Отворите главни мени
Напад хемијским оружјем, Први светски рат.

Хемијско оружје је врста (војног) оружја које се користи у намери да се убије или онеспособи непријатељ путем хемијских средстава. Укључује бојне отрове, димне материје и запаљива средства.

Осим убијања или онеспособљавања тровањем људи, стоке и биљака користи се и за контаминацију (загађивање), задимљавање или освјетљење.

Примена хемијског оружја је из цистерни, граната, мина, бомби, ракета, магљеника, димних кутија и других средстава.

Хемијско оружје је другачијег облика од конвенционалног оружја или нуклеарног оружја, при чему нема у први мах видљивог деловања (насупрот конвенционалном оружју где се може видети на пример експлозија бомбе). Коришћење живих организама (нпр. Антракс) у војне сврхе се сматра биолошким а не хемијским оружјем. Али се зато токсични продукат живих организама (Ботулин и Рицин) сматра хемијским оружјем. Према Конвенцији о Хемијском Наоружању, било која токсична хемикалија, без обзира на порекло, се сматра хемијским оружјем, осим у случајевима када се користи у ситуацијама које нису илегалне (битна правна дефиниција позната као Критериј Генералне употребе).

Око 70 различитих хемијских агената је коришћено или чувано као хемијско оружје током ХХ века.

ПоделаУреди

Уједињене нације су класификовале хемијско оруђје је класификовано као оружје велике деструктивне моћи, и продукција и чување хемијских агената је забрањено након Конвенције о Хемијском Наоружању 1993. године. Према овој конвенцији, хемијски агенти који су довољно токсични да се могу користити као хемијско оружје, или имају способност да производе такве агенте, су подељене у три групе:

  • Група 1 – Хемијски агенти који се могу производити само у потребе истраживања (медицинског и фармацеутског) или заштитне потребе (нпр. тестирање сензора који могу осетити присутво хемијског агента). Агент који спада у ову групу је, између осталих, нервни гас рицин. Конвенција за Хемијско Наоружање мора бити нотификована за сваку производњу хемијског агента више од 100 грама, и према правилима конвенције, држава која производе одређени агент, не може поседовати више од једне тоне агента.
  • Група 2 - Хемијски агенти који се користе за неке ограничене потребе у индустрији. Примери су диметил метилфосфонат и тиодигликол.
  • Група 3 - Хемијски агенти који се користе масовно у индустријске сврхе. Примери су фозген и хлорпикрин, и оба су кориштени као хемијско оружје у прошлости.

ЛитератураУреди