Отворите главни мени
SIG Pro семиаутоматски пиштољ
USS Iowa (BB-61) испаљује пуну салву са бока брода током маневра у близини острва Вијекес, Порторико, 1. јула 1984.
Шмајсер MP 40.

Ватрена оружја су специјално пројектоване и направљене справе - направе које великим брзинама испаљују, један или више пројектила, користећи добијену потисну кинетичку енергију гаса ослобођеног у делићу секунде сагоревањем експлозива, односно пуњења, у метку, односно цеви.[1][2][3][4] Пројектил може да буде чврст, течан, гасовит или сама енергија, и може да буде слободан, као што су меци и артиљеријски шрапнели, или заробљен, као што је случај са тазерским сондама и харпунима за китове. Средства пројекције варирају у зависности од дизајна, мада су пројектили обично је под утицајем притиска гаса, произведеног било брзим сагоревањем пропеланта или компримираним и ускладиштеним механичким средствима, која делују на пројектил унутар отворене цеви попут клипа. Затворени гас убрзава покретни пројектил дуж цеви, дајући довољну брзину да се одржи лет пројектила након престанка дејства гаса на крају цеви. Алтернативно, може се применити убрзавање генерисањем електромагнетног поља, у ком случају цев није неопходна, већ се користи вођица. Ако се притисак гаса оствари путем механичке компресије гаса уместо путем сагоревања хемијског пропеланта, онда је технички оружје ваздушна пушка, а не ватрено оружје.[5]

Први уређаји који су идентификовани као оружје појавили су се у Кини око 1000. године, кад су цеви од бамбуса које су садржале барут и пројектиле од оловне сачме биле постављене на копља у виду портабилних персоналних ватрених копаља,[6], која су касније кориштена као оружја за изазивање шока са високим учинком у опсади Деана 1132. године. У 13. веку кинези су изумели ручни топ у виду металне цеви, који се према мишљењу многих сматра истинском претечом свог ватреног оружја. Ова технологија се постепено до 12. века проширила кроз остатак Источне Азија, Јужне Азије и Средњег истока, а доспела је у Европу током 13. века.[7] Старија ватрена оружја су типично користила црни барут као пропелант, док модерна оружја користе бездимни барут или друге пропеланте.[8] Већина модерног ватреног оружја (са значајним изузетком сачмарица са глатком цеви) има жлебасте бареле ради давања ротације пројектилу чиме се побољшава стабилност лета.

Модерна ватрена оружја се могу описати по њихивом калибру (i.e. њиховом пречнику отвора; он се даје у милиметрима или инчима, нпр. 7.5 mm, .357 in.) или у случају сачмарица по њиховом гејџу (нпр. 12 ga.); по типу деловања који се користи (затварач, полуга, вијак, пумпа, револвер, полуаутоматски, аутоматски итд.) заједно са уобичајеним начином руковања (ручно или механичко постављање). Даља класификација може да узима у обзир тип употребљене цеви (ужљебљивања) и дужину цеви (24 инча), као и механизам пуцања (нпр. фитиљски затварач,[9] Колесковјева брава,[10][11] кремењача,[12][13] ударна капсула[14]) примарну намену дизајна (нпр. ловачка пушка), или широко прихваћено име одређене варијације (нпр. Гетлингов топ[15][16]).

Стрелци усмеравају ватрено оружје на своје циљеве помоћу координације ока и руке, користећи било механичке нишане или дурбине. Распон прецизних погодака пиштоља обично не прелази 110 yd (100 m), док су пушке прецизне до 500 m користећи механичке нишане, или на дужим опсезима користећи оптичка помагала (меци могу да буду опасни или смртоносни изван њиховог прецизног опсега; минимална сигурносна удаљеност је много већа од наведеног опсега). Наменски направљене снајперске пушке и противматеријалне пушке су прецизне на опсезима од више од 2000 m.[17]

Историја ватреног оружјаУреди

 
Ручни топ из кинеске династије Јуан (1271-1368)[18][19]
 
Западно европски топ, 1380
 
Приказ мушкетира (1608)[20]
 
Велики османлијски топ из 15. века[21][22]

У последњим вековима, ватрено оружје је постало оружје које је у најчешћој употреби. Масовно су почели да га употребљавају Хусити у Хуситским ратовима. Савремено ратовање се од ренесансе ослања на оваква оружја, која су имала велики утицај на експанзију и историју западне цивилизације. Ватрено оружје је на многе начине променило вођење ратова у многим видовима.

Код историјског ватреног оружја је уобичајено употребљаван пројектил у облику кугле. Савремено ватрено оружје употребљава увек огивални облик пројектила, где врх има шпицасти облик код оружја дуге цеви, док је код оружја кратке цеви пројектил у виду параболе, кугле или конуса односно купе док задња страна има облик облице која се понекад и сужава ка задњој страни. Топовске гранате су сличног облика, али по правилу садрже експлозивно пуњање.

Први уређај идентификован као ватрено оружје, бамбусова цев која је користила барут за отпуштање копља, појавила се у Кини око 1000.те године.[7] Кинези су претходно измислили барут у 9. веку.[23][24][25]

Један рани тип ватреног оружја (портабилна пушка) је ватрено копље, што је цев напуњена црним барутом причвршћена на крај копља. Она се користила као пламенобацач; шрапнел је понекад стављан у цев тако да би излетао заједно са пламеном.[25][26] Најранији приказ барутног оружја је илустрација ватреног копља из средине 10. века на свиленој застави из Дуенхуанга.[27] Де'ан Шоуџенг Лу, један запис опсаде Де'ана из 1132. године, сведочи да су Сунг снаге користиле ватрена копља против Џурџија.[28]

Временом је пропорција шалитре у пропеланту повећана да би се максимизовала експлозивна снага.[26] Ради примене те експлозивне снага, папир и бамбус од којих су ватрена копља оригинално била направљена су били замењени металом.[25] Исто тако је шрапнел замењен пројектилима чија величина и облик су такви да су потпуније попуњавали цев.[26] С тим су остварене три основне каратеристике ватреног оружја: цев направњена од метала, барут са високим садржајем нитрата, и пројектил који у потпуности затвара отвор цеви тако да се потпуније искориштава ослобођена енергија пропеланта.[29]

Једна теорија о томе како је барут донет у Европу је да је пренет дуж пута свиле кроз Блиски исток; једна друга је да је доспео у Европу током Монголске инвазије у првој половини 13. века.[30][31] Енглески државни рекорди садрже „рибалдис“, тип топа из 1340-их, и опсадне топове које су Енглези користили у опсади Калеа 1346. године.[32] Најраније преживело ватрено оружје у Европи је пронађено Отепу у Естонији и датира из 1396. године.[33]

У касном 14. веку у Европи, мања и портабилнија ручна ватрена оружја су развијена, чиме су створени први облици личног ватреног оружја. У касном 15. веку Отоманко царство је користило ватрено оружје у својој редовној пешадији.

Прво успешно ватрено оружје брзе паљбе је била Гатлингова пушка, који је изумео Ричард Гатлинг. Њу су користиле снаге Уније током Америчког грађанског рата 1860-их.

Први подморнички пиштољ (потпуно аутоматско ватрено оружје које користи пиштољске шанжере) за личну употребу је био MP18.1. Изумитељ овог оружја је Теодор Бергман. Уведен је у употребу 1918. године у немачкој армији током Првог светског рата, као примарно оружје јуришних трупа (нападних јединица специјализованих за рововску борбу).

Прву аутоматску пушка су увели Немци у Другом светском рату, под називом StG44. То је било прво ватрено оружје које премоштава јаз између далеко-дометних пушака, митраљеза, и кратко-дометних подморничких пиштоља. Од средине 20. века ватрено оружје које ипаљује снопове енергије уместо чврстих пројектила је развијено, као и оружје које није базирано на употреби барута.

Врсте ватреног оружјаУреди

Класично ватрено оружјеУреди

Проналазак класичног ватреног оружја датира из XIII века. Класично ватрено оружје користи класичне експлозивне материје - барут, чијим се сагоријевањем у цијеви односно чаури, хемијска енергија претвара у кинетичку енергију гаса која потискује пројектил великим брзинама. Аркебуза је једно од првих ручно израђених примерака ватреног оружја, а археолози сматрају да њена појава датира из 14 века. Настала је као замена за самострел, али је због своје тежине од преко 5 kg и дужине око 2 метра била изузетно непрактична за коришћење јер је морала да се користи ослоњена на металну потпору што је онемогућавало померање војника током битке. Имала је дрвени кундак и металну цев, а домет јој је био 200 - 250 корака.

Мушкета настаје у 16. веку као замена за Аркебузу и биле су много лакше и самим тим омогућавале су војнику да се креће. Мана им је била што су се јако споро пуниле и што су биле доста непрецизне на даљину од 100 m. Прве мускете за испаљивање су користиле механизам испаљивања помоћу фитиља.

Топ је једно од ретких оружја које се са напретком цивилизације унапређивало и које се и дан данас користи. Ово оружје глатке цеви испочетка је имало веома мали домет и углавном се користило приликом опсада за разбијање бедема. Данас се топови користе у скоро свим родовима војске, напретком технологије повећан им је домет, калибар, као и покретљивост.

Пиштољ се као посебно оружје развио из пушке крајем 15 века а разликовало се од ње по дужини цеви, тежини и домету, а најчешће се користио за самоодбрану.

Пушка је вероватно оружје које је претрпело највише измена кроз историју а ипак се користи и данас, иако ређе за ратовање већ све чешће за лов.

Ловачко оружјеУреди

Полицијско оружјеУреди

Ракетно оружјеУреди

Проналазак ракетног оружја датира из 20. века. Ракетно оружје користи Ракетно гориво чијим се сагоријевањем у ракетном мотору хемијска енергија претвара у кинетичку енергију млаза гасова, који по законима физике, излазећи великом брзином кроз отвор мотора развијају реактивну силу за покретање пројектила.

Још једна подела ватреног оружјаУреди

Опасности по здрављеУреди

Напади ватреним оружјем су глобално резултирали у 173.000 смртних случаја у 2015. години, у односу на 128.000 погинулих 1990. године.[34][35] Додатно, било је глобалне 32.000 ненамерних смртних случајева узрокованих ватреним оружјем 2015. године.[34] Године 2017, било је 15.613 смртна случаја узрокована ватреним оружјем у Сједињеним Државама.[36] Додатно, дошло је до 61.599 инцидента везана за употребу ватреног оружја у САД у 2017.[36] Преко 50% самоубистава у Сједињеним Државама су самоубиства ватреним оружјем.[37] Више од 60% смртних случаја изазваних ватреним оружјем у Сједињеним Дружавама су самоубиства.[38] Ватрена оружја су други водећи механизам изазивања смртоносних повреда, након несрећа узрокованих опотребом моторних возила.[39][40] Да би се спречиле нежељене повреде, обука о безбедности оружја укључује образовање о правилном складиштењу ватреног оружја и начину руковања оружјем.[41][42]

РеференцеУреди

  1. ^ The Chambers Dictionary, Allied Chambers - 1998, "gun". pp. 717.
  2. ^ Cole, Suzanne N. (19. 11. 2016). „Association of Firearm Instructors - Glossary of Firearm Terms”. Association of Firearm Instructors. Приступљено 29. 4. 2017. 
  3. ^ „Merriam-Webster Dictionary, "Firearm". Merriam-webster.com. 31. 8. 2012. Приступљено 19. 4. 2014. 
  4. ^ „Firearm”. American Heritage Dictionary of the English Language (4 изд.). Houghton Mifflin Company. 2000. „Firearm”. Collins English Dictionary – Complete and Unabridged. HarperCollins Publishers. 2003. 
  5. ^ US Federal Govt does not consider an air gun to be a firearm and does not regulate airguns as firearms
  6. ^ Selin 2012, стр. 389
  7. 7,0 7,1 Herbst 2012, стр. 8
  8. ^ Joseph 2012.
  9. ^ Saidel, Benjamin (2000). „Matchlocks, Flintlocks, and Saltpetre: The Chronological Implications for the Use of Matchlock Muskets among Ottoman-Period Bedouin in the Southern Levant”. International Journal of Historical Archaeology. 4 (3): 197. 
  10. ^ Foley, Vernard; Rowley, Steven; Cassidy, David F.; Logan, F. Charles (јул 1983). „Leonardo, the Wheel Lock, and the Milling Process”. Technology and Culture. 24 (3): 399—427. JSTOR 3104759. doi:10.2307/3104759. 
  11. ^ Blair & Held 1973, стр. 28-47.
  12. ^ Lenk, Torsten, The Flintlock: its origin and development, translation by Urquhart, G.A., edited by Hayward, J.F. Bramwell House, New York 1965
  13. ^ Kinard 2003, стр. 37.
  14. ^ Fadala 2006, стр. 159-161
  15. ^ „Gatling Gun - Facts & Summary - HISTORY.com”. Архивирано из оригинала на датум 24. 2. 2016. 
  16. ^ Greeley, Horace; Case, Leon (1872). The Great Industries of the United States. J.B. Burr & Hyde. стр. 944. ISBN 978-1-85506-627-4. 
  17. ^ „The Top 10 Anti-Material Sniper Rifles in the World?”. funkertactical.com (на језику: енглески). Приступљено 16. 11. 2017. 
  18. ^ Patrick, John Merton (1961), Artillery and warfare during the thirteenth and fourteenth centuries, Utah State University Press 
  19. ^ Andrade, Tonio (2016), The Gunpowder Age: China, Military Innovation, and the Rise of the West in World History, Princeton University Press, ISBN 978-0-691-13597-7 
  20. ^ Chartrand, Rene (2013). French Musketeer 1622-1775. Osprey Publishing. стр. 8, 15. ISBN 9781780968612. 
  21. ^ „Gun - The Great Turkish Bombard (1464), Great bronze gun also known as the 'Dardanelles gun'.”. Fort Nelson, Voice of the Guns Gallery, Object Number: XIX.164. 
  22. ^ Ffoulkes, Charles, "The 'Dardanelles' Gun at the Tower", Antiquarian Journal, Vol. 10 (1930), pp. 217–227
  23. ^ Buchanan 2006, стр. 2 "With its ninth century AD origins in China, the knowledge of gunpowder emerged from the search by alchemists for the secrets of life, to filter through the channels of Middle Eastern culture, and take root in Europe with consequences that form the context of the studies in this volume."
  24. ^ Needleham 1986, стр. 7 "Without doubt it was in the previous century, around +850, that the early alchemical experiments on the constituents of gunpowder, with its self-contained oxygen, reached their climax in the appearance of the mixture itself."
  25. 25,0 25,1 25,2 Chase 2003, стр. 31–32
  26. 26,0 26,1 26,2 Crosby 2002, стр. 99
  27. ^ Needham 1986, стр. 8–9.
  28. ^ Needham 1986:222
  29. ^ Needham 1986, стр. 10.
  30. ^ Norris 2003:11
  31. ^ Chase 2003:58
  32. ^ Nicolle 2000.
  33. ^ „Ain Mäesalu: Otepää püss on maailma vanim”. Архивирано из оригинала на датум 14. 6. 2012. Приступљено 14. 6. 2017. 
  34. 34,0 34,1 Wang, Haidong; Naghavi, MohsenA (октобар 2016). „Global, regional, and national life expectancy, all-cause mortality, and cause-specific mortality for 249 causes of death, 1980–2015: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2015”. The Lancet. 388 (10053): 1459—1544. doi:10.1016/S0140-6736(16)31012-1. 
  35. ^ GBD 2013 Mortality and Causes of Death, Collaborators (17. 12. 2014). „Global, regional, and national age-sex specific all-cause and cause-specific mortality for 240 causes of death, 1990-2013: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2013.”. Lancet. PMID 25530442. doi:10.1016/S0140-6736(14)61682-2. 
  36. 36,0 36,1 „Past Summary Ledgers | Gun Violence Archive”. www.gunviolencearchive.org. Приступљено 9. 4. 2018. 
  37. ^ Lang, Matthew (2013). „Firearm background checks and suicide” (PDF). The Economic Journal. 123: 1085—1099. doi:10.1111/ecoj.12007. 
  38. ^ Sanger-Katz, Margot (8. 10. 2015). „Gun Deaths Are Mostly Suicides”. The New York Times. Приступљено 28. 6. 2018. »More than 60 percent of people in this country who die from guns die by suicide.« 
  39. ^ Anderson, RN; Miniño, AM; Fingerhut, LA; Warner, M; Heinen, MA (2. 6. 2004). „Deaths: injuries, 2001”. National Vital Statistics System. National Center for Health Statistics. 52 (21): 1—86. PMID 15222463. 
  40. ^ Miniño, AM; Anderson, RN; Fingerhut, LA; Boudreault, MA; Warner, M (31. 1. 2006). „Deaths: injuries, 2002”. National Vital Statistics System. National Center for Health Statistics. 54 (10): 1—124. PMID 16485447. 
  41. ^ United States Government Accountability Office (септембар 2017). „Personal Firearms Programs that Promote Safe Storage and Research on Their Effectiveness” (PDF). 
  42. ^ Aero Precision. „Gun Safety and Instruction Manual” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 1. 4. 2018. Приступљено 17. 11. 2018. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди