Династија Јуан или Монголска династија је назив за период 1271-1368. у којем је Кином по први пут у историји владала династија страних освајача. Иако је монголски владар Џингис-кан освојио северну Кину почетком 13. вијека, тек је његов унук Кублај-кан успео да доврши освајање Кине, односно јужног дијела који је био под династијом Сунг.[1] Године 1271. се прогласио кинеским царем и формално установио нову династију Велики Јуан. Раздобље династије Јуан је било релативно кратко, али се под управом монголских царева Кина поновно ујединила, економски опоравила и дошла у додир са низом других народа и култура. У том је периоду Кину посетио Марко Поло. Како су цареви династије Јуан све више примали кинеску културу, тако је нестајао њихов утицај међу другим монголским кановима. У међувремену су их кинески поданици и даље сматрали страним освајачима те су године 1368. истерани из Кине након дуготрајног сељачког устанка Црвених турбана (1338-1368), од стране оснивача династије Минг. Остаци династије Јуан су владали Монголијом, да би у 17. вијеку формално власт предали манџурској династији Ћинг.

Оснивање

уреди

Иако је Џингис-кан (устанак бившег поданика Ђин царства) устоличен са кинеском титулом цара 1206. године,[2] а Монголско царство је деценијама владало неким кинеским територијама, укључујући и данашњу северну Кину, тек 1271. године Кублај Кан је званично прогласио династију у традиционалном кинеском стилу,[3] а освајање је завршено тек 1279. године када је династија Јужни Сунг поражена у бици код Јамена. До тада је његово царство било изоловано од осталих монголских каната и контролисало је већи део савремене Кине и околних подручја, укључујући и модерну Монголију.[4] Била је то прва неханска династија која је владала читавом Кином и трајала је до 1368. године када је династија Минг поразила Јуанске снаге.[5][6] Након тога, поражени владари Џингисида повукли су се на Монголску висораван и наставили да владају као династија Северни Јуан.[7]

Неки од Јуанских царева су савладали су кинески језик, док су други користили само свој матерњи монголски језик и монголско квадратно писмо.[8]

Након поделе Монголског царства, династија Јуан била је канат којим су владали наследници Монгке кана. У званичним кинеским историјама династија Јуан носила је небески мандат. Династију је основао Кублај Кан, али је свог деду Џингис-кана ставио у царске записе као званичног оснивача династије и доделио му храмовно име Тајцу. У едикту под насловом Проглашење династичког имена,[9] Кублај је објавио име нове династије као Велики Јуан и тврдио је порекло од бивших кинеских династија од Три суверена и пет царева до династије Танг.[9]

Поред кинеског цара, Кублај кан такође је полагао право на титулу Великог кана, врховног над осталим канским наследницима: Чагатајима, Златном Хордом и Илканатом. Као такав, Јуан се понекад називао и Царством Великог Кана. Међутим, док су западни ханови повремено признавали захтев за превласт јуанских царева, њихова потчињеност била је номинална и сваки је наставио свој властити развој.[10][11]

Пад династије Јуан

уреди

Нагло захлађење почетком 14. века (такозвано Мало ледено доба), које се осетило од Енглеске до Кине, довело је до пада пољопривредне производње и политичке нестабилности у средњовековним државама оног времена. У Европи је наступила Велика глад (1314-1322), а у Кини су од 1320. узастопна изливања Жуте реке уништила летину, проузрокујући глад и велике таласе избеглица, које је влада династије Јуан прогласила за разбојнике и ставила ван закона.[12] Након поплава и глади наступила је куга: прва епидемија 1334. однела је 13 милиона живота (од укупно 100-120 милиона), а након велике поплаве 1344. куга је захватила читаву северну и средњу Кину, где ће трајати све до 1362.[13] Након изливања Жуте реке 1344, повећани порези и општа мобилизација сељака за поправку насипа изазвали су локалне устанке сељака у читавој земљи, који су убрзо прерасли у организоване побуне и оборили власти у многим провинцијама. Локалне устаничке вође у разним крајевима проглашавале су се за краљеве: до 1351. власт династије Јуан у јужној Кини практично је нестала, а осам устаничких краљева ступило је у борбу за власт, како против династије Јуан тако и међусобно. Након 17 година грађанског рата и хаоса, најмоћнији устанички покрет, такозвани устанак Црвених турбана, до 1368. заузео је читаву Кину, а вођа устаника Џу Јуенџанг постао је први цар нове династије Минг.[14]

Референце

уреди
  1. ^ Taagepera, Rein (септембар 1997). „Expansion and Contraction Patterns of Large Polities: Context for Russia”. International Studies Quarterly. 41 (3): 499. JSTOR 2600793. doi:10.1111/0020-8833.00053. 
  2. ^ „太祖本纪 [Chronicle of Taizu]”. 《元史》 [History of Yuan] (на језику: кинески). „元年丙寅,大会诸王群臣,建九斿白旗,即皇帝位于斡难河之源,诸王群臣共上尊号曰成吉思皇帝["Genghis Huangdi"]。 
  3. ^ Mote 1994, стр. 624.
  4. ^ Atwood, Christopher Pratt (2004). Encyclopedia of Mongolia and the Mongol Empire . Facts On File. ISBN 978-0-8160-4671-3. 
  5. ^ Tan 2014, стр. 312
  6. ^ Cheung 2016, стр. 2
  7. ^ The History of China. Приступљено 4. 3. 2015. 
  8. ^ Franke, Herbert, Could the Mongol emperors read and write Chinese? 
  9. ^ а б Emperor, Kublai (18. 12. 1271), 《建國號詔》 [Edict to Establish the Name of the State], 《元典章》[Statutes of Yuan] (на језику: кинески) 
  10. ^ Saunders, J. J. The History of Mongol Conquests. 
  11. ^ Grousset, René (1939). L'empire des steppes: Attila, Gengis-Khan, Tamerlan [The Empire of Steppes] (на језику: француски). 
  12. ^ Вуд 2024, стр. 295.
  13. ^ Вуд 2024, стр. 297.
  14. ^ Вуд 2024, стр. 299–301.

Литература

уреди


Спољашње везе

уреди