Логос 2019, стр. 132.
  5. ^ Логос 2019, стр. 130 са напоменама 429 и 430.
  6. ^ Логос 2019, стр. 134.
  7. ^ Логос 2019, стр. 134. Посланици Скупштине српског народа у БиХ усвојили су декларацију о стварању „Републике српског народа Босне и Херцеговине”, која „се налази у саставу савезне државе Југославије, као њена федерална јединица”.
  8. ^ Логос 2019, стр. 134. “Непосредно после проглашења Републике Српске, Бадинтерова комисија наставила је да одбацује правна објашњења Срба о савезном и републичким уставима у СФРЈ из 1974. У Мишљењу бр. 2 објављеном 11.1.1992. његова комисија писала је да Срби у Хрватској и БиХ немају право конститутивног (сувереног) народа, него су само етничка мањина”.
  9. ^ Логос 2019, стр. 138-139 са напоменом 446. Референдум је одржан 29.2. и 1.3.1992. На њему су учествовали углавном Хрвати и Муслимани, а врло мало Срба, то јест око 64% лица са правом гласа, а око 99% оних који су изашли на гласање определило се за независност БиХ и излазак из Југославије.
  10. 10,0 10,1 Логос 2019, стр. 139-140.
  11. ^ Логос 2019, стр. 135-136 са напоменом 464. У Сарајеву Ж. Кутиљеро успео је да убеди Алију Изетбеговића, Радована Караџића и Мату Бобана да парафирају око 01:00, 18.3.1992. такозвани „Лисабонски споразум”, који је предвидео независну БиХ, али подељену на националне кантоне. Изгледало је да ће БиХ избећи грађански рат.
  12. ^ Логос 2019, стр. 159-160. После договора министара спољних дела држава ЕЗ са министром спољних дела САД Џејмсом Бејкером, Савет министара ЕЗ на састанку у Луксембургу 6.4.1992. године, усвојио је декларацију према којој од 7.4.1992. чланице ЕЗ треба да признају Републику БиХ као независну државу, али не и Републику Македонију..
  13. ^ 2019, стр. 160.
  14. ^ Bethlehem 1997, стр. 24.
  15. ^ Логос 2019, стр. 131 са напоменом 434 Погинули су један војник ЈНА и један нападач Лудвиг Павловић (1951–1991), код кога је нађена легитимација (БР:79948) резервног састава полиције Хрватске, то јест био је у МУП-у Хрватске. Као најмлађи учесник оружаног упада усташа у СФРЈ 1972. Павловић је био осуђен на 20 година затвора, али је пуштен је 20.12.1990.
  16. ^ Логос 2019, стр. 139.
  17. ^ Корени: Убијање Срба у српском Броду, Приступ 3.3.2015.
  18. ^ „Годишњица страдања Срба у Сијековцу”. РТРС. 26. 3. 2009. 
  19. ^ Burg & Shoup 1999, стр. 129.
  20. ^ Chronologický přehled událostí v Bosně a Hercegovině v letech 1992-1995, Приступљено 24. 4. 2013.
  21. ^ Friedman 2013, стр. 42–43.
  22. ^ Логос 2019, стр. 198. Сукобе ХВО против муслиманског дела Армије РБиХ у средњој Босни искористили су Срби и ослободили град Јајце 29. 10. 1992..
  23. ^ Логос 2019, стр. 196, 201-202 са напоменом 900. Швеђанин генерал Ларс Ерик Валгрен је био командант УНПРОФОР-а од почетка марта до краја јуна 1993.
  24. ^ Логос 2019, стр. 225. Од маја 1994. године као „посредник” у преговорима почела се издвајати такозвана Контакт група, а од јула 1994. њу су чинили министри иностраних послова САД, Велике Британије, Француске, Немачке и Русије.
  25. ^ Миливоје М., Мисирача (2018). Дашић, Милан, ур. Да се не заборави "11. пјешадијска бригада ВРС (дубичка)" (1. изд.). Бања Лука: Удружење грађана "Слово", Бања Лука. стр. 297. ISBN 978-99938-41-23-4. 
  26. ^ Логос 2019, стр. 237. Због „слабе видљивости”, само два авиона НАТО-а око 14:00, 11. 7. 1995. напала су Војску РС, али нису успорили њено напредовање. После 17:00, 11. 7. 1995. са војницима РС у Сребреницу су ушли генерали Ратко Младић, Миленко Живановић и Радислав Крстић. 11. 7. 1995. председник Радован Караџић издао је „Одлуку о именовању цивилног комесара за општину Српска Сребреница” са задатком да помогне успостављање реда и спречи вршење кривичних дела..
  27. ^ Логос 2019, стр. 257-260. Алија Изетбеговић је признао да је нерадо прихватио ентитет који се зове Република Српска, и додао: „али нисам хтио да се свађам са Американцима око имена и ризикујем да обуставе акције НАТО.
  28. ^ Логос 2019, стр. 120, 160 са напоменом 361. Тадашњи министар иностраних дела Грчке Андонис Самарас рекао је како је уцена из Немачке (то јест тражење да се признају Словенија и Хрватска) помогла разбијање Југославије. Слично томе, Ж. Кутиљеро је говорио да је преурањено признање БиХ, као и раније преурањено признање Хрватске само појачало непопустљивост сукобљених страна.
  29. ^ Media deception and the Yugoslav civil war Архивирано на сајту Wayback Machine (9. април 2010), Приступљено 1. 4. 2013.

ФуснотеУреди

  1. ^ импровизоване мине које су биле пуњене хлором

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди