Шуцкори (њем. Schutzkorps — заштитне чете, заштитни војни одреди,[1] нерегуларна милиција[2]) (једнина шуцкор), (рјеђе шушкори), је назив за припадника аустроугарских заштитних војних одреда.

Злочини аустроугарске војске у Србији током Првог свјетског рата

У српском језику овај германизам се везује за припаднике аустроугарских војних чета, војне милиције, војних одреда, специјалних јединица жандармерије у аустроугарској провинцији Босни и Херцеговини, који су били активни на подручју ове аустроугарске провинције од 1908. до 1918. године, и на подручју Краљевине Србије у периоду 1914—1918. године, односно током Првог свјетског рата. Ови одреди су најчешће били састављени од Муслимана и Хрвата, а били су познати по многобројним ратним злочинима почињеним над Србима. Поред злочина, приписује им се и етничко чишћење српског становништва на подручју аустроугарске провинције БиХ. Етничко чишћење Срба се посебно веже за просторе Херцеговине и Подриња.[3][4]

Шуцкор као институција и званична политика Аустроугарске уреди

 
Аустроугарска 1914. године

Власт је образовала Шуцкор од неваљалих људи.

Иво Андрић

Шуцкор (њем. Schutzkorps) је назив институције Аустроугарске војне милиције у њеној провинцији БиХ у периоду Анексионе кризе 1908. године, до коначног распада Аустроугарске 1918. године. Припадници саме институције Шуцкора су називани шуцкори. Један од разлога због чега је Аустроугарска на својој територији провинције БиХ организовала ове специјалне јединице, је био превентива српског народног устанка у провинцији.

 
Аустроугарска карикатура настала након Сарајевског атентата, приказује аустријску руку која смрскава Србина приказаног као терористу. Текст карикатуре гласи „Србија мора умрети!“.

Главни разлог у складу са аустроугарском званичном политиком „Продора на исток“ (Drang nach Osten), је био очување анектираних територија на које је Аустроугарска продрла након Берлинског конгреса 1878. године. Ово се посебно односило на период Анексионе кризе када је пријетила опасност да дође до рата са Краљевином Србијом. Сам Шуцкор је организован за заштиту аустроугарске војске, односно за испомоћ тој војсци, која је и поред тога што се налазила на територији Аустроугарске, ипак била окупациона сила на територији на којој јој већински српски народ није био наклоњен.

Период анексије провинције БиХ обиљежен је јаком опресијом Срба и њихових вјерских, националних и културних слобода од стране аустроугарских власти. Након проглашења анексије, у знак подршке Србима, односно у знак протеста поводом озваниченог проширења Аустроугарске на исток, у Београду су организоване велике антиаустријске демонстрације на дан 5. октобар 1908. године [5]. Овај период када се Аустроугарска званично проширује на исток, обиљежен је настанком великог броја српских националних организација и покрета који су тежили националном ослобођењу и уједињењу.

Специјални одреди аустроугарске војске уреди

Штрајф-корпус, штрајфкори или страфуни (штрафуни) (њем. Streifkorps — гранични покретни добровољачки одреди, гранична пјешадија, патролни корпус) је назив за специјалне одреде аустроугарске војске састављене првенствено од локалног муслиманског становништва, односно добровољаца из састава редовних снага аустроугарске војске. Ове војне одреде је аустроугарска власт организовала 1908. године за борбу против „побуњеника“ и „потенцијалних побуњеника“.[6] Под побуњеницима и потенцијалним побуњеницима се готово искључиво мислило на Србе.

Историја уреди

Шуцкори су били припадници милиције које су окупационе аустроугарске власти основале у аустроугарску провинцију БиХ, након анексије провинције БиХ 1908. године. Шуцкори, односно аустроугарски милицијски одреди најчешће су били састављени од локалног муслиманског становништва. Шуцкори су постојали од 1908. до 1918. године када се Аустроугарска коначно распала.

Злочини шуцкора у Првом свјетском рату уреди

Енглески историчар Џон Р. Лампе је злочине над Србима који су чинили шуцкори назвао етничким чишћењем.[3][4] Др Јозеф Редлих (тада професор јавног права на Универзитету у Бечу) је у свом дневнику 22. новембра 1914. године написао да се у аустроугарској провинцији БиХ „спроводи систематска политика истребљења православних“.[7]

Тип локалног становништва у саставу Шуцкора уреди

Помињање шуцкора у литератури уреди

Ћоровићева Црна књига уреди

„Многа уста, и то она што би имала највише да кажу, занемела су заувек.“[8]

Црна књига / Владимир Ћоровић

Један од најпознатијих детаљних описа шуцкора, њихових злочина и свеукупних дешавања везаних за шуцкоре током Првог свјетког рата, је дат у Црној књизи српског историчара Владимира Ћоровића. Сам Владимир Ћоровић (1885—1941), савременик дешавања је као виђенији Србин ухапшен од стране аустроугарских власти одмах након видовданског атентата Гаврила Принципа на Франца Фердинанда 28. јуна 1914. године. Заточеништво је провео у травничком и зеничком затвору све до краја 1917. године, током кога је биљежио исказе других заточеника. Главни дио овога дјела је написао 1918. године, користећи, поред властитог заточеничког искуства, изјаве преживјелих и умрлих свједока, аустроугарску штампу, званичне судске списе аустроугарских власти и друге изворе информација везане за злочине над Србима у аустроугарској провинцији БиХ. Владимир Ћоровић је био и један од оптуженика за „велеиздају“ Аустроугарске на Бањалучком процесу (3. новембар 191516. март 1916. године). Осуђен је на осам година робије, али му је казна пред крај рата смањена, те је крај рата дочекао на слободи.[8]

У предговору трећег издања (1996) Ћоровичевог дјела, проф. др Војислав Максимовић даје своју дефиницију феномена шуцкора:


Андрићев роман На дрини ћуприја уреди

У роману Андрића Иве На Дрини ћуприја, описан је живот народа (Турци и хришћани) градића Вишеграда на обали ријеке Дрине у Подрињу. Живот генерација је описан кроз историју Вишеградског моста од његове изградње до краја 1914. године. Андрић (1892-1975) као савременик и познавалац прилика описује и период пред и током Првог свјетског рата, у коме је чест помен шуцкора. Сам Андрић је Први свјетски рат провео у затвору у Марибору до марта 1915, и у кућном притвору у Зеници од 1915, до краја рата 1918, а по вољи аустроугарских власти под изговором да је противник Аустроугарске. Као савременик је могао да види и упозна шуцкоре на дјелу.[9]






Галерија уреди

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Савремени лексикон страних речи / Љубо Мићуновић, Књижевна заједница Новог Сада, Универзитетска ријеч. 1988. ISBN 978-86-7331-128-9.. (језик: српски)
  2. ^ Речник српскохрватскога књижевног језика — Српскохрватски речник Матице српске / фототипско издање 1990. (језик: српски)
  3. ^ а б Lampe 2000, стр. 109.
  4. ^ а б Portmann 2007, стр. 14.
  5. ^ Избијање далекосежне анексионе кризе: Талас ватрених протеста у Београду против аустроугарског присаједињења Босне и Херцеговине 1908. године (језик: српски)
  6. ^ Velikonja 2003, стр. 141.
  7. ^ Српско наслеђе: Све што је српски дисало узето на нишан, децембар 1998 Архивирано на сајту Wayback Machine (17. новембар 2015), Приступљено 9. 4. 2013.
  8. ^ а б Црна књига — Патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914—1918. године / Владимир Ћоровић, Издавач: Удружење ратних добровољаца 1912—1918. Требиње, Београд (1996) (језик: српски)
  9. ^ Задужбина Иве Андрића (језик: српски)

Литература уреди

Спољашње везе уреди