Стјепан Саркотић
Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
Стјепан Саркотић (нем. Stephan Freiherr Sarkotić von Lovćen, Stjepan barun Sarkotić; Синац код Оточца, 4. октобар 1858 — Беч, 16. октобар 1939) је био аустроугарски фелдмаршалајтнант. Истакао се у гушењу устанка 1882. године. Био је командир аустријске војске током борбе за Ловћен. Он је био човек који је доста времена радио за циљеве освајачке царске Аустрије. Године 1911. унапређен је у фелдмаршалајтнанта. Током пробоја Солунског фронта командовао је аустроугарском армијом. Послије рата био је истакнути представник франковачке емиграције која је радила на разбијању Краљевине Југославије и обнови Аустроугарске.[1]
| Стјепан Саркотић | |
|---|---|
 Барон Стефан Саркотић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 4. октобар 1858. |
| Место рођења | Синац код Оточца, Аустријско царство |
| Датум смрти | 16. октобар 1939. (81 год.) |
| Место смрти | Беч, Нацистичка Немачка |
| Образовање | Терезијанска војна академија |
| Војна каријера | |
| Војска | Аустроугарска војска |
| Чин | фелдмаршал-лајтнант |
| Учешће у ратовима | Први свјетски рат |
Гувернер Босне и Херцеговине уреди
Почетком Првог свјетског рата, Саркотић је био један од главних команданата аустријских снага у походу на Србију. Добро је извршавао своје дужности упркос неуспјесима Аустријанаца. Добио је титулу витеза друге класе Ордена гвоздене круне 1914. Убрзо је постављен за команданта Босне и Херцеговине, умјесто Оскара Поћорека. Као гувернер Босне и Херцеговине схватио је потребу за реформама у Босни и Херцеговини због опасности од настанка југословенске државе.
Саркотић је 1916. заповједао западним крилом током похода на Црну Гору из морнаричке базе у Котору. Његове трупе су напале црногорску војску на Ловћену. Његова војска је заузела Ловћен за два дана, а три дана касније црногорска престоница Цетиње је била такође под аустријском контролом. За успехе у овој операцији, Саркотић је одликован Орденом Леополда прве класе са ратним декорацијама и мачевима и бронзаном војном медаљом за заслуге са мачевима. Такође је постао угарски барон, примивши додатак имену од Ловћена и после тога је на аустријском двору званично називан Стефан барон Саркотић од Ловћена.[2]
Саркотић је 1917. унапређен у чин генерал-пуковника. Задржао је свој положај у Босни и Херцеговини све до 1918. Са распадом Двојне монархије, повукао се у децембру 1918. Саркотића су заробили званичници новопроглашене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца уз још неколико политичких противника нове државе. Саркотић је био жестоко антисрпски и антијугословенски расположен. Током обављања дужности гувернера Босне и Херцеговине предложио је уједињење Хрватске и Славоније са Далмацијом и Босном и Херцеговином. Међутим, аустроугарска политичка елита никада није озбиљно схватала опасност од југословенске државе. Председник угарске владе Иштван Тиса је предложио одржавање плебисцита, али његове акције су стигле прекасно. На Саркотићев предлог Тиса се сусрео са Ивом Пиларем и Јосипом Ванцашем, двојицом анти-југословенских чланова Хрватске народне заједнице у Босанско-херцеговачком сабору, током своје посјете Сарајеву у септембру 1918.
Емиграција уреди
Након пуштања вратио се у Беч. Овдје се повезао са хрватском емиграцијом и покрету отпора према Краљевини СХС. Често је писао против српске владајуће династије Карађорђевић у аустријском Рајхспосту. Такође је основао и био на челу групе знане као Хрватски комитет (супротстављен Југословенском одбору), који је водио све до јануара 1929. када га је наслиједио Анте Павелић. Саркотићево изгнанство из домовине трајало је до краја његовог живота. Преминуо је у Бечу 1939. и сахрањен у крипти на Централном гробљу.
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Tomasevich 2001, стр. 17.
- ^ Tucker 2005, стр. 1053.
Литература уреди
- Антић, Чедомир; Кецмановић, Ненад (2015). Историја Републике Српске (1 изд.). Београд: SAS Intelligence, Српска књижевна задруга.
- Бабић, Мирко; Вујичић, Петар (2014). „Аустроугарски погроми против Срба 1914-1918: Са посебним освртом на ратно законодавство, логоре и злочине шуцкора у БиХ”. Сарајевски атентат 1914. Ћоровићеви сусрети 2013. године: Међународни научни скуп историчара. Гацко: Просвјета. стр. 307—324.
- Bataković, Dušan T. (1996). The Serbs of Bosnia & Herzegovina: History and Politics. Paris: Dialogue.
- Драгољуб Живојиновић, Ватикан и Први светски рат 1914-1918, Београд 1996, 2. доп. изд.
- Kraljačić, Tomislav (1987). Kalajev režim u Bosni i Hercegovini (1882—1903). Sarajevo: Veselin Masleša.
- Краљачић, Томислав (2014) [1992]. „Аустроугарски планови о стварању етничког зида у источној Босни у Првом свјетском рату”. Могуће стратегије развоја Србије. Београд: САНУ. стр. 930—936.
- Петровић, Далибор (2016). „Аустроугарски злочин над српским свештеницима у Фочи у Првом свјетском рату” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 75 (2): 223—236.
- Пузовић, Предраг (2015). „Страдање свештеника Српске православне цркве у Босни и Херцеговини током Првог светског рата”. Православни свет и Први светски рат: Зборник радова. Београд: Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. стр. 141—160.
- Пузовић, Предраг (2016). „Страдање свештенства Захумсхо-херцеговачке епархије током Првог свеског рата” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 75 (1): 22—32.
- Пузовић, Предраг (2016). „Страдање свештеника током Првог светског рата на подручју Бањалучке епархије” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 75 (1): 33—46.
- Терзић, Славенко (2012). „Аустроугарски логор за Србе у Добоју 1915-1917”. Глас САНУ. 420 (16): 409—421.
- Tomasevich, Jozo (2001). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. 2. Stanford: Stanford University Press.
- Tucker, Spencer C. (2005). World War One, Volume 1. ABC-CLIO. ISBN 978-1-85109-420-2.
- Ћоровић, Владимир (1920). Црна књига: Патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског Рата 1914-1918 (1. изд.). Београд-Сарајево.
- Džaja, Srećko M. (1994). Bosnien-Herzegowina in der österreichisch-ungarischen Epoche (1878-1918): Die Intelligentsia zwischen Tradition und Ideologie. München: R. Oldenbourg Verlag.
- Džaja, Srećko M. (2002). Bosna i Hercegovina u austrougarskom razdoblju (1878-1918): Inteligencija između tradicije i ideologije. Mostar: ZIRAL.
