Династија Јуан
Династија Јуан или Монголска династија је назив за период 1271-1368. у којем је Кином по први пут у историји владала династија страних освајача. Иако је монголски владар Џингис-кан освојио северну Кину почетком 13. вијека, тек је његов унук Кублај-кан успео да доврши освајање Кине, односно јужног дијела који је био под династијом Сунг.[1] Године 1271. се прогласио кинеским царем и формално установио нову династију Велики Јуан. Раздобље династије Јуан је било релативно кратко, али се под управом монголских царева Кина поновно ујединила, економски опоравила и дошла у додир са низом других народа и култура. У том је периоду Кину посетио Марко Поло. Како су цареви династије Јуан све више примали кинеску културу, тако је нестајао њихов утицај међу другим монголским кановима. У међувремену су их кинески поданици и даље сматрали страним освајачима те су године 1368. истерани из Кине након дуготрајног сељачког устанка Црвених турбана (1338-1368), од стране оснивача династије Минг. Остаци династије Јуан су владали Монголијом, да би у 17. вијеку формално власт предали манџурској династији Ћинг.
Оснивање
уредиИако је Џингис-кан (устанак бившег поданика Ђин царства) устоличен са кинеском титулом цара 1206. године,[2] а Монголско царство је деценијама владало неким кинеским територијама, укључујући и данашњу северну Кину, тек 1271. године Кублај Кан је званично прогласио династију у традиционалном кинеском стилу,[3] а освајање је завршено тек 1279. године када је династија Јужни Сунг поражена у бици код Јамена. До тада је његово царство било изоловано од осталих монголских каната и контролисало је већи део савремене Кине и околних подручја, укључујући и модерну Монголију.[4] Била је то прва неханска династија која је владала читавом Кином и трајала је до 1368. године када је династија Минг поразила Јуанске снаге.[5][6] Након тога, поражени владари Џингисида повукли су се на Монголску висораван и наставили да владају као династија Северни Јуан.[7]
Неки од Јуанских царева су савладали су кинески језик, док су други користили само свој матерњи монголски језик и монголско квадратно писмо.[8]
Након поделе Монголског царства, династија Јуан била је канат којим су владали наследници Монгке кана. У званичним кинеским историјама династија Јуан носила је небески мандат. Династију је основао Кублај Кан, али је свог деду Џингис-кана ставио у царске записе као званичног оснивача династије и доделио му храмовно име Тајцу. У едикту под насловом Проглашење династичког имена,[9] Кублај је објавио име нове династије као Велики Јуан и тврдио је порекло од бивших кинеских династија од Три суверена и пет царева до династије Танг.[9]
Поред кинеског цара, Кублај кан такође је полагао право на титулу Великог кана, врховног над осталим канским наследницима: Чагатајима, Златном Хордом и Илканатом. Као такав, Јуан се понекад називао и Царством Великог Кана. Међутим, док су западни ханови повремено признавали захтев за превласт јуанских царева, њихова потчињеност била је номинална и сваки је наставио свој властити развој.[10][11]
Пад династије Јуан
уредиНагло захлађење почетком 14. века (такозвано Мало ледено доба), које се осетило од Енглеске до Кине, довело је до пада пољопривредне производње и политичке нестабилности у средњовековним државама оног времена. У Европи је наступила Велика глад (1314-1322), а у Кини су од 1320. узастопна изливања Жуте реке уништила летину, проузрокујући глад и велике таласе избеглица, које је влада династије Јуан прогласила за разбојнике и ставила ван закона.[12] Након поплава и глади наступила је куга: прва епидемија 1334. однела је 13 милиона живота (од укупно 100-120 милиона), а након велике поплаве 1344. куга је захватила читаву северну и средњу Кину, где ће трајати све до 1362.[13] Након изливања Жуте реке 1344, повећани порези и општа мобилизација сељака за поправку насипа изазвали су локалне устанке сељака у читавој земљи, који су убрзо прерасли у организоване побуне и оборили власти у многим провинцијама. Локалне устаничке вође у разним крајевима проглашавале су се за краљеве: до 1351. власт династије Јуан у јужној Кини практично је нестала, а осам устаничких краљева ступило је у борбу за власт, како против династије Јуан тако и међусобно. Након 17 година грађанског рата и хаоса, најмоћнији устанички покрет, такозвани устанак Црвених турбана, до 1368. заузео је читаву Кину, а вођа устаника Џу Јуенџанг постао је први цар нове династије Минг.[14]
Референце
уреди- ^ Taagepera, Rein (септембар 1997). „Expansion and Contraction Patterns of Large Polities: Context for Russia”. International Studies Quarterly. 41 (3): 499. JSTOR 2600793. doi:10.1111/0020-8833.00053.
- ^ „太祖本纪 [Chronicle of Taizu]”. 《元史》 [History of Yuan] (на језику: кинески). „元年丙寅，帝大会诸王群臣，建九斿白旗，即皇帝位于斡难河之源，诸王群臣共上尊号曰成吉思皇帝["Genghis Huangdi"]。”
- ^ Mote 1994, стр. 624.
- ^ Atwood, Christopher Pratt (2004). Encyclopedia of Mongolia and the Mongol Empire
. Facts On File. ISBN 978-0-8160-4671-3.
- ^ Tan 2014, стр. 312
- ^ Cheung 2016, стр. 2
- ^ The History of China. Приступљено 4. 3. 2015.
- ^ Franke, Herbert, Could the Mongol emperors read and write Chinese?
- ^ а б Emperor, Kublai (18. 12. 1271), 《建國號詔》 [Edict to Establish the Name of the State], 《元典章》[Statutes of Yuan] (на језику: кинески)
- ^ Saunders, J. J. The History of Mongol Conquests.
- ^ Grousset, René (1939). L'empire des steppes: Attila, Gengis-Khan, Tamerlan [The Empire of Steppes] (на језику: француски).
- ^ Вуд 2024, стр. 295.
- ^ Вуд 2024, стр. 297.
- ^ Вуд 2024, стр. 299–301.
Литература
уреди- Вуд, Мајкл (2024). Прича о Кини: портрет једне цивилизације и њеног народа. Београд: Лагуна. стр. 280—311. ISBN 978-86-521-5357-2.
- Hoang, Mišel (1991). Džingis-kan. Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. стр. 153—196. ISBN 86-7543-021-3.
- Atwood, Christopher Pratt (2004). Encyclopedia of Mongolia and the Mongol Empire . Facts On File. ISBN 978-0-8160-4671-3.
- Cheung, Martha (2016). An Anthology of Chinese Discourse on Translation (Volume 2): From the Late Twelfth Century to 1800. стр. 2. ISBN 9781134829316.
- Tan, Koon San (2014). Dynastic China: An Elementary History. стр. 312. ISBN 9789839541885.
- Allsen, Thomas (1994). „The rise of the Mongolian empire and Mongolian rule in north China”. Ур.: Twitchett, Dennis; Franke, Herbert. The Cambridge History of China, Volume 6: Alien Regimes and Border States, 907–1368. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 321—413. ISBN 978-0-521-24331-5.
- Hsiao, Ch'i-Ch'ing (1994). „Mid-Yuan Politics”. Ур.: Twitchett, Dennis; Franke, Herbert. The Cambridge History of China, Volume 6: Alien Regimes and Border States, 907–1368. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 490—560. ISBN 978-0-521-24331-5.
- Rossabi, Morris (1994). „The reign of Khubilai Khan”. Ур.: Twitchett, Dennis; Franke, Herbert. The Cambridge History of China, Volume 6: Alien Regimes and Border States, 907–1368. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 414—489. ISBN 978-0-521-24331-5.
- Rossabi, Morris (2012). The Mongols: A Very Short Introduction. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-984089-2.
- Mote, Frederick W. (1999). Imperial China: 900–1800. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01212-7.
- Mote (1994). „Chinese society under Mongol rule, 1215-1368”. Ур.: Twitchett, Dennis; Franke, Herbert. The Cambridge History of China, Volume 6: Alien Regimes and Border States, 907–1368. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 616—664. ISBN 978-0-521-24331-5.
- Dardess, John (1994). „Shun-ti and the end of Yuan rule in China”. Ур.: Denis C. Twitchett; Herbert Franke (sinologist); John King Fairbank. The Cambridge History of China: Volume 6, Alien Regimes and Border States, 710–1368. Cambridge University Press. стр. 561—586. ISBN 978-0-521-24331-5.
- Endicott-West, Elizabeth (1994). „The Yuan government and society”. Ур.: Denis C. Twitchett; Herbert Franke (sinologist); John King Fairbank. The Cambridge History of China: Volume 6, Alien Regimes and Border States, 710–1368. Cambridge University Press. стр. 587—615. ISBN 978-0-521-24331-5.
- Langlois, John D. (1981). China Under Mongol Rule. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-10110-1.
- Paludan, Ann (1998). Chronicle of the China Emperors. London, England: Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-05090-3.
- Saunders, John Joseph (2001) [1971]. The History of the Mongol Conquests. University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-812-21766-7.
- Owen, Stephen, "The Yuan and Ming Dynasties," in Stephen Owen, ed. An Anthology of Chinese Literature: Beginnings to 1911. New York: W. W. Norton, 1997. pp. 723 743. ( Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (3. март 2016)).
- Robinson, David (2019). In the Shadow of the Mongol Empire: Ming China and Eurasia. стр. 50. ISBN 9781108482448.
- Robinson, David (2009). Empire's Twilight: Northeast Asia Under the Mongols. стр. 293. ISBN 9780674036086.
- Brook, Timothy; Walt van Praag, Michael van; Boltjes, Miek (2018). Sacred Mandates: Asian International Relations since Chinggis Khan. стр. 45. ISBN 9780226562933.
Спољашње везе
уреди
- Collectif (2002-01-01). „Revue bibliographique de sinologie, n° 19/2001 – Collectif”. Books.google.com. Приступљено 2016-05-27.
- „"萬戶路"、"千戶州" ——蒙古千戶百戶制度與華北路府州郡體制 – 新疆哲學社會科學”. Big5.xjass.com. 2013-02-27. Архивирано из оригинала 2016-03-04. г. Приступљено 2016-05-27.
- „白话元史-刘伯林传(附刘黑马传)”. Wenxue100.com. Приступљено 2016-05-27.
- „"万户路"、"千户州"——蒙古千户百户制度与华北路府州郡体制 – 中国人民大学清史研究所”. Iqh.net.cn. 2013-04-30. Архивирано из оригинала 03. 07. 2017. г. Приступљено 2016-05-27.
- May, Timothy Michael (2009-01-14). „The Mechanics of Conquest and Governance: The Rise and Expansion of the ...”. Books.google.com. Приступљено 2016-05-27.
