Уколико сте тражили нешто друго, погледајте чланак Блокада (вишезначна одредница).

Опсада (енгл. Siege, лат. obsidere) – дуготрајна војна блокада неког града (или тврђаве) са циљем његовог заузимања било војном силом, било изгладњивањем његовог становништва и војне посаде.[1]

Приказ средњовековне опсаде

Опсада је започињала опкољавањем града (тврђаве) и пресецањем свих видова снабдевања опсађених, након чега су отпочињали војни напади уз помоћ опсадних справа, бомбардовање или тунеловање.

Постоји више начина окончавања опсаде:

  1. Опсађени су без помоћи са стране могли одбити све нападе и тада се каже да је град (тврђава) издржао опсаду.
  2. Опсађени су уз помоћ са стране могли одбити нападаче и тада се каже да је опсада подигнута или пробијена.
  3. Опсадиоци су могли освојити град (тврђаву), али су опсађени могли да побегну.
  4. Опсадиоци су могли да заузму град (тврђаву) и да том приликом заробе/убију опсађене и тада се каже да је град пао.

ИсторијаУреди

Епоха хладног оружјаУреди

Опсада се састоји из опкољавања и систематски извођеног напада. У старом веку при опсади је обично израђивана циркумвалациона и контравалциона линија, а ради рушења зидина употребљавана је опсадна техника, у првом реду бацачке справе, и вођен мински рат. Сем кроз бреше начињене у бедему рушењем, употребљаване су за упад у тврђаву и нарочите јуришне лествице, зване ескаладе.

Епоха ватреног оружјаУреди

Појава ватреног оружја наметнула је сапирање као нови метод напада, којим су се трупе опсађивача штитиле од дејства артиљеријских оруђа бранилаца. Олучна артиљерија, бризантно зрно и аутоматско оружје утицали су на даљу промену нападних поступака при опсади. Развој тешке артиљерије пред Први светски рат допринео је брзом паду тврђава (Каунас, Новогеоргијевск, Пшемисл), а масовна употреба авијације, оклопних јединица и јуришних група у Другом светском рату потпуно је изменила значај и карактер опсаде (Севастопољ, Тобрук).

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Никола Гажевић, Војна енциклопедија (књига 6), Војноиздавачки завод, Београд (1973), стр. 419-420

ЛитератураУреди