Википедија

Branko Ćopić

српски књижевник

Branko Ćopić (Hašani, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Pisao je poeziju, pripovetke i romane, a proslavio se svojim pričama za decu i mlade,[1] često smeštenim u vreme Drugog svetskog rata u revolucionarnoj Jugoslaviji, pisanim sa karakterističnim Ćopićevim humorom u vidu podsmeha, satire i ironije.

Branko Ćopić
Branko Ćopić, srpski pisac.
Lični podaci
Datum rođenja(1915-01-01)1. januar 1915.
Mesto rođenjaHašani, Bosna i Hercegovina, Austrougarska
Datum smrti26. mart 1984.(1984-03-26) (69 god.)
Mesto smrtiBeograd, SR Srbija, SFR Jugoslavija
ObrazovanjeNiža gimnazija u Bihaću,
Učiteljska škola u Karlovcu
UniverzitetFilozofski fakultet u Beogradu, odsek za pedagogiju
Zanimanjepisac
Porodica
Supružnikdr Bogdanka Ilić-Ćopić
Roditeljiotac Vid
majka Soja
Književni rad
Jezik stvaranjasrpski jezik
Žanrpripovetke, romani i poezija
Najvažnija dela

Kao profesionalni pisac, Ćopić je bio veoma popularan i mogao je da se proda u velikom broju primeraka. To mu je omogućilo da živi isključivo od svojih spisa, što je bilo retkost za tadašnje jugoslovenske pisce. Kvalitet njegovih spisa doveo ga je do uključivanja u nastavni plan i program osnovne škole, što je značilo da su neke od njegovih priča našle put u udžbenicima, a neki romani postali obavezna lektira.

Početkom 1950-ih pisao je i satirične priče, kritikujući društvene i političke anomalije i ličnosti iz tadašnjeg političkog života zemlje, zbog čega je smatran disidentom i „jeretikom“, i morao je da se pravda partijskoj hijerarhiji.[2]

Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a Učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[3] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH). Izvršio je samoubistvo skokom sa Mosta bratstva i jedinstva, 26. marta 1984. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[4]

Biografija uredi

Detinjstvo i mladost uredi

Ćopić je rođen 1. januara 1915. godine u selu Hašani, kod Bosanske Krupe, u Bosanskoj krajini, u zapadnoj Bosni.[5][6] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik Austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u Srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je Migel Servantes koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana Don Kihot. Sledeće pročitane knjige bile su Doživljaji jednog vuka, pa Doživljaji jedne kornjače.[7]

Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu Venac, 1928. godine. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a nižu gimnaziju u Bihaću. Ćopić je pohađao Učiteljsku školu u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, a završio u Karlovcu. Po završetku Učiteljske škole, upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu, na grupu za pedagogiju, i diplomirao 1940. godine. Već kao student, afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku — Smrtno ruvo Soje Čubrilove (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[8][9] Priznao je da se po dolasku u Beograd 1936. godine „plašio velikog grada“ i da je posebno brinuo da bi se mogao izgubiti.[10]

Život tokom rata uredi

 
Branko Ćopić, Mira Alečković i Aco Šopov u partizanima (1944).

1939. godine je dobio novoustanovljenu Nagradu „Milan Rakić”.[11] Uoči Drugog svetskog rata, nalazio se u Đačkom bataljonu u Mariboru. Pozvali su ga da bude član Krajiškog proleterskog odreda.[12] U borbama pod Grmečom izgubio je brata Rajka i sestru Smiljku, koja je imala 21 godinu.[12] U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele Narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.[13] Tokom ustanka u Bosanskoj krajini 1941. godine odlazi u partizane i u njihovim redovima ostaje do kraja Drugog svetskog rata.[14] U martu 1941. je dobio nagradu za delo Borci i begunci.[15] Bio je politički komesar svog odreda, ratni dopisnik lista Borba i kulturni proleter.[9] Taj period njegovog života uticao je na veliki deo njegovog književnog rada, što se može videti po temama o kojima će dalje pisati. Posle rata, jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[16]

Život nakon rata uredi

Dobitnik je Partizanske spomenice 1941.[14] Po završetku rata vratio se u Beograd gde je do 1949. radio kao urednik u nekoliko časopisa, uključujući i dečji časopis Pionir.[9] 16. decembra 1965. postao je vanredni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 7. marta 1968. izabran je u punopravno članstvo. Bio je i član Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH).[17] Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Svoju životnu saputnicu Bogdanku Cicu Ilić, pedijatra, upoznao je krajem 1945. godine, venčali su se pet godina kasnije. Poslednju deceniju života proveli su u zgradi preko puta „Beograđanke”.[12]

U jednom intervjuu, poznati pisac pričao je i o politici, o svojoj čuvenoj „Jeretičkoj priči” zbog koje ga je partija proganjala i na kraju isključila iz svojih redova.[18] Tito je na kongresu AFŽ-a u Zagrebu besno rekao za njega: „On laže, on je izneo neistinu.” A na to je Titu bez pardona odgovorila Brankova majka Stoja: „Moj Branko nikad ne laže.”[12]


Pozni dani i smrt uredi

Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Pisac je izvršio samoubistvo uveče 26. marta 1984. godine, bacivši se sa Savskog mosta na kej pored reke.[20]

Književno delo uredi

 
Sto godina od rođenja Branka Ćopića; poštanska markica.

Najranije od 1951. godine do smrti, Branko Ćopić je bio profesionalni pisac, koji je živeo isključivo od svojih spisa, jer su se njegove knjige, zbog njegove popularnosti, prodavale u milionskim tiražima, kako u Jugoslaviji, tako i u inostranstvu.[21]

Njegova prva objavljena pripovetka bila je Smrtno ruvo Soje Čubrilove („Posmrtni ogrtač Soje Čubrilove“), štampana 1936. godine u beogradskom dnevnom listu Politika. Urednik Politike Žika Milićević bio je poznat po svojoj strogosti i u početku je odbijao mnoge druge Ćopićeve priče, ali je nastavio da ih piše i šalje Milićeviću sve dok nije odlučio da ih štampa u novinama. Milićević je obećao da će svakog meseca objavljivati po dve njegove priče, ako budu dobre. Pre 1941. godine i izbijanja Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, Politika je objavila 125 njegovih priča.[22] Ovu saradnju sa Politikom, Ćopić je smatrao „velikim podsticajem” i „početkom ozbiljne književne afirmacije”.[23]

Prvu zbirku pripovedaka Ćopić je objavio 1938. godine i nastavio da piše tokom celog rata. Prve dve objavljene zbirke, pod naslovima Pod Grmečom i Borci i bjegunci, posvetio je svojoj domovini, Bosni i Hercegovini.[24] Ove zbirke pripovedaka dokazale su njegov pripovedački dar, a usledile su i druge, među kojima i Planinci. Godine 1939. dobio je Nagradu „Milan Rakić”,[25] sa novčanom nagradom od 1.000 dinara, zbog čega je proglasio „Bio sam bogatiji od cara“.[26] Bio je urednik časopisa Pionir od 1944. do 1949. godine i član redakcije Savremenika.[27]

Regionalni znak njegove proze prepoznaje se u likovima, lokacijama, temama i jeziku njegovog rodnog kraja, Bosanske krajine. Njegova predratna proza bila je pretežno lirska (zbirke Rosa na bajonetima, 1946), Sveti magarac i druge priče, Surova škola, 1948. ali je posle rata lirsko podredio ideološkom i društveno angažovanom. Njegove pripovetke često su opisivane kao „priče dečaka sanjara“.

Objavio je zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine i Ratnikovo proljeće. Ostale zbirke pripovedaka Ljubav i smrt. Ćopić je ratne pripovetke obogatio humorom i komičnim elementima, dok je u romanima Prolom i Gluvi barut dao široku prozu freske prvih ratnih godina u Bosanskoj Krajini. Prekretnica u njegovom posleratnom razvoju bila je Doživljaji Nikoletine Bursaća. Romani Ne tuguj, bronzana stražo i Osma ofanziva bave se državno organizovanom kolonizacijom stanovništva Krajine u pokrajinu Vojvodinu.

Zbirku Bašta sljezove boje otvara pismo koje je Ćopić pisao svom pokojnom prijatelju Ziji Dizdareviću (1916–42). U njemu, Ćopić postavlja okvir pisanja kao spas od smrti i mračnih vizija konjanika apokalipse. On svet sagledava iz perspektive dobrih „budala“, ali uprkos donkihotovskom žaru i humoru, probija se osećaj tuge, strepnje, razočaranja i antiutopijskih situacija. U nastavku, Dani crvenog sljeza (prev. „Dani crvenog sljeza”), sve to evoluira u kolaps društvenih ideala kao skupo plaćenih iluzija.

Pisao je i dečiju poeziju i prozu. Najpoznatija dela su Priče partizanke, Nasmejana sveska, U carstvu leptirova i medveda, Vratolomne priče, Ježeva kućica, Doživljaji mačka Toše, Orlovi rano lete, itd.[28]

Ekranizacije na filmu i TV uredi

Igrani filmovi:

Nagrade i počasti uredi

 
Spomenik Branku Ćopiću u banjalučkom muzeju.
 
Spomenik u Novom
 
Spomenik u Sarajevu

Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden jugoslovenske zastave sa lentom, Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, Orden Republike sa srebrnim vencem i Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima.

Svoj stan u Beogradu, Ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[29] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[30] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[31]

Dela uredi

Zbirke pripovedaka uredi

Romani uredi

Zbirke pesama uredi

Komedije uredi

Dela za decu uredi

Sabrana dela uredi

  • Objavljena u 12 knjiga, 1960.
  • Objavljena u 14 knjiga, 1978.
  • Objavljena 1983.[33]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ „Branko Ćopić”. 
  2. ^ „U martu se navršava četiri decenije od smrti pisca Branka Ćopića”. 
  3. ^ I Branko Ćopić je deo pedagoške istorije („Politika”, 11. decembar 2017)
  4. ^ Zemlju će nam rasturiti to ne mogu da podnesem („Večernje novosti“, 29. novembar 2015)
  5. ^ Albijanić, Miloljub; Vitezović, Milovan; Mateljević, Miodrag (2011). Ljudi intelektualne vrline : 170 godina SANU (1. izd.). Beograd. ISBN 978-86-17-17795-7. OCLC 809200834. 
  6. ^ Fuka, Ivor (7. 4. 2015). „Pustoš u bašti sljezove boje”. Lupiga. Arhivirano iz originala 10. 4. 2015. g. 
  7. ^ Ćopić, Branko (1968). „Motikom bi njega trebalo iz mraka”.  Dječji pisci o sebi. Beograd: Mlado pokolenje. Arhivirano iz originala 14. 4. 2015. g.  COBISS.SR 101731591
  8. ^ Богуновић, Слободан Гиша (2019). Људи Политике — лексикон сарадника 1904-1941. Београд: Политика ад. стр. 565. ISBN 978-86-7607-148-7. 
  9. ^ а б в Nikola Krsmanović; et al., eds. (1957). Ko je ko u Jugoslaviji, page 159 [Who's who in Yugoslavia]. Sedma sila, Belgrade.
  10. ^ Dragoljub Stevanović, Momčilo Srećković (27 September 2020). Бележи, јаране мој [Write it down, my friend]. Politika-Magazin, No. 1200 (in Serbian). pp. 28–29.
  11. ^ „Политика”, 1. јул 1939
  12. ^ а б в г Стевановић, Драгољуб. „Бележи, јаране мој”. Politika Online. Приступљено 2023-04-30. 
  13. ^ „Branko Ćopić i Skender Kulenović dva najznačajnija autora u istoriji "Glasa Srpske"”. 
  14. ^ а б Boško Novaković (1971). Živan Milisavac (ed.). Jugoslovenski književni leksikon [Yugoslav Literary Lexicon] (in Serbo-Croatian). Novi Sad (SAP Vojvodina, SR Serbia): Matica srpska. pp. 75–76.
  15. ^ „Политика”, 8. март 1941
  16. ^ Тасић, Милутин (2017). Велики српски књижевници. Београд: Боокланд. ISBN 978-86-7182-610-5. 
  17. ^ „Preminuli članovi”. www.anubih.ba. Приступљено 2022-11-12. 
  18. ^ d.o.o, cubes. „Bilo jednom u Jugoslaviji - Vreme”. https://vreme.com/ (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-01-20.  Spoljašnja veza u |website= (pomoć)
  19. ^ https://www.politika.rs/scc/clanak/465634/Belezi-jarane-moj
  20. ^ „Branko Ćopić: 31 godina od odlaska velikog pisca”. N1 (na jeziku: srpski). 2015-03-26. Pristupljeno 2023-05-01. 
  21. ^ Vulićević, Marina. „Ćopić, od omiljenog do anatemisanog pisca”. Politika Online. Pristupljeno 2022-11-12. 
  22. ^ „Branko Ćopić: Pisanje za djecu bio mu je najljepši posao”. 
  23. ^ „Biografija”. 
  24. ^ „Branko Ćopić biografija | Lektire.hr”. www.lektire.hr. Pristupljeno 2022-11-12. 
  25. ^ „BRANKO ĆOPIĆ”. 
  26. ^ „Beleži, jarane moj”. 
  27. ^ „Branko Ćopić”. 
  28. ^ „Miris djetinjstva: Na današnji dan je rođen Branko Ćopić”. 
  29. ^ Stan Branka Ćopića zvrji prazan („Večernje novosti“, 19. jun 2013)
  30. ^ Jarane moj, baci ključeve u Savu („Politika“, 3. decembar 2015)
  31. ^ „Simpozijum o Branku Ćopiću u Beču”. B92. 12. 9. 2019. Pristupljeno 13. 9. 2019. 
  32. ^ „Politika”, 11. jan. 1940
  33. ^ Šević, Snežana (2018). RECEPCIJA KNjIŽEVNOG DELA BRANKA ĆOPIĆA U NASTAVI (PDF). Novi Sad: UNIVERZITET U NOVOM SADU FILOZOFSKI FAKULTET. str. 464. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бранко_Ћопић&oldid=27534353”